Način na koji razmišljamo o humanitarnim organizacijama je potpuno pogrešan

Aktivista i fandrejzer, Den Palota, proziva dvostruka merila koja vode naš srušen odnos sa humanitarnim organizacijama. Previše neprofitnih organizacija, kaže on, nagrađivano je prema tome koliko malo potroše - a ne za ono što učine. Umesto izjednačavanja štedljivosti sa moralnošću, poziva nas da nagrađujemo ove organizacije za njihove velike ciljeve i velika postignuća (čak i kada to dolazi uz velike troškove). U ovom smelom govoru, on kaže: Hajde da promenimo način na koji razmišljamo o menjanju sveta.

Želim da govorim o društvenoj inovaciji

i društvenom preduzetništvu.

Igrom slučaja imam trojke.

Mali su. Imaju pet godina.

Ponekad kažem ljudima da imam trojke.

Oni kažu: ''Stvarno? Koliko?''

Ovo je fotografija dece.

To su Sejdž, Analisa i Rajder.

Takođe sam gej.

Biti gej i biti otac trojkama je ubedljivo

najjača društveno inovativna
i društveno preduzetnička stvar

koju sam ikad uradio.

(Smeh) (Aplauz)

Prava društvena inovacija
o kojoj želim da govorim

ima veze sa humanitarnošću.

Želim da govorim o tome kako ono
što smo naučeni da mislimo

o davanju, dobrovoljnim prilozima

i neprofitnom sektoru

zapravo podriva ciljeve koje volimo

i našu duboku čežnju za menjanjem sveta.

Ali pre nego što to uradim,
želim da pitam da li uopšte verujemo

da neprofitni sektor igra
bilo kakvu ozbiljnu ulogu

u menjanju sveta.

Mnogi danas govore da će poslovi
pokrenuti ekonomije u razvoju,

a da će se društveni poslovi
pobrinuti za ostalo.

Ja zaista verujem da će poslovi pokrenuti

veliki deo čovečanstva ka napretku.

Ali uvek ostaje tih 10 ili više procenata

koji su najugroženiji ili nesrećni.

A društvenom poslu su potrebna tržišta,

i postoje neki problemi zbog kojih se
jednostavno ne mogu razviti

takve novčane mere
koje su neophodne za tržište.

Član sam odbora
centra za ometene u razvoju,

i ti ljudi žele smeh

i saosećanje i žele ljubav.

Kako to pretvoriti u novac?

To je mesto gde neprofitni sektor

i filantropija uskaču.

Filantropija je tržište za ljubav.

To je tržište za sve te ljude

za koje ne postoje druga tržišta.

Tako da ako zaista želimo,
kako je Bakminster Fuler rekao,

svet koji svima odgovara,

gde niko i ništa nije izostavljeno,

onda se o neprofitnom sektoru mora

ozbiljno razgovarati.

Ali čini se da to ne funkcioniše.

Zbog čega se naše dobrotvorne akcije
protiv raka dojke

nisu približile pronalasku leka
protiv raka dojke,

ili zašto naše akcije
za beskućnike nisu bliže

zaustavljanju beskućništva
u bilo kom većem gradu?

Zašto je siromaštvo još uvek ostalo
zaglavljeno na 12 procenata

od ukupne populacije Sjedinjenih Država
već 40 godina?

A odgovor je da su ovi društveni problemi

ogromnih razmera,

naše organizacije su sićušne
u poređenju sa njima,

i imamo sistem verovanja
koji ih održava sićušnim.

Imamo dve knjige pravila.

Imamo jednu za neprofitni sektor

i jednu za ostatak ekonomskog sveta.

To je aparthejd i diskriminiše

neprofitni sektor
u pet različitih oblasti,

od kojih je prva kompenzacija.

U profitnom sektoru,
što više vrednosti stvorite,

više možete zaraditi novca.

Ali mi ne volimo
da neprofitne organizacije koriste novac

kako bi podstakle ljude da stvaraju više
u socijalnim uslugama.

Imamo visceralnu reakciju na ideju
da bi bilo ko

mogao zaraditi dosta novca
pomažući drugim ljudima.

Zanimljivo je to
da nemamo visceralnu reakciju

na ideju da bi ljudi mogli zaraditi dosta
novca ne pomažući drugima.

Znate već, hoćete da zaradite
50 miliona dolara

prodajući nasilne video igrice deci,
samo izvolite.

Stavićemo vas na naslovnicu
magazina Vajerd.

Ali ako želite da zaradite
pola miliona dolara

pokušavajući da izlečite decu od malarije,

i sami ćete biti smatrani parazitom.
(Aplauz)

Ovo smatramo našim sistemom etike,

ali ne shvatamo da ovaj sistem

ima jedan snažan neželjeni efekat,

a to je da daje veoma krut,
međusobno isključiv izbor

između činjenja dobrih stvari
za sebe i svoju porodicu

i činjenja dobrih stvari za svet

najbistrijim umovima koji stižu
sa naših najboljih univerziteta,

i šalje desetine hiljada ljudi

koji bi mogli doneti velike promene
u neprofitnom sektoru

da ulaze svake godine
direktno u profitni sektor

jer nisu spremni na takvu
celoživotnu ekonomsku žrtvu.

Biznisvik je uradio pregled,
posmatrajući kompenzacione pakete

za poslovne administratore
poslovnih škola

i srednja vrednost kompenzacija
poslovnih administratora sa Stenforda

sa bonusom, u 38. godini,
iznosila je 400.000 dolara.

U međuvremenu, u istoj godini,
prosečna plata generalnog direktora

jedne humanitarne firme u SAD
vredne preko 5 miliona dolara

bila je 232.000 dolara, a za humanitarce
u borbi protiv gladi 84.000 dolara.

Nema šanse da ćete ubediti mnogo ljudi

sa talentom da zarade 400.00
da naprave žrtvu od 316.000 dolara

svake godine da bi postali direktori
kompanije u borbi protiv gladi.

Neki će reći: "Pa to je zato što su
ti biznis tipovi pohlepni."

Ne nužno. Možda su pametni.

Jeftinije je za tu osobu da donira

100.000 dolara svake godine
u humanitarne svrhe,

uštedi 50.000 dolara na porezu,

tako da je ipak otprilike
270.000 dolara godišnje u plusu,

nazivaju ga filantropom jer je donirao

100.000 dolara u humanitarne svrhe,

verovatno sedi u odboru
za borbu protiv gladi,

verovatno nadgleda jadnička

koji je rešio da postane direktor
humanitarne firme,

i čitav život ovakve moći, uticaja

i slave tek ima pred sobom.

Druga oblast diskriminacije
je reklamiranje i marketing.

Govorimo profitnom sektoru:
"Trošite, trošite, trošite na reklamiranje

dok poslednji dolar
više ne donosi ni peni."

Ali ne volimo da vidimo

da se naše donacije troše
na reklamiranje humanitarnih svrha.

Naš stav je: "Vidi, ako možeš
da obezbediš doniranu reklamu,

znaš, u četiri sata ujutru,
ja sam okej sa tim.

Ali ne želim da se moje donacije
troše na reklamiranje.

Želim da odu siromašnima."

Kao da novac uložen u reklamiranje

ne bi doneo drastično veće sume novca

koje će služiti siromašnima.

'90-ih godina, moja kompanija je započela

vožnje biciklom na duge staze AIDSRajd

i trodnevne šetnje duge 96km
protiv raka dojke,

i tokom devet godina,

imali smo 182.000 običnih heroja
koji su učestvovali

i prikupili ukupno 581 milion dolara.

Prikupili su u ove svrhe
više novca i brže

nego bilo koji događaj u istoriji,

zasnovano na ideji da su ljudi umorni

od toga da se od njih traži
da urade najmanje od onoga što mogu.

Ljudi žude da izmere

svoje potencijale u celini

u korist svrha
do kojih im je duboko stalo.

Ali morate da ih pitate.

Uspeli smo da toliko ljudi učestvuje

kupivši reklamu preko cele strane
Njujork Tajmsa,

Boston Glouba, na radiju
i TV reklamama u udarno vreme.

Da li znate koliko bismo ljudi sakupili

da smo postavljali flajere po perionicama?

Davanje u dobrotvorne svrhe je u škripcu,
u SAD-u,

na dva procenta BDP-a otkad smo
počeli sa njegovim merenjem '70-ih.

To je važna činjenica, jer nam govori

da neprofitni sektor za 40 godina

nije uspeo da se izbori za udeo na tržištu

van profitnog sektora.

I ako razmislite o tome,
kako bi jedan sektor mogao

da oduzme udeo u tržištu od drugog sektora

ako mu zapravo nije dozvoljeno
da bude u prometu?

Ako kažemo potrošačkim markama:

"Možete reklamirati
sve prednosti vašeg proizvoda",

ali humanitarcima govorimo: "Ne možete
da reklamirate sva dobra koja činite",

gde mislimo da će se slivati
novac potrošača?

Treća oblast diskriminacije
je preuzimanje rizika

u potrazi za novim idejama
za stvaranje prihoda.

Dizni može da napravi novi film
od 200 miliona dolara

koji pretrpi neuspeh,
i niko ne zove tužioca.

Ali napravite malo lokalno
prikupljanje sredstava za siromašne

od milion dolara i neka to
ne proizvede 75 odsto profita

toj svrsi za prvih 12 meseci,

i vaše ime je dovedeno u pitanje.

Zato neprofitne organizacije
nerado pokušavaju bilo kakve hrabre,

izazovne, nove poduhvate velikih razmera

iz straha da ako stvar propadne,
njihove reputacije

će biti ukaljane.

Vi i ja znamo da kada zabranite neuspeh,

ubijate inovaciju.

Ubijanjem inovacije u skupljanju sredstava
ne možete prikupiti više prihoda.

Ako ne možete da prikupite više prihoda,
ne možete da se razvijate.

A ako ne možete da se razvijate,

nikako ne možete rešavati
velike društvene probleme.

Četvrta oblast je vreme.

Amazon tokom šest godina nije vraćao
ni malo profita ulagačima,

i ljudi su imali strpljenja.

Znali su da se na kraju puta
nalazi dugoročni cilj

stvaranja dominacije na tržištu.

Ali kada bi neprofitna organizacija
sanjala

o izgradnji veličanstvenog poduhvata
koji bi to zahtevao tokom šest godina,

novac ne bi odlazio siromašnima,

u potpunosti će biti uložen
u izgradnju tog projekta,

očekivali bismo da nas razapnu.

I poslednja oblast je sam profit.

Profitni sektor može da plaća ljudima

kako bi privukao njihov kapital
za svoje nove ideje,

ali ne možete isplaćivati profit
u neprofitnom sektoru,

pa profitni sektor ima samo za sebe
multibilionsko tržište kapitala,

a neprofitni sektor umire za razvojem,

rizikom i idejnim kapitalom.

Postavite tih pet stvari zajedno -
ne možete koristiti novac

da privučete talente iz profitnog sektora,

ne možete se reklamirati
ni približno u onoj meri

u kojoj to profitni sektor čini
radi novih klijenata,

ne možete da preuzimate slične rizike
u potrazi za klijentima

koje profitni sektor preuzima,

nemate istu količinu vremena
da ih pronađete

kao što ima profitni sektor,

i nemate berzu kojom biste
finansirali bilo šta od ovoga,

čak i kada biste uopšte mogli,

i upravo ste ostavili neprofitni sektor

sa krajnjim nedostatkom
u odnosu na profitni sektor

na svakom nivou.

Ako imamo bilo kakvih sumnji u vezi
sa posledicama ovih odvojenih pravilnika,

statistika je otrežnjujuća:

od 1970. do 2009. godine,

broj neprofitnih organizacija
koje su se zaista razvijale

koje su prešle granicu
od 50 miliona godišnjih prihoda,

je 144.

Istovremeno, broj profitnih organizacija
koje su je prešle

je 46.136.

Dakle bavimo se društvenim problemima
koji su ogromnih razmera,

a naše organizacije ne mogu da stvore
ništa od tih razmera.

Sve odlazi Koka-Koli i Burger Kingu.

Zašto razmišljamo na ovaj način?

Pa, kao i većina
fanatičnih dogmi u Americi,

ove ideje potiču
iz starih puritanskih uverenja.

Puritanci su došli ovde
iz religijskih razloga,

ili su bar tako rekli,

ali su takođe došli ovde jer su hteli
da zarade puno para.

Bili su pobožni ljudi ali takođe

i veoma agresivni kapitalisti,

i bili su optuživani za ekstremne oblike
nastojanja za stvaranjem profita

u poređenju sa drugim kolonistima.

Ali istovremeno,
puritanci su bili kalvinisti,

tako da su bukvalno bili naučeni
da mrze sami sebe.

Bili su naučeni
da je lični interes burno more

koje je siguran put ka večnom prokletstvu.

Ovo je stvorilo pravi problem
za te ljude, zar ne?

Prešli su čitav Atlantik
da steknu toliki novac.

Sticanje mnogo novca
vodi pravo u pakao.

Šta je trebalo da rade po ovom pitanju?

Dobročinstvo je postalo njihov odgovor.

Postalo je njihovo ekonomsko utočište

gde su mogli da se iskupe
za svoje težnje ka stvaranju profita

za pet centi po dolaru.

I naravno, kako možeš da zaradiš
u humanitarnom radu

ako je to tvoje iskupljenje
za sticanje novca?

Finansijski podstrek je izbačen
iz oblasti pomaganja drugima

tako da je mogao da se razvija
u oblasti zarađivanja za sebe,

i za vreme od 400 godina,
ništa se nije umešalo

da kaže:
"To je kontraproduktivno i nefer."

Ovu ideologiju čuva jedno opasno pitanje,
a to je:

"Koji procenat moje donacije
ide u dobrotvorne svrhe

naspram drugih troškova?"

Postoji mnogo problema sa ovim pitanjem.

Ja ću se fokusirati samo na dva.

Prvo, čini da mislimo
da su dodatni troškovi negativni,

da nekako nisu deo dobrotvorne svrhe.

Ali apsolutno jesu, naročito
ako se koriste za razvoj.

Ideja da su troškovi nekako

neprijatelji humanitarne svrhe

stvara drugi, mnogo veći problem, a to je

da primorava organizacije
da rade bez troškova

koji su im zaista potrebni
da bi napredovale

zarad održavanja troškova niskim.

Naučeni smo da humanitarne organizacije
treba da potroše

što je manje moguće na troškove
poput skupljanja sredstava

pod teorijom da što manje novca
potrošite na to,

više novca preostaje za dobrotvorne svrhe.

Pa, to je istinito ako smo
u depresivnom svetu

u kome ta pita ne može da se poveća.

Ali ako smo u logičnom svetu
u kome ulaganje u skupljanje sredstava

zapravo podstiče više sredstava
i povećava pitu,

onda je stvar upravo obrnuta,

i trebalo bi da ulažemo više novca,
a ne manje,

u skupljanje sredstava, jer je to

ono što ima potencijal
da uvećava količinu novca

raspoloživu za dobrotvorne svrhe
do kojih nam je tako duboko stalo.

Daću vam dva primera.
Pokrenuli smo AIDSRajds

sa početnim ulaganjem
od 50.000 dolara rizičnog kapitala.

Za devet godina,
umnožili smo to 1.982 puta

u 108 miliona dolara
nakon svih troškova za AIDS usluge.

Pokrenuli smo tri dana protiv raka dojke

sa početnim ulaganjem
od 350.000 dolara rizičnog kapitala.

Za samo pet godina,
umnožili smo to 554 puta

u 194 miliona dolara nakon svih troškova,

za istraživanje raka dojke.

Ako ste filantrop koji je
stvarno zainteresovan za rak dojke,

šta bi imalo više smisla:

da odete i pronađete
najinovativnijeg istraživača na svetu

i date joj 350.000 dolara za istraživanje,

ili da date 350.000 njenom odeljenju
za skupljanje sredstava

da ih povećaju na 194 miliona dolara
za istraživanje raka dojke?

2002. je bila naša
najuspešnija godina do sada.

Pokrili smo samo za rak dojke,
samo te godine,

71 milion dolara preko svih troškova.

A onda nam je propao posao,

iznenada i traumatično.

Zašto? Pa, ukratko,
naš sponzor nas je napustio.

Želeli su da se distanciraju od nas

jer smo bili kritikovani u medijima

zbog ulaganja 40 odsto ukupnog dohotka
za regrutovanje

i korisnički servis i magiju iskustva

i ne postoji terminologija u računovodstvu
koja bi opisala

takvu vrstu ulaganja u razvoj i budućnost,

osim te demonske etikete
dodatnih troškova.

Tako je jednog dana
svih 350 naših divnih zaposlenih

izgubilo svoje poslove

jer su bili obeleženi tim troškovima.

Naš sponzor je pokušao
da sprovede događaje samostalno.

Troškovi su se povećali.

Neto prihod za istraživanje raka dojke
je umanjen

za 84 odsto,
ili 60 miliona dolara godišnje.

To se desi kada pomešamo

moralnost sa štedljivošću.

Sve su nas učili

da je dobrotvorna prodaja kolača
sa 5 odsto troškova moralno iznad

profesionalnog poduhvata skupljanja
sredstava sa 40 odsto troškova,

ali fali nam najvažniji deo informacije,

a to je: koja je
stvarna veličina tih pita?

Koga je briga ako prodaja kolača
ima pet posto troškova ako je mala?

Šta ako je prodaja kolača prikupila
samo 71 dolar u dobrotvorne svrhe

jer nije napravila nikakva ulaganja
u svom opsegu,

a profesionalni poduhvat
skupljanja sredstava je prikupio

71 milion dolara jer jeste?

Koju bismo pitu tada više voleli,
i za koju pitu

mislimo da bi je gladni ljudi više voleli?

Evo kako sve ovo utiče na širu sliku.

Rekao sam da davanje u dobrotvorne svrhe
čini dva posto BDP-a u SAD.

To je oko 300 milijardi dolara godišnje.

Ali samo oko 20 posto toga,
ili 60 milijardi dolara,

ide u svrhe zdravstva i društvenih službi.

Ostatak ide u religiju
i visoko obrazovanje i bolnice

i tih 60 milijardi dolara
nije ni približno dovoljno

za bavljenje ovim problemima.

Ali ako bismo pomerili humanitarna davanja

sa dva posto BDP-a za samo jedan prag

na tri posto BDP-a, ulažući u razvoj,

to bi bilo dodatnih dodatnih
150 milijardi dolara godišnjeg doprinosa,

i kada bi taj novac
mogao da ode nesrazmerno

u dobrotvorne svrhe zdravstva
i društvenih službi,

jer smo njih podsticali
da ulažu u svoj razvoj,

to bi predstavljalo
trostruke doprinose tom sektoru.

Sada već govorimo o većem obimu.

Sada već govorimo o potencijalu
za stvarnu promenu.

Ali to se nikada
neće dogoditi primoravanjem

tih organizacija da suze svoje vidike

na demorališući cilj
da održavaju svoje troškove malim.

Naša generacija ne želi
da njen epitaf glasi:

"Održavali smo niskim troškove
dobrotvornih organizacija."

(Smeh) (Aplauz)

Želimo da govori da smo promenili svet,

i da je deo načina na koji smo to učinili

bilo menjanje načina na koji razmišljamo
o ovim stvarima.

Sledeći put kada posmatrate
dobrotvornu organizaciju,

ne pitajte za stopu njenih troškova.

Pitajte za razmere njenih snova,

njihovih snova razmere
Epla, Gugla, Amazona,

kako mere svoj napredak prema tim snovima,

i kakvi resursi su im potrebni
da bi ih ostvarili

bez obzira na troškove.

Koga je briga kakvi su troškovi
ako se ovi problemi zaista rešavaju?

Ako možemo da imamo
tu vrstu darežljivosti,

darežljivost misli,
onda neprofitni sektor može igrati

veliku ulogu u menjanju sveta
za sve one građane

kojima je očajnički potrebno
da se on promeni.

I ako to može biti
trajno nasleđe naše generacije,

da smo preuzeli odgovornost

za mišljenje koje nam je bilo preneto,

da smo ga ponovo razmotrili,
revidirali ga,

i preosmislili način na koji čovečanstvo
razmišlja o menjanju stvari,

zauvek, za svakoga,

pa, mislim da ću pustiti
da deca sumiraju kako bi to bilo.

Analisa Smit-Palota: To bi bila -

Sejdž Smit-Palota: - prava društvena -

Rajder Smit-Palota: - inovacija.

Den Palota: Hvala vam mnogo. Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam. (Aplauz)