Otkačena istorija teorije ćelija - Loren Rojal Vuds (Lauren Royal-Woods)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-wacky-history-of-cell-theory

Naučna otkrića nisu prosta poput jednog eksperimenta. Čudna i divna istorija ćelija osvetljava obrte koji su se desili kako bi nastala osnova biologije.

Lekcija: Loren Rojal Vuds; animacija: Augenblick Studios (http://augenblickstudios.com/).

(Muzika)

Jedna od divnih stvari u nauci

je i to što, kada naučnici nešto otkriju

nije uvek na propisan način,

kao u laboratoriji pod strogim uslovima,

u belim mantilima
i preciznim spravicama

koje kažu BIP!

U stvarnosti,

događaji i ljudi koji učestvuju
u nekim od najvećih naučnih otkrića

su izuzetno čudni i različiti.

Odličan primer ovoga:

"Uvrnuta istorija ćelijske teorije".

Postoje tri dela ćelijske teorije.

Prvo: svi organizmi
se sastoje od jedne ili više ćelija.

Drugo: ćelija je osnovna jedinica građe
i organizacije organizma.

I treće: sve ćelije nastaju
iz već postojećih ćelija.

Da budem iskrena,
ovo sve zvuči užasno dosadno,

sve dok ne zakopate dublje u to
kako su nastali mikroskopski organizmi

i ova teorija.

Sve je krenulo početkom
17. veka u Holandiji,

gde je proizvođač
optičkih instrumenata,

po imenu Zakarias Jansen,
izumeo prvi optički mikroskop,

u isto vreme,
kada je izumeo i teleskop.

Ove tvrdnje su često osporavane,

tj. da on nije jedini kom je bilo dosadno
i ko se u tada igrao sa gomilom sočiva.

Uprkos tome,

mikroskop je ubrzo postao popularan,

i svaki naučnik toga vremena
želeo je da se igra sa njim,

čime je postao nešto nalik na ajped danas.

Jedan takav tip, Holanđanin

po imenu Anton Van Luvenhuk,

koji je čuo za ove mikroskopske spravice,

umesto da prošeta i kupi mikroskop,

doneo je odluku da ga sam napravi.

I to je bila mala čudna sprava,

izgledala je kao veslo
veličine stakla za naočari.

Da je spojio dve takve sprave,
dobio bi neobičan par naočari,

sa kojima ne bi mnogo video.

I kada je Luvenhuk
napravio svoj mikroskop

i krenuo da gleda kao besan,
i razgledao sve što je mogao sa njim,

uključujući i prljavštinu
na svojim zubima.

Da, dobro ste čuli.

Otkrio je bakterije gledajući
u strugotine sa zuba,

a s obzirom da znamo da ljudi u to vreme
nisu mnogo prali zube,

ili ih nisu uopšte prali,

zasigurno je gledao u puno bakterija.

Kada je pisao o svom otkriću,

nije ih zvao bakterije,
kako ih mi znamo.

Nazivao ih je životinjicama,

zato što su mu tako i izgledale.

U isto vreme dok je Luvenhuk
gledao naslage na zubima,

slao je pisma engleskom naučniku,

po imenu Robet Huk.

Huk je bio momak koji je obožavao nauku,

i bavio se svačim pomalo,
uključujući fiziku, hemiju i biologiju.

Huku možemo da zahvalimo
za termin "ćelija",

jer dok je gledao komad plute
pod mikroskopom,

male komore su ga podsetile na ćelije,

odnosno sobe u kojima monasi
spavaju u manastirima.

Zamislite studentski dom, bez TV-a,
kompjutera i iritantnh cimera.

Huk je bio potcenjen naučnik u to vreme,

što je sam sebi učinio,

kada je zaratio sa jednim
od najpoznatijih naučnika svih vremena,

Isakom Njutnom.

Sećate li se kada sam pomenula
da se Huk bavio različitim temama?

Kada je Njutn objavio revolucinarnu knjigu

o kretanju planeta i gravitaciji,

Huk je tvrdio da je Njutn

bio inspirisan njegovim radom u fizici.

Njutnu se to nimalo nije svidelo,

zbog čega je njihov odnos bio loš,
čak i kada je Huk umro,

nije mu se svidelo ni Hukovo istraživanje,

ni Hukov portret,
sve se to "zagubilo" zbog Njutna.

Većina je ponovo otkrivena, na sreću,
nakon Njutnovog vremena,

ali nije otkriven Hukov portret,
i niko ne zna kako je izgledao.

Ubrzajmo se do 1800-ih,

gde su dva nemačka naučnika otkrila
nešto što je danas potpuno očigledno,

ali je pomoglo da se zaokruži
ono što nazivamo ćelijskom terorijom.

Prvi naučnik je bio Matias Šlajden,

botaničar koji je voleo da posmatra
biljke mikroskopom.

Nakon dugogodišnjeg proučavanja
različitih biljnih vrsta,

sinulo mu je da je svaka
biljka koju je gledao

sastavljena od ćelija.

U isto vreme na drugom kraju Nemačke,

je Teodor Švan,

naučnik koji nije samo proučavao
mikroskopom životinjske ćelije,

i po kome je nazvana jedna nervna ćelija,

koji je izumeo maske za disanje
za vatrogasce,

i imao velike zulufe.

Nakon dužeg proučavanja
životinjskih ćelija,

zaključio je da su sve životinje
sastavljene od njih.

Odmah je poslao pismo sporom poštom,

jer Tviter tada još nije izmišljen,

drugim naučnim
istraživačima na istom polju

i Šlajdenu, koji mu je odgovorio, pa su
zajedno počeli da se bave teorijom ćelija.

Predmet spora između njih dvojice

je poslednji deo teorije ćelija,

koji kaže da ćelije potiču
od već postojećih ćelija.

Šlajden nije podržavao tu ideju,

on se zaklinjao da ćelije nastaju
slobodnim formiranjem,

jednostavno se spontano
kristališu u postojanje.

Tada je još jedan naučnik, Rudolf Virčov,

objavio istraživanje, koje je pokazalo
da ćelije nastaju od drugih ćelija,

istraživanje je, hmm kako da vam kažem,
pozajmio bez pitanja,

od jevrejskog naučnika Roberta Remaka,

zbog čega su se još dva
naučnika posvađala.

Od zubne prljavštine do svađe sa Njutnom,

kristalizacija Švanove ćelije,

teorija ćelija je postala važan
deo današnje biologije.

Neke naučne činjenice koje danas znamo,
izgledaju dosadno

ali kako smo za njih saznali
je neverovatno zanimljivo.

Ako ti je nešto dosadno,

kopaj dublje.

Postoji sigurno uvrnuta priča
negde u pozadini.