"Selo demencije" koje redefiniše brigu o starima

Kako biste voleli da provedete poslednje godine svog života: u sterilnoj instituciji nalik na bolnicu ili u selu sa supermarketom, kafanom, pozorištem i parkom do kojih se lako može dopešačiti? Odgovor sada izgleda očigledan, ali kad je Ivon van Amerongen počela sa razvojem revolucionarnog centra za brigu o dementnima Hogevek u Amsterdamu pre 25 godina, to je smatrano za rizičan iskorak od tradicije. Putujte sa van Amerongenovom u Hogevek i pogledajte kako bi mogao da izgleda dom za stare osnovan na slobodi, smislu i društvenom životu.

Ovo je Hogevek.

To je kraj u jednom malom gradu
veoma blizu Amsterdama u Holandiji.

Tu postoji 27 kuća,
svaka za po šestoro, sedmoro ljudi.

Postoji mali tržni centar sa restoranom,
kafana, supermarket, klub.

Tu su i ulice, prolazi, pozorište.

To je u stvari dom za stare.

Dom za stare koji žive
sa uznapredovalom demencijom

i kojima je potrebna
pomoć i briga 24 sata.

Demencija je strašna bolest

i još uvek za nju nemamo nikakav lek.

Ona postaje veliki problem u svetu,

za ljude, za političare,

za svet - postaje veliki problem.

Vidimo liste čekanja u domovima za stare.

Većina onih koji sa demencijom
dolaze u domove su žene.

To je delom zato što su žene
navikle da brinu o drugima,

pa mogu da brinu o svom mužu
koji ima demenciju,

ali obrnuto nije tako
jednostavno za gospodu.

Demencija je bolest koja utiče na mozak.

Mozak je zbunjen.

Ljudi više nemaju pojam o vremenu,

šta se dešava, ko su ljudi.

Veoma su zbunjeni.

I zbog te zbunjenosti

postaju anksiozni, depresivni, agresivni.

Ovo je tradicionalni dom za stare.

Tamo sam radila 1992.

Bila sam menadžer za negu.

Često smo razgovarali o činjenici

da to što tamo radimo
nije ono što želimo za svoje roditelje,

za svoje prijatelje, za nas same.

I jednog dana smo rekli:

"Kad samo pričamo o tome
ništa se neće promeniti.

Mi ovde upravljamo.

Trebalo bi da uradimo nešto povodom ovoga,

da bismo želeli
da nam roditelji budu ovde."

Razgovarali smo o tome
i svakog dana smo viđali

da su ljudi koji žive u našem domu

zbunjeni u vezi sa svojom okolinom,

jer su videli nešto nalik bolnici,

sa doktorima i sestrama
i tehničarima u uniformama,

a oni žive na odeljenju.

I nisu razumeli zašto žive tu.

Tražili su mesto na koje mogu da pobegnu.

Tražili su i nadali se da će naći vrata
da ponovo odu kući.

Rekli smo da mi u toj situaciji

nudimo ljudima sa već zbunjenim mozgom

samo još više zbunjivanja.

Nagomilavamo konfuziju.

A to ovim ljudima nije potrebno.

Oni žele da imaju život

i imaju pomoć, našu pomoć,
u nošenju sa tom demencijom.

Oni žele da žive u normalnoj kući,

ne na odeljenju.

Žele da imaju normalno domaćinstvo,

gde mogu da omirišu večeru
na šporetu u kuhinji.

Ili da slobodno odu u kuhinju
i uzmu nešto za jelo ili piće.

To je njima bilo potrebno.

I to bi trebalo da im omogućimo.

Rekli smo da bi to trebalo
da bude kao kod kuće,

da ne moraju da žive kao na odeljenju
u grupi od 15, 20, 30 ljudi.

Ne, mala grupa ljudi,
šestoro ili sedmoro, nalik porodici.

Kao da živite sa prijateljima.

I trebalo bi da možemo da odaberemo ljude

na osnovu njihovih zamisli o životu

kako bi imali priliku
da postanu prijatelji

kada budu živeli zajedno.

Razgovarali smo sa svim porodicama stanara

o tome "šta je važno vašem ocu",
"šta je važno vašoj majci",

"kakav je njihov život", "šta žele".

Pronašli smo sedam grupa
i nazvali ih grupama životnih stilova.

Na primer, otkrili smo
formalni životni stil.

U ovom životnom stilu

ljudi na formalniji način
komuniciraju međusobno,

udaljeniji su.

Njihov dnevni ritam počinje kasnije,

završava se kasnije.

Kod njih se više čuje klasična muzika

nego kod drugih životnih stilova.

A njihov jelovnik

više čini francuska kuhinja
nego tradicionalna holandska.

(Smeh)

Nasuprot zanatskom životnom stilu.

To je veoma tradicionalan životni stil,

oni ustaju rano, idu na spavanje rano,

jer celog života su naporno radili,
uglavnom svojim rukama,

često su imali mali porodični posao,
malo gazdinstvo, prodavnicu,

ili kao gospodin B,
koji je bio radnik na farmi.

Rekao mi je da je išao
na posao svakog jutra

noseći papirnu kesu sa ručkom

i jednu cigaru.

Ta jedna cigara je bila jedini luksuz
koji je sebi mogao da priušti.

I posle ručka bi je popušio.

I do dana kada je umro u Hogeveku,

on je bio u ovoj maloj šupi, svakog dana,
posle ručka i pušio cigaru.

Ovo je moja majka.

Ona pripada kulturnom stilu,

živi već šest nedelja u Hogeveku.

Taj životni stil obuhvata putovanja,
upoznavanje drugih ljudi, kultura,

interesovanje za umetnost i muziku.

Postoji još životnih stilova.

Ali o tome smo razgovarali
i to smo uradili.

Ali to nije život, u kući sa grupom ljudi,

ljudi sličnih razmišljanja,
vaš život, vaš dom.

Život je više od toga,

svi žele zabavu u životu, smislen život.

Mi smo društvene životinje -

potreban nam je društveni život.

I mi smo to započeli.

Želimo da izađemo iz kuće
i obavimo kupovinu,

da sretnemo druge ljude.

Ili da odemo u kafanu
i popijemo pivo sa prijateljima.

Ili kao gospodin V -
on voli da izlazi svakog dana,

da vidi da li ima zanimljivih dama.

(Smeh)

On im se udvara,

nada se osmesima i dobija ih.

I pleše sa njima u kafani.

Svaki dan je slavlje.

Postoje ljudi koji bi radije
otišli u restoran,

popili čašu vina sa prijateljima,

ručali ili večerali sa prijateljima
i slavili život.

A moja majka šeta u parku,

sedi na klupi na suncu,

nadajući se da će neki prolaznik
naići i sesti pored nje

i razgovarati o životu

ili o patkama u jezeru.

Taj društveni život je važan.

Znači da ste deo društva, da pripadate.

To je nama ljudima potrebno.

Čak i ako živite
sa uznapredovalom demencijom.

Ovo je pogled sa prozora moje kancelarije.

Jednog dana sam videla
jednu gospođu kako dolazi s jedne strane,

i drugu kako dolazi s druge strane
i srele su se na uglu.

Obe sam ih dobro poznavala.

Često sam ih viđala kako šetaju napolju.

I povremeno sam pokušavala
da zapodenem razgovor s njima,

ali njihov razgovor je bio...

prilično težak za razumevanje.

Ali videla sam kako se sreću
i videla sam da razgovaraju,

da gestikuliraju.

I zabavljale su se zajedno.

A onda su se pozdravile
i svaka je otišla na svoju stranu.

To je ono što želite u životu,
da srećete druge ljude

i budete deo društva.

I to je ono što sam videla da se dešava.

Hogevek je postao mesto

gde ljudi sa veoma naprednom
demencijom mogu da žive,

da budu slobodni i sigurni,

jer profesionalci i volonteri
koji tamo rade

znaju kako da se nose sa demencijom.

Profesionalci znaju
kako da rade svoj posao

na način koji se na prirodan način
uklapa u život naših stanovnika.

A to znači da uprava mora da obezbedi sve

što je tim ljudima potrebno
da bi radili svoj posao.

Potrebna im je uprava
koja se usuđuje da ovo radi.

Da radi stvari drugačije
nego što smo uvek radili

u tradicionalnim domovima za stare.

Mi vidimo da to funkcioniše.

Mislimo da ovo može da se uradi svuda,

jer ovo nije za bogate.

Mi ovo radimo sa istim budžetom

koji ima bilo koji tradicionalni dom
za stare u našoj zemlji.

Radimo samo sa državnim budžetom.

(Aplauz)

Tu se radi o drugačijem razmišljanju,

o gledanju u osobu pred sobom

i razumevanju šta je njoj sada potrebno.

I radi se o osmehu,
drugačijem razmišljanju,

o načinu ponašanja, a to ništa ne košta.

I ima još nešto: tu se radi o izborima.

O biranju na šta trošite novac.

Ja uvek kažem:

"Crvene zavese
koštaju jednako kao i sive."

(Smeh)

Moguće je, svuda.

Hvala vam.

(Aplauz)