Da li imate jedan ovakav? Malo sam opsednuta mojim. U stvari, opsednuta sam svim mojim stvarima. Jeste li se ikad zapitali odakle potiču stvari koje kupimo i kuda idu kada ih bacimo? Mene je to kopkalo. Pa sam se raspitala. I udžbenici kažu da naše stvari prolaze kroz sistem od ekstrakcije preko proizvodnje, pa distribucije i konzumacije do odlaganja. Ovaj sistem se naziva ekonomija materijala. Malo sam se raspitala o svemu tome. Tačnije, provela sam 10 godina putujući svetom, Istraživajući odakle naše stvari dolaze, i gde odlaze. Znate li šta sam saznala? To nije cela priča. Dosta toga nedostaje u ovom objašnjenju. Prvo, sistem izgleda dobro. Nema problema. Ali istina je da je sistem u krizi. A razlog za krizu leži u tome što je ovo linearan sistem a mi živimo na ograničenoj planeti. i ne možete koristiti linearan sistem na ograničenoj planeti beskonačno. U svakom svom koraku, ovaj sistem je u kontaktu sa stvarnim svetom. U stvarnom svetu se to ne dešava na praznoj beloj stranici. U kontaktu je sa društvom, kulturama, ekonomijom, životnom sredinom. I usput se susreće sa ograničenjima. Ograničenjima koja ovde ne vidimo jer ovaj dijagram nije kompletan. Hajde da se vratimo i popunimo neke praznine, i vidimo šta to fali. Pa, najbitnija stvar koja nedostaje su ljudi, da, ljudi. Ljudi žive i rade u celom ovom sistemu. I neki ljudi u ovom sistemu su značajniji od drugih. Neki se više pitaju. Ko su oni? Pa, krenimo od vlade. Prijatelji mi kažu da bih trebala da koristim tenk kao simbol vlade. i istina je da u dosta zemalja, pa i u našoj, više od 50% prihoda od poreza ide za finansiranje vojske. ali ja koristim čoveka kao simbol vlade jer verujem u viziju i vrednosti da vlada treba da se sastoji od ljudi, izabranih od strane drugih ljudi, i da radi za ljude. Posao vlade je da pazi na nas, brine o nama. To im je posao. Zatim su tu korporacije. Razlog zašto korporacije izgledaju veće od vlade je zato što jesu veće. Od 100 najjačih ekonomija na svetu, 51 čine korporacije. Kako su korporacije rasle i postajale moćnije, videli smo male promene kod vlade gde vlada malo više brine da osigura da su korporacije zadovoljne, a ne mi. Ok, hajde da pogledamo šta sve nedostaje. Počećemo sa ekstrakcijom što je lepa reč za crpljenje resursa što je lepa reč za uništavanje naše planete. Sečemo drveće, uništavamo planine da bismo izvadili rudu iz njih koristimo svu vodu i istrebljujemo životinje. I time nailazimo na našu prvu prepreku. Ponestaje nam resursa. Koristimo previše stvari. Znam da je teško čuti nešto tako, ali moramo se suočiti sa istinom. Samo u poslednje tri decenije, jedna trećina Zemljinih resursa je iskorišćenja. Nestala. Sečemo i vadimo rudu, crpimo i uništavamo ovo mesto tako brzo da dovodimo u pitanje mogućnost ljudskog opstanka. Gde ja živim, u SAD, imamo manje od 4% preostalih šuma. 40% naših voda više nije za piće. A naš problem nije samo da koristimo previše stvari već i da koristimo više nego što imamo. Činimo 5% svetske populacije ali trošimo 30% svetskih resursa i pravimo 30% svetskog otpada. Kada bi svi trošili kao SAD trebalo bi nam od 3 do 5 planeta. I znate šta? Imamo samo jednu. Odgovor moje zemlje na ovo ograničenje je da uzmemo tuđe resurse! To su 'zemlje trećeg sveta', ili za neke sinonim za 'naše stvari su nekako dospele na tuđu zemlju'. Kako to izgleda? Ista stvar. Uništavanje te zemlje. 75% voda za ribarenje se trenutno koristi preko svog kapaciteta. 80% starih šuma više ne postoji. Samo u Amazoniji, gubimo 2000 stabala u minuti. To je 7 fudbalskih terena u minuti. A ljudi koji tu žive? Korporacije kažu, da ti ljudi ne poseduju te resurse iako žive tu generacijama nemaju razvijenu proizvodnju i ne kupuju puno stvari. A u ovom sistemu, ako ne poseduješ ili ne kupuješ puno stvari, nisi vredan. Zatim, materijali stižu do "proizvodnje" i tu koristimo energiju kako bismo pomešali otrovne hemikalije i prirodne resurse u cilju pravljenja toksičnih proizvoda. Danas postoji preko 100.000 sintetičkih hemikalija koje se nalaze u proizvodima. Samo za šačicu njih je ispitano štetno delovanje na naše zdravlje a NI ZA JEDNU nije testirano kako utiče na zdravlje sa ostalima tj. kada dođe u kontakt sa ostalim hemikalijama koje svakodnevno koristimo. Tako da ne znamo kako ove hemikalije utiču na naše zdravlje i okolinu. Ali jedno znamo. Otrovi ulaze, Otrovi izlaze. Sve dok nastavimo da koristimo otrovne materije u proizvodnji nastavićemo da imamo otrovne materije u proizvodima koje nosimo kući, na posao, u škole. I, da, u našim telima. Poput BFR-a, brominirani usporivači gorenja. To su hemikalije koje čine stvari otpornijim na plamen, ali su ekstremno otrovne. To je neurotoksin. Tj. otrov za mozak. Šta uopšte radimo sa ovakvim hemikalijama? Pa ipak, stavljamo ih u računare, uređaje, nameštaj, jorgane, čak i neke jastuke. Uzimamo jastuke, umočimo ih u neurotoksin odnesemo ih kući, naslonimo glavu i na njima spavamo narednih 8 sati. Ne znam, ali deluje mi da smo u zemlji sa toliko potencijala mogli da smislimo bolji način da sprečimo glave da se zapale tokom noći. Ovi otrovi se nalaze u hrani, a samim tim i u našim telima. Znate li koja hrana na vrhu lanca ishrane sa najvišim procentom otrovnih materija? Majčino mleko. Naše društvo je stiglo do tačke kada naši najmlađi - naše bebe dobijaju najveću dozu otrova tako što ih doje njihove majke. Zar to nije strašno? Dojenje je jedan od osnovnih činova odgajanja i nege; Trebalo bi da je sveto i sigurno. Dojenje je i dalje odlično i majke definitvno treba da nastave da doje. Ali trebalo bi da ih zaštitimo. "Oni" bi trebalo da ih štite. Mislila sam da oni paze na nas. I naravno, ljudi koji se suočavaju sa najviše otrovnih hemikalija su radnici u fabrikama od kojih veliki broj čine mlade žene, One rade sa otrovima i kancerogenim materijama. Pitam se, koja bi mlada žena želela radno mesto gde je izložena ovim otrovima, osim žene koja nema drugog izbora? I to je "lepota" ovog sistema? Uništavanje životne sredine i ekonomije ovde obezbeđuje konstatan priliv radne snage bez drugog izbora. Globalno, 200.000 ljudi dnevno napusti sredinu gde su živeli generacijama, kako bi otišli u gradove, da žive u getoima i rade u štetnom okruženju. I zato, nisu samo Zemljini resursi uništeni u ovom sistemu, već i ljudi. Cela društva bivaju uništena. Da, otrov ulazi, otrov izlazi. Dosta otrova napušta fabriku sa proizvodima, ali još veći deo odlazi kroz zagađen vazduh. I to je dosta zagađenja. U SAD, naša industrija priznaje da napravi preko 2 miliona tona otrovnih materija godišnje a verovatno je mnogo više od toga, čim ovoliko sami priznaju. I tu je još jedna prepreka, jer, ko još želi da oseti smrad 2 miliona tona toksičnih materija godišnje? I šta urade? Presele fabrike preko okeana. Neka zagađuju tuđu zemlju! Ali, "iznenađujuće", deo ovih zagađenja se vrati do nas donešen vetrovima. Šta se dogodi kada se svi resursi pretvore u proizvode? Prenosi se ovde, za distribuciju. Distribucija znači "prodaja ovog otrovnog smeća što je brže moguće". Ovde je cilj da cene budu niske, da ljudi konstantno kupuju i da se sadržaj menja. Kako da cene budu niske? Pa, radnici nisu najbolje plaćeni a često nemaju ni plaćeno zdravstveno. Sve je u smanjenju troškova. To znači da se pravi trošak proizvodnje ne ogleda u ceni proizvoda. Drugim rečima, ne plaćamo za stvari koje kupujemo. Pre par dana sam mislila o ovome. Šetala sam i želela da slušam vesti pa sam otišla do radnje da kupim radio. Našla sam slatki, zeleni radio za 4.99$. Čekala sam u redu na kasi i razmišljala kako je moguće da 4.99$ obuhvata cenu proizvodnje radija i transporta do ovde? Metal je verovatno iz Južne Afrike, nafta je verovatno iz Iraka, a plastika iz Kine, a možda je ceo radio sastavio neki 15godišnjak iz Meksika. 4.99$ ne bi pokrilo ni iznajmljivanje police na kojoj je radio stajao. da ne računam platu prodavca koji mi je pomogao da izaberem radio ili okeanske plovidbe i kamione kojima su se delovi ovog radija donosili. Tako sam shvatila da nisam platila radio. Ko ga je onda platio? Ovi ljudi su platili gubitkom prirodnih resursa. Ovi ljudi su platili gubitkom čistog vazduha i povećanim brojem obolelih od astme i raka. Deca u Kongu su platili svojom budućnošću - 30% dece u Kongu je moralo da napusti školu kako bi radilo u rudniku, za metal koji nam treba za elektronske uređaje. Čak su i ovi ljudi platili tako što sami sebi plaćaju zdravstveno. U celom sistemu su ljudi patili, kako bih mogla da platim radio 4.99$. I ovi ustupci se ne nalaze ni u kakvim dokumentima. Na to mislim kada pominjem kako kompanije prikrivaju pravu cenu proizvodnje. A to nas dovodi do zlatne strelice konzumacije. Ovo je srce sistema. Motor koji ga pokreće. Toliko je važna, da je zaštita ove strelice postala glavni prioritet korporacija. Zato je 09.11, kada je cela država bila u šoku, i kada je predsednik Buš mogao da predloži mnogo stvari: da žalimo, da se molimo, da se nadamo. NE. On je rekao da kupujemo. DA KUPUJEMO?! Postali smo nacija potrošača. Naša glavna karakteristika je postala to da smo potrošači, ne majke, učitelji, farmeri, već potrošači. Glavni način kako se meri naša vrednost je koliko doprinosimo ovoj strelici, koliko trošimo. I mi trošimo! Kupujemo i kupujemo i kupujemo. Samo da se nastavi protok materijala. Koliki procenat svih materijala koji prođu kroz ovaj sistem je i dalje korišćen 6 meseci nakon što izađe iz prodavnice? 50% ? 20% ? NE. Jedan posto. Jedan! Tj. 99% stvari koje crpimo, kopamo, obrađujemo, prevozimo - 99% stvari koje prođu kroz ovaj sistem je bačeno nakon 6 meseci. Kako možemo da opstanemo na Zemlji sa ovim nivoom protoka materijala? Nije uvek bilo ovako. Prosečan građanin SAD troši duplo više nego pre 50 godina. Pitajte baku. U njeno vreme odgovornost, umerenost i štedljivost su bili cenjeni. Šta se onda dogodilo? Pa, nije se tek tako dogodilo. Osmišljeno je. Ubrzo nakon 2. svetskog rata, ovi ljudi su razmišljali kako da podignu našu ekonomiju. Stručnjak za prodaju Viktor Lebou izneo je rešenje koje je postalo norma celog sistema. Rekao je "Naša izuzetno produktivna ekonomija zahteva da trošenje postane naš način života, da pretvorimo kupovinu i korišćenje proizvoda u rituale, da naš duhovni mir, zadovoljenje ega, postane kozumacija. Potrebno nam je da se stvari troše, pale, zamene i odbace što bržim tempom. Predstavnik Ajzenhauerovog saveta ekonomskih savetnika je rekao da je "krajnja svrha američke ekonomije da proizvede što više stvari." PROIZVEDE ŠTO VIŠE STVARI? Naša krajnja svrha? Ne zdravstvena nega, ili obrazovanje, ili bezbedan transport, ili održivost društva ili pravda? Potrošnja dobara? Kako smo svi tako olako prihvatili to? Dve najbolje strategije su planirana zastarelost i primetna zastarelost. Druga reč za planiranu zastarelost je "predviđeno za otpad". Tj. stvari se prave tako da postane beskorisne za što kraće vreme kako bismo ih bacili i kupili nove. To je očigledno sa stvarima poput kesa, plastičnih čaša, ali čak i stvari poput: džogera, DVD-a, kamera, roštilja, svega! Čak i računara. Jeste li primetili da kada kupite računar, tehnologija toliko brzo napreduje, da za samo par godina vaš računar postaje neupotrebljiv. To me je zainteresovalo pa sam otvorila kučište mog računara da vidim šta ima unutra. I našla sam da je jedina stvar koja se menja svake godine ovo malo parče. Ali ne možete zameniti samo to parče, jer svaka verzija ima drugačiji oblik, pa morate baciti ceo računar, i kupiti novi. Čitala sam priručnike za industrijski dizajn iz 50ih kada je nastala planirana zastarelost. Ovi priručnici otvoreno govore o tome. Diskutuje se kako napraviti stvari koje se što brže kvare ali ostavljaju potrošača da i dalje ima dovoljne vere da ode i kupi drugi takav. Tako je osmišljeno. Ali stvari se ne mogu pokvariti dovoljno brzo za ovu strelicu i zato imamo "primetnu zastarelost" Primetna zastarelost nas ubeđuje da bacimo stvari koje su još uvek korisne. Kako to radi? Npr. menjaju izgled stvari tako da ako ste kupili tu stvar pre par godina svi će znati da niste doprineli strelici u skorije vreme a kako se naša vrednost ogleda u tome koliko doprinosimo strelici, biće nas sramota. Na primer, imam isti, "debeli" beli monitor na stolu već 5 godina. Moja koleginica je kupila novi. Tanak je, blistav i elegantan monitor. Slaže se sa kućištem, sa telefonom, čak i sa čašom za olovke. Izgleda kao da je u svemirskom brodu, a ja, ja izgledam kao da imam mašinu za pranje veša. Moda je još jedan primer toga. Jeste li se pitale zašto potpetice idu od širokih da tankih, pa opet širokih, pa tankih? Ne zato što postoji debata o tome koja štikla je najzdravija za ženska stopala. Već jer je nošenje širokih štikli u godini kada se nose tanke štikle pokazatelj da niste doprineli strelici i niste vredni kao osoba do vas koja nosi tanke štikle, ili, na nekoj reklami. To postoji da biste kupili nove cipele. Reklame, medii u globalu, igraju veliku ulogu u ovome. Svaki građanin SAD je meta preko 3000 reklama dnevno. Svako od nas vidi više reklama u godini nego ljudi pre 50 godina za ceo život. I ako razmislite, koja je poenta reklame osim da nas učini nezadovoljnim onim što imamo? 3000 puta na dan nam se kaže da nam je frizura pogrešna, koža pogrešna odeća pogrešna, nameštaj pogrešan, kola loša, mi smo loši ali sve se to može popraviti uz malo šopinga. Mediji doprinose tako što sakrivaju ove stvari kako bi jedini deo ovog sistema koji vidimo bio kupovina. Crpljenje resursa, proizvodnja i odbacivanje se dešava van našeg pogleda. U SAD imamo više stvari nego ikada ali istraživanja pokazuju da nivo sreće opada. Nivo sreće je bio na vrhuncu 50ih, u isto vreme kada je manija za potrošnjom počela. Hmmm. Zanimljiva slučajnost. Mislim da znamo zašto. Imamo više stvari, ali imamo manje vremena za stvari koje nas stvarno čine srećnim prijatelji, porodica, odmor. Radimo više nego ikada. Neka ispitivanja kažu da imamo manje odmora nego u srednjem veku. I dve glavne aktivnosti koje radimo za vreme odmora? Gledanje TV-a i šoping. u SAD provodimo 3 do 4 puta više vremena kupujući nego Evropljani. Tako da smo u komičnoj situaciji gde idemo na posao, nekad i dva posla, i dođemo kući premoreni legnemo na kauč i gledamo TV i reklame nam kažu "NE VALJATE" pa moramo da odemo u tržni centar da kupimo nešto da se osećamo bolje, opet radimo da platimo stvari koje smo kupili pa se vratimo kući premoreni sednemo i opet gledamo TV, i opet nam kaže da idemo u šoping i mi smo u tom začaranom trouglu rad - TV - šoping i ne možemo da izađemo. I na kraju, šta bude sa svim stvarima koje kupimo? S obzirom koliko kupujemo, ne može sve da stane u kuću iako se prosečna veličina kuće udvostručila u odnosu na 70te. Sve ide u smeće. I to nas dovodi do odlaganja. To je deo ekonomije o kojoj znamo najviše jer mi moramo da vučemo kese sa smećem. Svako u SAD napravi oko 2kg smeća dnevno. To je duplo više nego pre 20 godina. Svo ovo smaće ide na deponiju, koja je često samo rupa u zemlji, ili ako baš nemate sreće, prvo se spali pa zatim ide u zemlju. Svakako, oba načina zagađuju vazduh, zemlju, vodu i utiču na klimu. Spaljivanje je vrlo štetno. Sećate se onih otrova u fazi proizvodnje? Spaljivanje smeća šalje otrove u vazudh. Još gore, stvara super-otrove. Poput dioksina. Dioksin je, pa nauci, najjači otrov koji je čovek ikada napravio. A spaljivanje je najveći izvor dioksina. Mogli bismo zaustaviti glavni izvor najjačeg otrova na svetu prestankom spaljivanja otpada. Možemo ga zaustaviti već danas. Ali, neke kompanije ne žele da prave deponije ovde, pa premeštaju i njih u druge zemlje. A reciklaža? Da li pomaže? Da, reciklaža pomaže. Smanjuje količinu otpada na ovom kraju i smanjuje pritisak da se crpe novi resursi na ovom kraju. Da, da, trebalo bi da recikliramo. Ali reciklaža nije dovoljna. Reciklaža nikada neće biti dovoljna. Iz nekoliko razloga. Prvo, smeće koje mi iznosimo je samo vrh ledenog brega. Za svaku kantu smeća koju ispraznimo u kontejneru 70 kanti za smeće je napravljeno pre toga samo kako bismo mi imali tu jednu kantu. Tako da i kada bismo reciklirali 100% svega što kupimo to ne utiče na srž problema. Ali, veliki deo otpada ne može da se reciklira ili jer je previše otrovan, ili jer je pravljen tako da NE MOŽE da se reciklira poput pakovanja za sok koja imaju slojeve metala, papira i plastike sve slepljene zajedno. NIkada ih ne možete razdvojiti za reciklažu. Vidite, sistem je u krizi. I svuda nalećemo na prepreke. Od klimatskih promena do smanjenja nivoa sreće, jednostavno je loše. Ali dobra stvar kod ovako širokog problema je da postoji dosta mesta gde možemo da reagujemo. Postoje ljudi koji rade na spasavanju šuma, ili ovde na čistijoj proizvodnji. Ljudi koji se bore za prava radnika i trgovine Za savesnu potrošnju i kontrolu deponija i spaljivanja otpada. i najbitnije, za promenu vlade tako da stvarno radi za svoj narod. Sve ove aktivnosti su važne, ali stvari će se promeniti kada vidimo sve ove veze, kada vidimo širu sliku. Kada se ljudi u okviru ovog sistema ujedine, kada budemo promenili ovaj sistem i nešto novo, u nešto što ne uništava resurse i ljude. Jer ono što stvarno treba da promenimo je da ovaj stari, potrošački stav. Postoji novi način razmišljanja i baziran je na održivosti i pravednosti: Zelena hemija, Smanjenje otpada, Zatvorena proizvodnja, Obnovljiva energija, Lokalne ekonomije. To se već dešava. Neki bi rekli da je nerealno, utopijski, nemoguće. Ali ja mislim da su nerealistični oni koji idu starim putem. To je sanjarenje. Zapamtite da se stari put nije tek tako dogodio. Nije kao gravitacija sa kojom moramo da živimo Ljudi su napravili taj put. I mi smo ljudi. Hajde da napravimo nešto novo.