Skriveni muzički rituali sveta

Francuski režiser, Vinsent Mun, putuje svetom samo sa svojim rancem, laptopom i kamerom. Snimio je "Arkejd Fajer" u liftu i Bon Ajver u kuhinji jednog stana - i filmove iz jednog kadra sufističkih rituala u Čečeniji i ajahuaska putovanje u Peruu. U svom govoru on objašnjava kako film i muzika mogu pomoći ljudima da svoju kulturu sagledaju na novi način. Sledi izvođenje džez ikone Nane Vaskonselosa.

Vinsent Mun: Kako možemo
koristiti kompjutere,

kamere, mikrofone
da bismo predstavili svet

na drugačiji način,

koliko god je to moguće?

Kako je moguće koristiti internet

za stvaranje novog tipa filma?

I u stvari, zašto snimamo?

Pa, sa takvim
jednostavnim pitanjima na umu

počeo sam da pravim filmove
pre 10 godina,

najpre sa prijateljem, Kristofom Abrikom.

Imali smo vebsajt, "La Blogothèque",

posvećen nezavisnoj muzici.

Bili smo ludi za muzikom.

Želeli smo da predstavimo muziku
na drugačiji način,

da snimimo muziku koju volimo,
muzičare koje obožavamo,

koliko god je to moguće,
daleko od muzičke industrije

i daleko od klišea vezanih za nju.

Počeli smo da svake nedelje objavljujemo

sesije na internetu.

Sada ćemo pogledati nekoliko odlomaka.

Od benda "Grizzly Bear" pod tušem

do Sigur Rosa koji svira u pariskom kafeu.

Od benda "Phoenix" koji svira
pokraj Ajfelovog tornja

do Toma Džounsa
u svojoj hotelskoj sobi u Njujorku.

Od "Arcade Fire" u liftu

na Olimpijadesu

do "Bejruta" koji silaze niz stepenice
u Bruklinu.

Od R.E.M.-a u kolima

do "The National" oko stola noću

na jugu Francuske.

Od "Bon Ivera" koji svira
sa nekim prijateljima

u stanu na Monmartru

do "Yeasayer" koji ima dugu noć,

i mnogo, mnogo, mnogo više

nepoznatih ili veoma poznatih bendova.

Objavili smo sve te snimke

besplatno na internetu,

i želeli smo da podelimo

sve te snimke i predstavimo muziku

na drugačiji način.

Želeli smo da stvorimo
drugačiju vrstu intimnosti

koristeći sve te nove tehnologije.

Istovremeno, pre 10 godina zapravo,

nije bilo takvih projekata na internetu,

i pretpostavljam da je zato projekat
koji smo mi napravili, "Take Away Shows",

postao tako uspešan,

dostigavši milione gledalaca.

Nakon izvesnog vremena,
postao sam malo -

želeo sam da odem negde drugde.

Osetio sam potrebu da putujem
i otkrijem neku drugu muziku,

da istražujem svet,

idem u druge krajeve,

i zapravo to je bila i neka vrsta ideje

o nomadskom bioskopu,
koju sam imao na umu.

Kako bi se moglo uklopiti
korišćenje novih tehnologija i putovanje?

Kako da montiram filmove u autobusu

dok prelazim Ande?

Tako sam krenuo
na petogodišnja putovanja

oko sveta.

Započeo sam u vreme digitalnog filma
i grupe izdavačkih kuća "Petites Planetes"

što je bilo i odavanje počasti francuskom
režiseru Krisu Markeru.

Sada ćemo videti još nekoliko odlomaka

iz tih novih filmova.

Od tehno brega dive iz severnog
Brazila, Gabi Amarantos

do ženskog ansambla u Čečeniji.

Od eksperimentalne elektronske muzike
iz Singapura sa "One Man Nation"

do brazilske ikone Toma Zea koji peva
na svom krovu u Sao Paolu.

Od "The Bambir", odličnog rok
benda iz Jermenije

do nekih tradicionalnih pesama

u jednom restoranu u Tbilisiju u Gruziji.

Od "White Shoes", odličnog retro pop benda
iz Džakarte u Indoneziji,

do benda "DakhaBrakha", revolucionarnog
benda iz Kijeva u Ukrajini.

Od Tomija Lebrera

sa svojim bandoneonom i svojim
prijateljima u Buenos Ajresu u Argentini,

do mnogih drugih mesta

i muzičara širom sveta.

Moja ideja je bila da to napravim
kao jedno putovanje

Stvaranje ovih filmova

bilo bi nemoguće

uz veliku kompaniju iza sebe,

neku strukturu, ili bilo šta.

Putovao sam sam sa rancem -

gde su bili kompjuter, kamera, mikrofoni.

Sam, u stvari, samo
sa lokalnim stanovništvom,

nalazio sam se sa svojim timom,
koga uopšte nisu

činili profesionalci, na samom mestu,

i išli smo od jednog mesta do drugog

da od filma stvorimo putovanje.

Stvarno sam verovao da film može biti

ova vrlo jednostavna stvar:

želim da napravim film, a vi ćete mi
dati mesto da prespavam.

Ja vama dam jedan trenutak filma,
a vi meni ponudite kaipirinju.

Ili neko drugo piće,

u zavisnosti od toga gde ste.

U Peruu piju "pisko saur".

U stvari, kad sam stigao u Peru

nisam imao predstavu
o tome šta bih radio tamo.

I, u stvari, imao sam
samo jedan broj telefona

jedne osobe.

Nakon tri meseca,

nakon što sam putovao širom
zemlje, snimio sam 33 filma,

samo uz pomoć lokalnog stanovništva,

samo uz pomoć ljudi

kojima sam sve vreme
postavljao isto pitanje:

"Šta bi trebalo snimiti ovde i danas?"

Kako sam živeo na takav način,

kako sam radio bez ikakve strukture,

mogao sam da reagujem u trenutku

i da odlučim, aha,
ovo bi trebalo uraditi sada.

Trebalo bi snimiti sve o ovoj osobi.

Bitno je napraviti ovu razmenu.

Kada sam otišao u Čečeniju,

prva osoba koju sam sreo

me je pogledala i rekla:

"Šta radiš ti ovde?

Da li si novinar? Iz NVO-a? Političar?

Koju vrstu problema ćeš izučavati?"

Pa, bio sam tamo kako bih istražio

sufističke rituale u Čečeniji, u stvari -

neverovatnu kulturu sufizma u Čečeniji,

o kojoj se baš ništa ne zna
van te oblasti.

Čim su ljudi shvatili

da bih im dao te filmove - postavljao sam

ih na internet besplatno
pod licencom Kriejtiv komonz,

ali sam ih zaista dao ljudima

i dao im da rade sa njima šta požele.

Samo želim da ih prikažem
u lepom svetlu.

Ja samo želim da ih oslikam na takav način

da kad njihovi unuci pogledaju svog dedu

kažu nešto kao,

"O, moj deda je kul kao Bijonse." (Smeh)

To je veoma bitna stvar.

(Aplauz)

To je veoma bitno,

zato što je to način

da ljudi drugačije gledaju na svoju
sopstvenu kulturu, na svoju zemlju.

I misliće o tome na drugačiji način.

Možda se na taj način može održati
izvesna raznolikost.

Zašto ćeš snimati?

Hm. Ima jedan vrlo dobar citat

američkog mislioca Hakima Beja

koji kaže: "Svaki snimak

je nadgrobni spomenik izvođenju uživo."

To je veoma dobar citat
koji bi trebalo zapamtiti

u današnje vreme koje je zasićeno slikama.

Koji je smisao svega toga?

Šta ćemo time postići?

Ja sam istraživao.
I dalje sam na umu imao ideju:

koja je svrha ovoga?

Istraživao sam muziku,
pokušavao sam da vučem,

pokušavao sam da se približim
izvesnom poreklu te muzike.

Odakle sve to potiče?

Ja sam Francuz. Nisam imao predstavu

o tome šta ću otkriti,
što je jedna vrlo prosta stvar:

Sve je bilo svetinja, na početku,

i muzika je bila duhovno izlečenje.

Kako mogu da iskoristim svoju kameru,

moje malo oruđe, kako bih se približio

i uhvatio ne samo trans,

nego našao i ekvivalent tome,
sine-trans, možda,

nešto što je u potpunoj harmoniji

sa ljudima?

To je novo istraživanje na kome radim,

o spiritualnosti, o novim
duhovima širom sveta.

Možda još nekoliko isečaka sada.

Od Tona Toradže,
pogrebnog rituala u Indoneziji

do uskršnje ceremonije
na severu Etiopije.

Od Džatilana, popularnog rituala transa

na ostrvu Java,

do Umbande na severu Brazila.

Od sufističkih rituala u Čečeniji

do mise u najsvetijoj crkvi u Jermeniji.

Od nekih sufističkih pesama u Hararu,

svetom gradu Etiopije,

do ceremonija Ajahuaska

duboko u Amazoniji u Peruu
sa Šibibo narodom.

Do mog novog projekta,
onog na kome sad radim

ovde u Brazilu,
zove se "Hibridos".

Radim sa Prisilom Telmon.

To je istraživanje o novim vrstama
spiritualnosti širom cele zemlje.

To je moja mala potraga za onim
što zovem eksperimentalnom etnografijom,

pokušavam da povežem
sve te različite žanrove,

pokušavam da povratim
određenu kompleksnost.

Zbog čega snimamo?

I dalje sam bio tamo.

Ja stvarno verujem
da nas film uči da vidimo.

Način na koji pokazujemo svet

će promeniti način na koji vidimo svet,

a živimo u trenutku kada masovni mediji

na grozan, grozan način
obavljaju svoj posao

predstavljanja sveta:

nasilje, ekstremisti,

samo spektakularni događaji,

samo pojednostavljivanje
svakodnevnog života.

Ja mislim da mi snimamo

kako bismo povratili
određenu kompleksnost.

Kako bismo danas ponovo otkrili život,

moramo napraviti nove forme slika.

A to je vrlo jednostavno.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Vinsente,
Vinsente, Vinsente.

Hvala. Moramo se pripremiti
za sledeće izvođenje,

a za tebe imam jedno pitanje, a ono glasi:

ti se pojavljuješ na mestima
koja si nam upravo prikazao,

i sa sobom nosiš kameru

i ja pretpostavljam da si dobrodošao

ali nisi uvek u potpunosti dobrodošao.

Dolaziš na svete rituale,

privatne trenutke u selu, u gradu,

grupi ljudi.

Kako prevazilaziš barijeru

kada se pojaviš sa objektivom?

VM: Mislim da se se više
prevazilazi sopstvenim telom

nego znanjem.

Tome me je naučilo putovanje,

da verujem onome što telo zapamti

više nego onome što zapamti mozak.

Poštovanje je istupanje napred,

ne povlačenje, i ja stvarno mislim

da kada angažujete svoje telo
u trenutku, u ceremoniji,

na tim mestima, ljudi vas prihvate

i razumeju vašu energiju.

BĐ: Rekao si da je većina filmova

koje si napravio u stvari
snimak iz jednog kadra.

Ne montiraš mnogo.

Mislim, izmontirao si one za nas

na početku ove sesije zbog dužine, itd.

Inače, samo odeš i snimaš

sve ono što se dešava pred tvojim očima

bez mnogo planiranja, i dakle, to je to?

Je li to tačno?

VM: Moja ideja je da

dokle god ne sečemo, na neki način,

dokle god pustimo gledaoca da gleda,

sve više i više gledalaca
će imati osećaj da su bliži,

približiće se tom trenutku,

tom trenutku i tom mestu.

Ja na to gledam
kao na poštovanje gledaoca,

bez stalnog sečenja
s jednog mesta na drugo,

već samo da pustimo vreme da teče.

BĐ: Opiši mi ukratko
svoj novi projekat

"Hibridos", ovde u Brazilu.

Baš pre dolaska
na TEDGlobal, ti si,

u stvari, putovao širom zemlje zbog toga.

Reci nam nekoliko stvari.

VM: "Hibridos" je -
ja stvarno mislim da je Brazil,

daleko od klišea, najveća zemlja
na svetu po pobožnosti,

najveća zemlja što se tiče duhovnosti

i eksperimenata sa duhovnošću.

I to je veliki projekat
koji radim tokom ove godine,

koji se sastoji od istraživanja
raznih oblasti Brazila,

veoma različitih oblika kultova

i pokušaja da se razume kako ljudi žive

sa duhovnošću u današnje vreme.

BĐ: Čovek koji će se pojaviti
na bini ovoga trenutka,

i koga će Vinsent predstaviti,

jedan je od subjekata jednog
njegovog ranijeg snimka.

Kada si napravio snimak sa njim?

VM: Mislim da je to bilo
pre četiri godine,

pre četiri godine,
na mom prvom putovanju.

BĐ: To je bilo jedno
od tvojih prvih putovanja u Brazil.

VM: Jedno od prvih putovanja u Brazil, da.

Film smo snimali u Resifeu,

u mestu odakle je on.

BG: Pa, hajde da ga predstavimo.
Koga to očekujemo?

VM: Biću veoma kratak.

Velika mi je čast da na bini dočekam

jednog od najvećih brazilskih
muzičara svih vremena.

Molim vas, pozdravite Nanu Vaskonselosa.

BĐ: Nana Vaskonselos!

(Aplauz)

(Muzika)

Nana Vaskonselos: Hajdemo u džunglu.

(Aplauz)