Galápagos: Las Islas Que Cambiaron El Mundo - Islands That Changed The World 2/3 HD [15 Subtitles]

Series de historia natural explorando las islas Galápagos, situadas 1.000 kilómetros fuera de la costa de América del Sur.

En el siglo 16, la primera persona en la historia escrita que pisó las islas Galápagos, el obispo de Panamá, las consideró un lugar infernal. No encontró agua y dos de sus hombres y diez de sus caballos perecieron.

A través del tiempo, este archipiélago se convirtió en el inhóspito refugio de piratas y balleneros, pero a medida que más personas llegaron a las Islas Galápagos, comenzaron a verla desde una perspectiva completamente nueva.

En 1835, Charles Darwin se topo con dichas islas se convirtió en el catalizador de una revolución que transformaría nuestra comprensión de la vida en la Tierra.

Desde caza de cormoranes subactuáticos no voladores a las tortugas gigantes cortejando en el borde de un volcán activo, con una expresión en la cara oculta de Galápagos, revelando por qué es una muestra fascinante de la evolución.

Natural history series exploring the Galapagos Islands, which lie 1,000 kilometres off the coast of South America.

In the early 16th century, the first person in recorded history to set foot on Galapagos, the Bishop of Panama, deemed it a hellish place. He found no water and two of his men and ten of his horses perished.

Through time, this forbidding archipelago became the haunt of pirates and whalers, but as more people came to Galapagos, they began to see it in a whole new light.

In 1835, Charles Darwin's brush with these islands became the catalyst for a revolution that would transform our understanding of life on Earth.

From flightless cormorants hunting underwater to giant tortoises courting on the rim of an active volcano, a look at the hidden side of Galapagos, revealing why it is such a fascinating showcase for evolution.

Rođeni iz vatre iz dubina Zemlje.

Prženi na paklenom suncu.

Stanište najneobičnijih bića koja se može zamisliti.

Kad su ljudi ovamo prvi put stigli,

mislili su da su otkrili pakao na Zemlji.

Ali ovo nije pakao,

nego živahni 'kotao' života.

Tokom vremena jedan čovek je otkrio istinu

i promenio mnogo više od načina na koji posmatramo ova ostrva.

Zvao se Čarls Darvin.

Ovo je priča

o tome kako su usamljena ostrva Galapagosa

izašla iz tame

da bi zauvek promenili svet.

OSTRVA KOJA SU PROMENILA SVET

10. mart 1535.

«Vaše Veličanstvo,

šest dana nije bilo vetra.

Struje su bile tako snažne

i tako su nas nosile da smo 10. marta doplovili do nekih ostrva.»

Tomas de Berlanga,

panamski biskup,

plovio je od Paname do Perua.

Ali kad ih je vetar izneverio

snažne morske struje su ih preuzele i skrenule daleko s kursa.

Naposletku su biskup i njegovi ljudi otkrili kopno

ali kakvo kopno!

«Čini se da je davno Bog ovamo bacao kamenje

i zemlja je poput šljake,

bezvredna.»

I tlo i bića činila su se kao iz pakla.

Iskopali su bunar,

ali voda je bila slanija od mora.

Dva člana posade su umrla.

Molili su za spas.

Vetrovi su se ponovno digli

i biskup i njegova posada uspeli su otploviti

kako bi ispričali svoju priču

o paklu na Zemlji.

Otkrili su Galapagos.

Devetsto kilometara daleko od obale Južne Amerike,

tačno na ekvatoru,

Galapagos je mala grupa od trinaest glavnih ostrva.

Usamljena u nepreglednim prostranstvima Tihog okeana.

Milenijumima su

njegove lavom potamnjene obale i velike vulkanske planine

ostajale neotkrivene,

neucrtane u geografske karte,

neukroćene.

Sve dok sudbina nije ovamo dovela panamskog biskupa,

pre gotovo petsto godina.

Na prvi pogled

lako je shvatiti zašto se biskup užasnuo ovog mesta.

Iz mora izranjaju zmajevi,

morske iguane.

Izlaze na kopno.

Crne poput same lave,

izgledaju kao da bacaju kletvu

dok se pročišćavaju od soli jer piju morsku vodu.

A u pustinjama u unutrašnjosti

žive još veći zmajevi.

Punih pet dana biskup je morao jesti kaktus,

ove kopnene iguane gotovo da i ne jedu ništa drugo.

Oni grizu tačno između oštrih bodlja

da se domognu iznenađujuće sočnog mesa.

A u zadimljenoj unutrašnjosti

žive pravi džinovi.

Kornjače,

teške kao četiri odrasla čoveka.

U svojim velikim telima

one mogu uskladištiti dovoljno masnoće da godinu dana ne moraju jesti i piti.

Da preživite ovde

čini se da morate biti čudovište.

Ili samo morate biti drukčiji.

Ptica,

poput feniksa se podiže iz pepela ove puste obale.

Kormoran.

Ali njegova krila su zakržljala i malena.

Izgleda kao da nikad neće uspeti poleteti.

I neće.

Ali tu je i drugi svet.

Ispod talasa.

Okean je bogat,

i ovde je kormoran, koji ne može leteti,

pronašao svoj način preživljavanja.

U zamenu za letenje dobio je vretenasti oblik tela.

Ono što mu je ostalo od krila čvrsto je priljubio uz telo,

a velikim nogama snažno zamahuje i pliva,

u potrazi za hobotnicom, jeguljom i manjom ribom.

Ženka je u gnezdu.

Napravila ga je od morske trave

stručno ga ispreplevši u udoban krevet

za zaštitu nje i njezinih jaja

od poput žileta oštre lave.

Mužjak donosi poklon svojoj partnerki.

Za gnezdo, ali i kako bi učvrstili svoju vezu.

Kako ne mogu leteti,

ove ptice su osuđene na ove obale.

Ali nema grabljivaca,

a na samom kućnom pragu imaju svu potrebnu hranu.

Za ove neobične stvorove kojima je Galapagos dom,

život je težak,

ali nipošto nije pakao.

Da je panamski biskup imao više sreće,

možda bi stvari sagledao drukčije.

U jaunaru svake godine,

hladna Humboltova struja zbog koje je Galapagos tako suv,

popušta svoj stisak.

I propušta toplu vodu sa severa.

Za vreme boljih godina to donosi značajne promene na ostrva.

Iznenada,

sasvim drugačiji Galapagos se pojavljuje.

Iz pepela skriveno semenje oživljava.

Drveće Palo Santo koje se činilo sasvim uvenulim,

vaskrsnulo je.

Iz crno-bele

na boju.

Proleće na Galapagosu.

Ali čak i proleće je ovde drugačije.

Na pozlaćenim livadama pasu kopnene iguane

koje su jedva dočekale da se reše kaktusa.

A i ovu pčelu drvaricu

privuklo je obilje raznovrsnog cveća.

Ali, začudo, skoro sve je žuto.

To je jedina vrsta pčela na Galapagosu.

Ako one vole žuto, nema smisla da cvet bude druge boje.

Kiša je izmamila i manje ptice

pa sa svih strana počinju pevati.

Ovaj mužjak zebe

nastoji navesti ženku da pregleda gnezdo

koje je brižno svio u zaštiti kaktusa.

Sviđa joj se, pa useljava.

Ali čak i ove naizgled obične ptice sasvim su neobične.

Na tlu, na drveću,

gde biste očekivali mnoštvo različitih ptica.

Susrećemo samo jednu vrstu.

Ovo su sve zebe.

Na Galapagosu

živi 13 različitih podvrsta zebe koje su zauzele mesto svih drugih ptica.

Ključno je što svaka ima različit kljun.

Deblji i snažniji za lomljenje semenki.

Dug i oštar za cvetove.

Fin i zašiljen za izvlačenje sitnih stvorova iz pukotina u stenama.

Tu je čak i zeba detlićara.

Ali kako nema detlićev jezik,

ona ne može dohvatiti larve koje se kriju duboko u unutrašnjosti.

Stoga mora pokazati svu domišljatost kako bi dobila što želi.

Otika grančicu,

oruđe za izvlačenje.

Ne baš takva.

Da, upravo ovakva.

Drugo oruđe za drugu rupicu.

Još jedna sočna larva.

Mnogo više nudi ovaj svet nego što bi se reklo na prvi pogled.

Mnogo godina ova svetlija strana Galapagosa je ostajala sasvim skrivena.

Proklet od panamskog biskupa,

arhipelag je ostao bezimen, niko mu se nije približavao.

Tada niko više nije bio siguran postoje li uopšte ta ostrva.

Promene struja,

izmaglica.

Poput duhova -

sad ih vidiš, sad ne.

U mislima moreplovaca

Galapagos je bio

Las Encantadas -

Začarani.

A onda, krajem 16. veka,

neko ga je ucrtao na mapu.

Samo 12 grubih oznaka i ime:

Islas de Galapagos -

Ostrva kornjača.

Kad nešto dospe na mapu, postaje stvarno.

Prvi koji su stigli

su bili gusari.

Galapagos je bio savršena baza za pljačkaše španskih galija

koje su prevozile zlato iz Južne Amerike.

Ali gusarenje nije nikakva novost za Galapagos.

Brzani traže plen.

Na ovim liticama nalaze se gnezda više stotina hiljada morskih ptica.

Uz toliki saobraćaj, neko mora zapasti u nevolje.

Burnica.

Ali drugi brzan pridružuje se brzinom metka.

I još jedan,

dva, tri... beloglava mladunca.

Progone crnog mužjaka.

Prisiljavaju ga da ispusti burnicu.

Brzani su na glasu kao opasne ptice,

ali ne ide im uvek baš sve od ruke.

Kad zarone u more,

njihova duga krila se natope vodom.

Sa svakim uronom raste opasnost od davljenja.

U koloniji

mužjaci nadimaju svoje jarkocrvene grlene kesice.

Pokušavaju biti neodoljivi ženkama koje lete iznad njih.

Evo jedne.

Ona se ubrzo smestila

i posprema njegovo gnezdo.

On budno pazi na nju.

Napokon, okružen je gusarima.

Drugi se mužjak pokušava ugurati.

Sad se i ona pridružila.

Već je odabrala i pomaže oterati pridošlicu.

Njen partner ne gubi vrijeme.

A kad sve završi,

odmoriće se na udobnom jastuku.

Skriveni daleko od ostatka sveta,

ovde su gusari pronalazili svoj mir.

Sledeći talas ljudi koji su stigli na Galapagos

nije došao s namerom da pljačka brodove u prolazu,

nego radi blaga na samim ostrvima.

Daleko na zapadu

duboka Cromwellova struja udara u masivna ostrva i diže se,

te donosi hranjive materije iz morskog bezdana.

Ovo su jedna od najbogatijih mora na ekvatoru.

Ali nisu ribe dovodile ljude u ove vode.

Ulješura.

Oni rone na dubini većoj od 900 metara i love lignje.

Tako duboko ni zraci ekvatorskog sunca ne dopiru.

Stoga oni svoju hranu pronalaze pomoću eholokacije.

Danas su zaštićena vrsta.

Posmatramo ih kao predivne džinove,

ali ne tako davno, naše mišljenje je bilo sasvim drukčije.

Bila su to čudovišta koja treba ubijati radi novca.

Pomama za kitovim uljem

i priče o borbama s nemanima iz dubina,

dovele su Galapagos u središte zanimanja celoga sveta.

Ali nisu samo kitovi platili cenu otkrića.

Bilo je tu nešto što je trebalo i gusarima i kitolovcima -

sveža hrana.

Bogate masnoćom,

ogromnih veličina,

kornjače su savršene za punjenje brodskih zaliha.

U dve stotine godina

više od 200.000 ih je ulovljeno.

Na nekim ostrvima kornjače su potpuno istrebljene.

Ali iz te tragedije izrodilo se i nešto dobro.

Što je više ljudi stizalo na Galapagos,

sve se više saznavalo o tim ostrvima.

Svako je dobilo svoje ime.

Neke delovi su i dalje smatrani paklom.

Ali drugi su imali zaklonjena mesta za usidrenje

ili retka stabla – izvor drva za popravak brodova.

Iako su i dalje bili 'začarana',

ostrva su počeli dobijati prepoznatljive oblike.

Tačnije su upisani u mape.

Ostrva su postala poznata.

Kad je brod Njegova Veličanstva Bigl

stigao na Galapagos, 15. novembra 1835.,

bila je to njegova poslednja stanica pre dugog povratka kući.

Taj brod je plovio duž obala Južne Amerike više od tri godine.

Imali su svega pet nedelja

da izrade modernu i preciznu mapu

ovog slabo poznatog područja.

Ali ovo je bilo mnogo više od obične grupe ostrva.

Bilo je to nešto što će promeniti tok istorije.

Na brodu se nalazio prirodnjak Čarls Darvin.

Ne onaj mudri Darvin sede brade kojeg dobro poznajemo

nego mladi živahni 26-ogodišnjak.

Isprva ovo mesto je doživeo kao i mnogi pre njega.

«Ništa nije ovako negostoljubivo.

Ništa ovako grubo i surovo.

Crno kamenje

grejano sunčevim zracima koji vertikalno padaju.

od kojih je vazduh sparan i zagušljiv.

Poput pećnice.

Ali ubrzo je počeo otkrivati i druge stvari.

Tlo po kojem je hodao

kao da se tek juče ohladilo.

«Izgleda poput mora,

okamenjeno

u trenutku kad je najviše uzburkano.»

Na Biglu je čitao novu, kontroverznu knjigu pod naslovom 'Principi geologije',

u kojoj stoji kako se fizički svet neprestano menja

pod uticajem prirodnih sila.

I svega nekoliko nedelja ranije u Južnoj Americi

doživeo je potres.

Nadahnut onim što je pročitao i iskusio,

taj mladi i prodorni um

počeo je posmatrati Galapagos drugim očima.

Dok su ga drugi doživeli kao pakao, nešto prastaro i nepromenjivo,

Čarls Darvin je video novo kopno,

tek nedavno izdiglo iz okeanskih dubina

silama koje i danas deluju,

upravo tu, pod njegovim nogama.

Bio je u pravu.

Na zapadu, tačno ispod otoka Fernandina,

nalazi se vulkansko žarište.

Ovde se neprestano rađaju nova ostrva.

Ali ono što nije mogao videti

da se svako ostrvo koje nastane

počinje kretati od tog žarišta

na pokretnim okeanskim pločama, kao na pokretnoj traci.

Kreću se sporo; nekoliko centimetara godišnje.

Ali u geološkim terminima, to je vrtoglava brzina.

Od kad ih je Darvin prvi put video,

pomerili su se 10-tak metara dalje prema jugoistoku.

Dok je brod Bigl sistematski istraživao arhipelag,

Darvin nije znao da se ostrva koje proučavaju pomeraju.

Niti koliko je važno to njihovo kretanje.

Dok ostrva putuju, menjaju se,

više ne izgledaju poput pakla.

Neka ozelene. Druga postanu ravna i suva.

Svako od njih je zahvaćeno nešto drukčijom kombinacijom okeanskih struja

pa ima i nešto drukčiju klimu.

Posledica toga je da svako ostrvo ima jedinstven karakter.

Jedno od najudaljenijih ostrva koji je Bigl obišao

je ujedno i najneobičnije.

Na dalekom severoistoku je Genovesa.

Udaljena, pusta, pokrivena ohlađenom lavom

i dom miliona morskih ptica.

Ptice traže hranu daleko na Tihom okeanu,

ali svakodnevno, kad se probiju kroz redove brzana,

vraćaju se na ove puste litice u svoja gnezda.

Iza litica, prava vrsta lave ohladila se na pravi način

kako bi nastao lavirint malih cevi i pukotina

koje savršeno odgovaraju galapagoskim burnicama.

Niko ne zna kako pronalaze sopstvenu pukotinu,

ali dok lete nad zemljom, okreću se protiv vetra

pa njuhom traže svoj dom.

Bez obzira kako pronalaze put, to je pravo čudo.

Od središta Tihog okeana do jednog malog jajeta.

Ali upravo sada one su najranjivije.

Sova.

Burnice su prebrze u vazduhu,

a sove prevelike da bi ih sledile u njihove uske tunele,

pa će najlakše ugrabiti pticu kad ulazi ili izlazi.

Najpre se služi svojim oštrim vidom kako bi uočila ulaz u jazbinu koja se koristi.

Ne napada odmah burnicu

nego zauzima položaj u blizini ulaza.

Šunja se sve bliže, više kao mačka nego sova.

Osluškuje.

Uspela je umaknuti.

Ali burnica je zaprepašćena.

Sova je primetila kako pokušava ponovno ući u jazbinu.

Druga sova sve posmatra.

Ona je izaziva.

Moraće sama loviti.

Može se ugurati u ulaz jedne od jazbina.

Sada ona čeka

da burnica pokuša ući.

Ima sova i na drugim ostrvima,

ali samo su na Genovesi naučile ovako loviti.

I čini se da svako ostrvo na mapi ima sličnu neobičnu priču za ispričati.

Ne iznenađuje što je Galapagos dobio ime po ovim nezgrapnim džinovima.

Njihovi kupolasti oklopi izgledaju upravo poput ostrva koje nastanjuju.

Ova ostrva, dovoljno visoka da uhvate kišu

mogu biti iznenađujuće bujna.

Tu su zaobljeni oklopi savršeni za kretanje kroz gustiš.

Ali na drugim, nižim ostrvima gotovo da i nema kiše

i tu kornjače izgledaju sasvim drukčije.

Imaju oklope sa zakrivljenim svodom spreda,

koji izgleda poput španskog sedla

ili 'galapaga'.

Ostrva su zapravo dobila ime po ovim kornjačama.

Ovde ima tako malo hrane na tlu

pa moraju ispružiti vratove kako bi doprle do sočnijeg rastinja.

Zakrivljen prednji deo njihova oklopa omogućuje im to dodatno protezanje.

Na različitim ostrvima život Galapagosa

se različito razvijao.

Tada još Darvin toga nije bio svestan.

Ali kako je Bigl plovio od ostrva do ostrva

on je koristio svaku priliku da izađe na obalu.

Na otoku Floreani, susreo se na obali Post Office zaljeva

s guvernerom prvog naselja na Galapagosu, Englezom Lawsonom

Lawsonove priče o neobičnom Galapagoskom životu

podstakle su Darvina da zađe duboko u unutrašnjost ostrva.

I bilo gdje da je otišao

skupljao je.

Video je kornjače,

ali samo one s kupolastim oklopima,

pa nije otkrio njihovu tajnu.

Vidio je ptičice različitih kljunova,

ali nije pomislio da su to sve zebe.

Jednu je proglasio kosom, a drugu palčićem.

Bila je tu još jedna ptica – drozd.

Viđao ih je u Južnoj Americi,

ali ove su bile nekako drugačije.

Tada još nije znao koliko će ta razlika postati važna.

Kako se Darvin kretao sve dublje i dublje prema središtu ostrva

otkrio je mesta na Galapagosu kakva još ni jedan prirodnjak nije vidio.

U visoravnima Floreane i Santiaga

pronašao je začarane šume.

A na nekoliko mesta pronašao je pitku vodu.

Jedinu pitku vodu u krugu od 900 kilometara.

Patke se bućkaju kao da su u parku,

kornjače se valjaju u gustom vulkanskom blatu.

Brzani stižu iz surovog spojnog sveta kako bi se napili.

Ovo nije 'Pakao na Zemlji'

nego 'Rajski vrt'.

Darvin je postavio ključno pitanje.

Zašto su ovi mala ostrva

bogata tako neobičnim i jedinstvenim životom?

Ali nadomak velikog otkrića,

Darvin je morao otići

i nikada se više nije vratio.

Uveče, 20. oktobra 1835.,

Bigl je zaplovio prema Tahitiju, a zatim kući.

Ali nije sve bilo izgubljeno.

Začarana ostrva su bacila svoje čini.

Ubrzo nakon što je Darvin napustio Galapagos,

počeo je otkrivati istinu.

Kako je satima na brodu proučavao svoju zbirku

jedan mu je uzorak iznenada zaokupio pažnju.

To nije bila kornjača, ni zeba, nego drozd.

«Imam uzorke sa četiri različita ostrva.

Na dva ostrva čine se isto,

ali oni sa druga dva su različiti.

Na svakom ostrvu

samo se jedna vrsta može pronaći.»

Različita ostrva nastanjuju različiti drozdovi,

donekle različitog perja,

i poput zeba, nešto drukčijih kljunova.

Darvin se tada prisjetio nečega što mu je guverner Lawson rekao o kornjačama.

Tvrdio je da može odrediti s kojeg je ostrva neka kornjača

samo prema obliku njenog oklopa.

Različita ostrva, različite kornjače.

Ista stvar.

Zaključio je po dramatičnom pejzažu Galapagosa

da se ostrva neprestano menjaju.

Mogu li se živa bića takođe menjati?

Okrenuo se prošlosti.

«Zamišljam kako sam se približio

samom činu stvaranja.»

Zaključio je da je Galapagos rođen iz vatre,

beživotan, iz okeanskih dubina.

Ali život je ovamo stigao iz drugih područja.

U izolaciji Galapagosa,

a zatim u daljoj izolaciji od ostrva do ostrva,

menjao se, iz jednog oblika u drugi.

Darvin je počeo naslućivati veliku tajnu Galapagosa.

Nove biljke, nove životinje, novi život

stvarali su sama ostrva.

Potražio je isti obrazac kod drugih vrsta.

Jednoga dana će male zebe dobiti ime po njemu,

ali premda je imao sjajnu zbirku,

s celim nizom različitih kljunova,

nije se setio označiti ih sa kojih ostrva dolaze,

pa od njih nije bilo koristi.

A što se tiče kornjača,

45 odraslih jedinki je ukrcano na Bigl,

ali sve su ih pojeli,

a njihovi oklopi bačeni u more i zauvek izgubljeni.

Kako se nije mogao vratiti,

Darvin nije uspeo saznati celu priču o kljunovima zeba i oklopima kornjača,

ali drozdovi su mu omogućili da nasluti tajnu evolucije.

Godine 1859.,

24 godine nakon što je napustio Galapagos,

Darvinova knjiga 'Poreklo vrsta' je napokon objavljena.

I promenila je svet zauvek.

I sve do svoje smrti

bio je uveren

kako je usamljeni arhipelag Galapagos

bio izvorište njegovog učenja.

Mesto porekla 'Porekla vrsta'.

Galapagoske kornjače toliko su impresionirale drevne moreplovce

da su nazvali ova ostrva po njima.

Njihovo masno meso pokretalo je pljačkaške pohode gusara.

U njihovim oklopima nalazi se ključ najveće tajne sveta.

Ali za kornjaču život je sasvim jednostavan.

Nedavne kiše privukle su ih na zelene livade na vrhu vulkana Alcedo

Ne samo radi bogate ispaše,

nego i radi parenja.

On je pokušava zavesti.

Sve u svoje vreme.

Ovaj nas drevni ritual

navodi na razmišljanje o nepromenjivosti,

ali ništa nije dalje od istine.

Potomstvo ovih kornjača

možda će imati nešto drukčiji oklop

koji će im donekle uvećati izglede za opstanak na njihovom ostrvu.

Čak i ove životinje koje se tako sporo kreću i tako dugo žive

menjaju se.

Od kad su ljudi prvi put kročili na ova ostrva,

i naše poimanje o njima se uveliko izmenilo.

Galapagos nije pakao na Zemlji,

nego živa slika evolucije života.

«Ovde, u ovom malom, u sebe zatvorenom svetu,

kao da smo se približili važnoj činjenici –

toj tajni nad tajnama –

prvom pojavljivanju

novih bića na Zemlji.»

U sledećem nastavku

otkrićemo kako život na Galapagosu

pokreću praiskonske sile promene -

prošlost, sadašnjost i budućnost.