The Story of Stuff

Da li imate jedan ovakav?

Malo sam opsednuta mojim.

U stvari,
opsednuta sam svim mojim stvarima.

Jeste li se ikad zapitali
odakle potiču stvari koje kupimo

i kuda idu kada ih bacimo?

Mene je to kopkalo.
Pa sam se raspitala.

I udžbenici kažu da naše stvari
prolaze kroz sistem

od ekstrakcije preko proizvodnje,
pa distribucije i konzumacije do odlaganja.

Ovaj sistem se naziva ekonomija materijala.
Malo sam se raspitala o svemu tome.

Tačnije, provela sam 10 godina
putujući svetom,

Istraživajući odakle naše stvari dolaze,
i gde odlaze.

Znate li šta sam saznala?
To nije cela priča.

Dosta toga nedostaje
u ovom objašnjenju.

Prvo, sistem izgleda dobro.
Nema problema.

Ali istina je da je sistem u krizi.

A razlog za krizu leži u tome
što je ovo linearan sistem

a mi živimo na
ograničenoj planeti.

i ne možete koristiti linearan sistem
na ograničenoj planeti beskonačno.

U svakom svom koraku, ovaj sistem
je u kontaktu sa stvarnim svetom.

U stvarnom svetu se to ne dešava
na praznoj beloj stranici.

U kontaktu je sa društvom, kulturama,
ekonomijom, životnom sredinom.

I usput se susreće
sa ograničenjima.

Ograničenjima koja ovde ne vidimo
jer ovaj dijagram nije kompletan.

Hajde da se vratimo i popunimo
neke praznine, i vidimo šta to fali.

Pa, najbitnija stvar koja nedostaje
su ljudi, da, ljudi.

Ljudi žive i rade u celom ovom sistemu.

I neki ljudi u ovom sistemu
su značajniji od drugih.

Neki se više pitaju.
Ko su oni?

Pa, krenimo od vlade.

Prijatelji mi kažu da bih trebala da
koristim tenk kao simbol vlade.

i istina je da u dosta zemalja,
pa i u našoj,

više od 50% prihoda od poreza
ide za finansiranje vojske.

ali ja koristim čoveka
kao simbol vlade

jer verujem u viziju i vrednosti
da vlada treba da se sastoji

od ljudi, izabranih od strane drugih
ljudi, i da radi za ljude.

Posao vlade je da pazi na nas,
brine o nama. To im je posao.

Zatim su tu korporacije.

Razlog zašto korporacije izgledaju
veće od vlade

je zato što jesu veće.

Od 100 najjačih ekonomija na svetu,
51 čine korporacije.

Kako su korporacije rasle i postajale moćnije,
videli smo male promene kod vlade

gde vlada malo više brine
da osigura

da su korporacije zadovoljne,
a ne mi.

Ok, hajde da pogledamo
šta sve nedostaje.

Počećemo sa ekstrakcijom

što je lepa reč za
crpljenje resursa

što je lepa reč za
uništavanje naše planete.

Sečemo drveće, uništavamo planine
da bismo izvadili rudu iz njih

koristimo svu vodu
i istrebljujemo životinje.

I time nailazimo na našu
prvu prepreku.

Ponestaje nam resursa.
Koristimo previše stvari.

Znam da je teško čuti nešto tako,
ali moramo se suočiti sa istinom.

Samo u poslednje tri decenije,

jedna trećina Zemljinih resursa je
iskorišćenja. Nestala.

Sečemo i vadimo rudu, crpimo i
uništavamo ovo mesto tako brzo

da dovodimo u pitanje
mogućnost ljudskog opstanka.

Gde ja živim, u SAD,
imamo manje od 4% preostalih šuma.

40% naših voda
više nije za piće.

A naš problem nije samo da
koristimo previše stvari

već i da koristimo više nego što imamo.
Činimo 5% svetske populacije

ali trošimo 30% svetskih resursa i
pravimo 30% svetskog otpada.

Kada bi svi trošili kao SAD
trebalo bi nam od 3 do 5 planeta.

I znate šta?
Imamo samo jednu.

Odgovor moje zemlje na ovo ograničenje
je da uzmemo tuđe resurse!

To su 'zemlje trećeg sveta',
ili za neke

sinonim za 'naše stvari su nekako
dospele na tuđu zemlju'.

Kako to izgleda?
Ista stvar. Uništavanje te zemlje.

75% voda za ribarenje se
trenutno koristi preko svog kapaciteta.

80% starih šuma više ne postoji.

Samo u Amazoniji,
gubimo 2000 stabala u minuti.

To je 7 fudbalskih terena u minuti.

A ljudi koji tu žive?

Korporacije kažu,
da ti ljudi ne poseduju te resurse

iako žive tu generacijama
nemaju razvijenu proizvodnju

i ne kupuju puno stvari.
A u ovom sistemu,

ako ne poseduješ ili ne kupuješ puno stvari,
nisi vredan.

Zatim, materijali stižu do "proizvodnje"
i tu koristimo energiju

kako bismo pomešali otrovne hemikalije i
prirodne resurse u cilju pravljenja toksičnih proizvoda.

Danas postoji preko 100.000 sintetičkih
hemikalija koje se nalaze u proizvodima.

Samo za šačicu njih je ispitano
štetno delovanje na naše zdravlje

a NI ZA JEDNU nije testirano
kako utiče na zdravlje sa ostalima

tj. kada dođe u kontakt sa ostalim
hemikalijama koje svakodnevno koristimo.

Tako da ne znamo kako ove hemikalije
utiču na naše zdravlje i okolinu.

Ali jedno znamo.
Otrovi ulaze, Otrovi izlaze.

Sve dok nastavimo da koristimo otrovne
materije u proizvodnji

nastavićemo da imamo otrovne
materije u proizvodima

koje nosimo kući, na posao, u škole.
I, da, u našim telima.

Poput BFR-a,
brominirani usporivači gorenja.

To su hemikalije koje čine stvari
otpornijim na plamen, ali su ekstremno otrovne.

To je neurotoksin. Tj. otrov za mozak.
Šta uopšte radimo sa ovakvim hemikalijama?

Pa ipak, stavljamo ih u računare, uređaje,
nameštaj, jorgane, čak i neke jastuke.

Uzimamo jastuke,
umočimo ih u neurotoksin

odnesemo ih kući, naslonimo glavu
i na njima spavamo narednih 8 sati.

Ne znam, ali deluje mi da smo u zemlji
sa toliko potencijala

mogli da smislimo bolji način da sprečimo
glave da se zapale tokom noći.

Ovi otrovi se nalaze u hrani,
a samim tim i u našim telima.

Znate li koja hrana na vrhu
lanca ishrane

sa najvišim procentom otrovnih materija?
Majčino mleko.

Naše društvo je stiglo do tačke
kada naši najmlađi - naše bebe

dobijaju najveću dozu otrova tako
što ih doje njihove majke.

Zar to nije strašno?

Dojenje je jedan od osnovnih
činova odgajanja i nege;

Trebalo bi da je sveto i sigurno.
Dojenje je i dalje odlično

i majke definitvno treba da nastave da doje.
Ali trebalo bi da ih zaštitimo. "Oni" bi trebalo da ih štite.

Mislila sam da oni paze na nas.
I naravno,

ljudi koji se suočavaju sa najviše
otrovnih hemikalija

su radnici u fabrikama od kojih
veliki broj čine mlade žene,

One rade sa otrovima i
kancerogenim materijama.

Pitam se,
koja bi mlada žena

želela radno mesto gde
je izložena ovim otrovima,

osim žene koja nema drugog izbora?
I to je "lepota" ovog sistema?

Uništavanje životne sredine
i ekonomije ovde

obezbeđuje konstatan priliv
radne snage bez drugog izbora.

Globalno, 200.000 ljudi dnevno
napusti sredinu

gde su živeli generacijama,

kako bi otišli u gradove, da žive u getoima
i rade u štetnom okruženju.

I zato, nisu samo Zemljini resursi
uništeni u ovom sistemu,

već i ljudi.
Cela društva bivaju uništena.

Da, otrov ulazi, otrov izlazi.

Dosta otrova napušta fabriku sa proizvodima,

ali još veći deo odlazi kroz zagađen vazduh.
I to je dosta zagađenja.

U SAD, naša industrija priznaje da napravi
preko 2 miliona tona otrovnih materija godišnje

a verovatno je mnogo više od toga,
čim ovoliko sami priznaju.

I tu je još jedna prepreka, jer,

ko još želi da oseti smrad 2 miliona tona
toksičnih materija godišnje? I šta urade?

Presele fabrike preko okeana.
Neka zagađuju tuđu zemlju!

Ali, "iznenađujuće", deo ovih zagađenja
se vrati do nas donešen vetrovima.

Šta se dogodi kada se svi resursi
pretvore u proizvode?

Prenosi se ovde, za distribuciju.

Distribucija znači "prodaja ovog otrovnog smeća
što je brže moguće".

Ovde je cilj da cene budu niske, da ljudi konstantno
kupuju i da se sadržaj menja.

Kako da cene budu niske?
Pa, radnici nisu najbolje plaćeni

a često nemaju ni plaćeno zdravstveno.
Sve je u smanjenju troškova.

To znači da se pravi trošak proizvodnje
ne ogleda u ceni proizvoda.

Drugim rečima,
ne plaćamo za stvari koje kupujemo.

Pre par dana sam mislila o ovome.

Šetala sam
i želela da slušam vesti

pa sam otišla do radnje
da kupim radio.

Našla sam slatki, zeleni radio
za 4.99$.

Čekala sam u redu na kasi
i razmišljala

kako je moguće da
4.99$ obuhvata

cenu proizvodnje radija i transporta do ovde?
Metal je verovatno iz Južne Afrike,

nafta je verovatno iz Iraka,
a plastika iz Kine,

a možda je ceo radio sastavio
neki 15godišnjak iz Meksika.

4.99$ ne bi pokrilo ni iznajmljivanje police
na kojoj je radio stajao.

da ne računam platu prodavca
koji mi je pomogao da izaberem radio

ili okeanske plovidbe i kamione
kojima su se delovi ovog radija donosili.

Tako sam shvatila da nisam platila radio.
Ko ga je onda platio?

Ovi ljudi su platili gubitkom
prirodnih resursa.

Ovi ljudi su platili gubitkom čistog vazduha
i povećanim brojem obolelih od astme i raka.

Deca u Kongu su platili svojom budućnošću -
30% dece u Kongu

je moralo da napusti školu
kako bi radilo u rudniku,

za metal koji nam treba
za elektronske uređaje.

Čak su i ovi ljudi platili tako
što sami sebi plaćaju zdravstveno.

U celom sistemu su ljudi patili,
kako bih mogla da platim radio 4.99$.

I ovi ustupci se ne nalaze
ni u kakvim dokumentima.

Na to mislim kada pominjem kako kompanije
prikrivaju pravu cenu proizvodnje.

A to nas dovodi do zlatne strelice
konzumacije.

Ovo je srce sistema.
Motor koji ga pokreće.

Toliko je važna, da je zaštita ove strelice
postala glavni prioritet korporacija.

Zato je 09.11,
kada je cela država bila u šoku,

i kada je predsednik Buš
mogao da predloži mnogo stvari:

da žalimo, da se molimo, da se nadamo. NE.
On je rekao da kupujemo. DA KUPUJEMO?!

Postali smo nacija potrošača. Naša glavna
karakteristika je postala to da smo potrošači,

ne majke, učitelji, farmeri,
već potrošači.

Glavni način kako se meri
naša vrednost

je koliko doprinosimo ovoj strelici,
koliko trošimo. I mi trošimo!

Kupujemo i kupujemo i kupujemo.
Samo da se nastavi protok materijala.

Koliki procenat svih materijala koji prođu
kroz ovaj sistem je i dalje korišćen 6 meseci nakon što izađe iz prodavnice?

50% ? 20% ? NE. Jedan posto. Jedan!
Tj. 99% stvari

koje crpimo, kopamo, obrađujemo, prevozimo -
99% stvari koje prođu kroz ovaj sistem

je bačeno nakon 6 meseci.
Kako možemo da opstanemo na Zemlji

sa ovim nivoom protoka materijala?
Nije uvek bilo ovako.

Prosečan građanin SAD troši
duplo više nego pre 50 godina.

Pitajte baku. U njeno vreme odgovornost,
umerenost i štedljivost su bili cenjeni.

Šta se onda dogodilo?
Pa, nije se tek tako dogodilo. Osmišljeno je.

Ubrzo nakon 2. svetskog rata, ovi ljudi
su razmišljali kako da podignu našu ekonomiju.

Stručnjak za prodaju Viktor Lebou
izneo je rešenje

koje je postalo norma
celog sistema.

Rekao je "Naša izuzetno produktivna ekonomija
zahteva da trošenje postane naš način života,

da pretvorimo kupovinu i korišćenje proizvoda
u rituale, da naš duhovni mir,

zadovoljenje ega, postane kozumacija.

Potrebno nam je da se stvari troše, pale,
zamene i odbace što bržim tempom.

Predstavnik Ajzenhauerovog saveta
ekonomskih savetnika je rekao

da je "krajnja svrha američke ekonomije da
proizvede što više stvari."

PROIZVEDE ŠTO VIŠE STVARI?

Naša krajnja svrha? Ne zdravstvena nega,
ili obrazovanje, ili bezbedan transport,

ili održivost društva ili pravda?
Potrošnja dobara?

Kako smo svi tako olako
prihvatili to?

Dve najbolje strategije su planirana zastarelost
i primetna zastarelost.

Druga reč za planiranu zastarelost je
"predviđeno za otpad".

Tj. stvari se prave tako
da postane beskorisne za što kraće vreme

kako bismo ih bacili
i kupili nove.

To je očigledno sa stvarima poput kesa,
plastičnih čaša, ali čak i stvari poput:

džogera, DVD-a, kamera, roštilja, svega!
Čak i računara.

Jeste li primetili da kada
kupite računar,

tehnologija toliko brzo napreduje,
da za samo par godina

vaš računar postaje neupotrebljiv.
To me je zainteresovalo

pa sam otvorila kučište mog računara
da vidim šta ima unutra. I našla

sam da je jedina stvar koja se menja
svake godine ovo malo parče.

Ali ne možete zameniti samo to parče,
jer svaka verzija ima drugačiji oblik,

pa morate baciti ceo računar,
i kupiti novi.

Čitala sam priručnike za industrijski dizajn
iz 50ih kada je nastala

planirana zastarelost.
Ovi priručnici otvoreno govore o tome.

Diskutuje se kako
napraviti stvari koje se što brže kvare

ali ostavljaju potrošača da
i dalje ima dovoljne vere

da ode i kupi drugi takav.
Tako je osmišljeno.

Ali stvari se ne mogu pokvariti
dovoljno brzo za ovu strelicu

i zato imamo
"primetnu zastarelost"

Primetna zastarelost nas ubeđuje da
bacimo stvari koje su još uvek korisne.

Kako to radi? Npr.
menjaju izgled stvari tako da

ako ste kupili tu
stvar pre par godina

svi će znati da niste doprineli
strelici u skorije vreme

a kako se naša vrednost ogleda u tome
koliko doprinosimo strelici, biće nas sramota.

Na primer, imam isti, "debeli"
beli monitor

na stolu već 5 godina.
Moja koleginica je kupila novi.

Tanak je, blistav i elegantan monitor.

Slaže se sa kućištem,
sa telefonom, čak i sa čašom za olovke.

Izgleda kao da je u
svemirskom brodu, a ja,

ja izgledam kao da imam
mašinu za pranje veša.

Moda je još jedan primer toga.
Jeste li se pitale zašto potpetice

idu od širokih da tankih, pa opet širokih,
pa tankih? Ne zato što postoji debata

o tome koja štikla je najzdravija za
ženska stopala. Već jer je nošenje širokih štikli

u godini kada se nose tanke štikle pokazatelj
da niste doprineli strelici

i niste vredni kao osoba do vas
koja nosi tanke štikle,

ili, na nekoj reklami.
To postoji da biste kupili nove cipele.

Reklame, medii u globalu,
igraju veliku ulogu u ovome.

Svaki građanin SAD
je meta preko 3000 reklama dnevno.

Svako od nas vidi više reklama u godini
nego ljudi pre 50 godina za ceo život.

I ako razmislite, koja je poenta reklame
osim da nas učini nezadovoljnim onim što imamo?

3000 puta na dan nam se kaže
da nam je frizura pogrešna, koža pogrešna

odeća pogrešna, nameštaj pogrešan,
kola loša, mi smo loši

ali sve se to može popraviti
uz malo šopinga.

Mediji doprinose tako
što sakrivaju ove stvari

kako bi jedini deo ovog sistema koji
vidimo bio kupovina.

Crpljenje resursa, proizvodnja i odbacivanje se
dešava van našeg pogleda.

U SAD
imamo više stvari nego ikada

ali istraživanja pokazuju da
nivo sreće opada.

Nivo sreće je bio na vrhuncu 50ih,
u isto vreme kada je manija za potrošnjom počela.

Hmmm. Zanimljiva slučajnost.

Mislim da znamo zašto.
Imamo više stvari, ali

imamo manje vremena za
stvari koje nas stvarno čine srećnim

prijatelji, porodica, odmor.
Radimo više nego ikada.

Neka ispitivanja kažu da imamo
manje odmora nego u srednjem veku.

I dve glavne aktivnosti

koje radimo za vreme
odmora?

Gledanje TV-a i šoping.

u SAD provodimo
3 do 4 puta više vremena kupujući

nego Evropljani.
Tako da smo u komičnoj situaciji

gde idemo na posao, nekad i dva posla,
i dođemo kući premoreni

legnemo na kauč i gledamo TV
i reklame nam kažu "NE VALJATE"

pa moramo da odemo u tržni centar
da kupimo nešto da se osećamo bolje, opet radimo

da platimo stvari koje smo kupili
pa se vratimo kući premoreni

sednemo i opet gledamo TV,
i opet nam kaže da idemo u šoping

i mi smo u tom začaranom trouglu
rad - TV - šoping i ne možemo da izađemo.

I na kraju, šta bude
sa svim stvarima koje kupimo?

S obzirom koliko kupujemo,
ne može sve da stane u kuću

iako se prosečna veličina
kuće udvostručila

u odnosu na 70te.
Sve ide u smeće.

I to nas dovodi do odlaganja.
To je deo ekonomije

o kojoj znamo najviše jer
mi moramo da vučemo kese sa smećem.

Svako u SAD napravi oko
2kg smeća dnevno.

To je duplo više nego
pre 20 godina.

Svo ovo smaće ide na deponiju,
koja je često samo rupa u zemlji,

ili ako baš nemate sreće, prvo se spali
pa zatim ide u zemlju.

Svakako, oba načina zagađuju vazduh,
zemlju, vodu i utiču na klimu.

Spaljivanje je vrlo štetno.

Sećate se onih otrova u
fazi proizvodnje?

Spaljivanje smeća šalje
otrove u vazudh.

Još gore, stvara super-otrove.
Poput dioksina.

Dioksin je, pa nauci, najjači
otrov koji je čovek ikada napravio.

A spaljivanje je najveći
izvor dioksina.

Mogli bismo zaustaviti glavni izvor
najjačeg otrova na svetu

prestankom spaljivanja otpada.
Možemo ga zaustaviti već danas.

Ali, neke kompanije ne žele
da prave deponije ovde,

pa premeštaju i njih u druge zemlje.
A reciklaža? Da li pomaže?

Da, reciklaža pomaže.
Smanjuje količinu otpada na ovom kraju

i smanjuje pritisak da se crpe
novi resursi na ovom kraju.

Da, da, trebalo bi da recikliramo.
Ali reciklaža nije dovoljna.

Reciklaža nikada neće biti dovoljna.
Iz nekoliko razloga.

Prvo, smeće koje mi iznosimo
je samo vrh ledenog brega.

Za svaku kantu smeća koju
ispraznimo u kontejneru

70 kanti za smeće je
napravljeno pre toga

samo kako bismo mi
imali tu jednu kantu.

Tako da i kada bismo reciklirali
100% svega što kupimo

to ne utiče na srž problema.
Ali, veliki deo otpada ne može da se reciklira

ili jer je previše otrovan, ili jer je pravljen
tako da NE MOŽE da se reciklira

poput pakovanja za sok koja
imaju slojeve metala, papira i plastike

sve slepljene zajedno.
NIkada ih ne možete razdvojiti za reciklažu.

Vidite, sistem je u krizi.
I svuda nalećemo na prepreke.

Od klimatskih promena do smanjenja nivoa sreće,
jednostavno je loše.

Ali dobra stvar kod
ovako širokog problema

je da postoji dosta mesta
gde možemo da reagujemo.

Postoje ljudi koji rade na spasavanju šuma,
ili ovde na čistijoj proizvodnji.

Ljudi koji se bore za prava radnika
i trgovine

Za savesnu potrošnju i kontrolu
deponija i spaljivanja otpada.

i najbitnije,
za promenu vlade

tako da stvarno radi za
svoj narod.

Sve ove aktivnosti su važne,
ali stvari će se promeniti

kada vidimo sve ove veze,
kada vidimo širu sliku.

Kada se ljudi u okviru ovog sistema ujedine,
kada budemo promenili ovaj sistem

i nešto novo, u nešto što
ne uništava resurse i ljude.

Jer ono što stvarno treba da promenimo
je da ovaj stari, potrošački stav.

Postoji novi način razmišljanja
i baziran je na održivosti i pravednosti:

Zelena hemija, Smanjenje otpada,
Zatvorena proizvodnja,

Obnovljiva energija,
Lokalne ekonomije.

To se već dešava. Neki bi rekli
da je nerealno, utopijski, nemoguće.

Ali ja mislim da su nerealistični oni
koji idu starim putem.

To je sanjarenje.

Zapamtite da se stari put nije tek tako dogodio.
Nije kao gravitacija sa kojom moramo da živimo

Ljudi su napravili taj put. I mi smo ljudi.
Hajde da napravimo nešto novo.