Fikcija pamćenja

Psiholog Elizabet Loftus proučava sećanja. Tačnije, proučava lažna sećanja, kada se ljudi sećaju onoga što se nije desilo ili pamte drugačije od onog što je bilo. To je učestalije nego što možda mislite i Loftusova deli sa nama neke zapanjujuće priče i podatke, i otvara neka važna etička pitanja o kojima bi trebalo da razmislimo.

Želela bih da vam ispričam
o pravnom slučaju na kom sam radila,

u kom je učestvovao čovek
po imenu Stiv Tajtus.

On je bio upravnik restorana.

Imao je 31 godinu, živeo u Sijetlu,
država Vašington,

bio veren devojkom Grečen,

trebalo je da se venčaju,
bila je ljubav njegovog života.

Jedne večeri su izašli

na romantičnu večeru u restoran.

Bili su na putu kući

i zaustavio ih je policajac.

Vidite, Tajtusov auto je ličio

na jedan auto koji je vozio,
ranije te večeri,

čovek koji je silovao
jednu ženu koja je stopirala,

a Tajtus je ličio na tog čoveka.

Policija ga je fotografisala,

stavila fotografiju u niz,

pokazala ju je kasnije žrtvi

koja je pokazala baš tu fotografiju.

Rekla je: "Ovaj je najsličniji."

Policija i tužilaštvo
su pokrenuli proces,

i kada je Stivu Tajtusu
suđeno za silovanje,

žrtva je svedočila

i rekla: "Potpuno sam sigurna
da je to taj čovek."

I Tajtus je osuđen.

Objavio je svoju nevinost,

njegova porodica je vrištala na porotu,

verenica se, jecajući, srušila na pod,

a Tajtus je odveden u zatvor.

Šta biste vi uradili
u tom trenutku?

Šta biste uradili?

Pa, Tajtus je potpuno izgubio veru
u pravni sistem,

a ipak je imao ideju.

Pozvao je lokalne novine,

zainteresovao jednog
novinara istraživača,

koji je pronašao pravog silovatelja,

čoveka koji je na kraju
priznao ovo silovanje,

čoveka za kog se smatralo
da je počinio 50 silovanja

u ovoj oblasti,

i kada su te informacije date sudiji,

Tajtus je bio oslobođen.

Stvarno, tu je slučaj
trebalo da se završi.

Trebalo je da se završi.

Tajtus je trebalo da ovo smatra
užasnom godinom,

godinom optužbi i suđenja,
ali završenom.

Nije se tako završilo.

Tajtus je bio toliko ogorčen.

Izgubio je posao, nije mogao
da ga vrati.

Izgubio je verenicu.

Nije mogla da trpi njegov uporni bes.

Izgubio je celu ušteđevinu,

pa je odlučio da pokrene parnicu

protiv policije i ostalih
za koje je mislio

da su odgovorni za njegovu patnju.

Tada sam stvarno počela
da radim na ovom slučaju,

pokušavajući da utvrdim

kako je žrtva došla sa

"Taj je najsličniji"

do "Potpuno sam sigurna da je on".

Tajtusa je ovaj slučaj progutao.

Svakog trenutka je o njemu razmišljao

i nekoliko dana pre suđenja,

probudio se ujutru,

presavio se od bola

i umro od srčanog udara
izazvanog stresom.

Imao je 35 godina.

Pozvana sam da radim
na ovom slučaju

jer sam psiholog.

Proučavam pamćenje već decenijama.

I ako upoznam nekoga u avionu -

ovo se desilo i na putu za Škotsku -

ako upoznam nekoga u avionu,

i pitamo jedno drugo:
"Čime se bavite?"

i kažem "Proučavam pamćenje",

oni obično žele da mi kažu
kako imaju poteškoća da zapamte imena

ili imaju rođaka koji pati
od Alchajmerove bolesti

ili nekog problema sa pamćenjem,

ali moram da im kažem

da ne proučavam ono kad
ljudi zaborave.

Proučavam suprotno:
kada se sećaju,

stvari koje se nisu desile

ili pamte stvari drugačijim

nego što su zaista bile.

Proučavam lažna sećanja.

Nažalost, Stiv Tajtus
nije jedina osoba

koja je osuđena na osnovu
nečijeg lažnog sećanja.

Jedan projekat u SAD-u

prikupio je informacije

o 300 nevinih ljudi,

300 osuđenih za zločine
koje nisu počinili.

Proveli su 10, 20, 30 godina
u zatvoru za ove zločine,

i onda je DNK testiranje dokazalo

da su u stvari nevini.

Kada su ti slučajevi analizirani,

tri četvrtine njih

nastalo je zbog netačnog pamćenja,
netačnog pamćenja svedoka.

Dakle, zašto?

Kao porotnici koji su osudili
te nevine ljude,

kao i porotnici koji su osudili Tajtusa,

mnogi ljudi veruju da pamćenje

radi kao uređaj za snimanje.

Samo snimite informacije,

potom ih prizovete i pustite

kada želite da odgovorite na pitanja
ili identifikujete slike.

Ali decenije rada u psihologiji

pokazuju da ovo nije istina.

Naša sećanja su konstruktivna.

I rekonstruktivna.

Pamćenje pre funkcioniše
kao stranica Vikipedije:

možete mu pristupiti i promeniti ga,
ali to mogu i drugi ljudi.

Prvi put sam počela da proučavam
proces konstruktivnog pamćenja

sedamdesetih.

Eksperimentisala sam puštajući ljudima

simulirane zločine i nesreće

i postavljajući im pitanja
o tome čega se sećaju.

U jednom eksperimentu pokazali smo
simuliranu nesreću

i pitali smo ljude

koliko brzo su automobili išli
kada su se sudarili.

Druge smo pitali

koliko brzo su automobili išli
kada su se razvalili.

Kada smo postavljali pitanje
sa "razvalili",

svedoci su govorili
da su automobili išli brže,

štaviše, takvo pitanje

je navelo ljude da nam kažu

da su videli razbijeno staklo
na mestu nesreće,

gde razbijenog stakla nije bilo.

U drugoj studiji,
prikazali smo simuliranu nesreću

gde je auto prošao kroz raskrsnicu
sa "stop" znakom,

i kada smo postavili pitanje
koje insinuira da je u pitanju trougao,

mnogi svedoci su rekli da se sećaju
da su videli trougao

na raskrsnici, a ne "stop".

Možda mislite

da su ovo snimljeni događaji,

nisu naročito stresni.

Da li bi iste greške nastale

sa zaista stresnim događajima?

U jednoj studiji koju smo objavili
pre samo nekoliko meseci,

imamo odgovor na to pitanje,

jer ono što je neobično
u vezi sa ovom studijom,

je da smo namestili da ljudi dožive
izuzetno stresno iskustvo.

Subjekti ove studije

bili su članovi američke vojske,

koji su prolazili kroz užasan trening

koji ih uči kako će im biti

ako ikada postanu ratni zarobljenici.

Kao deo ove vežbe,

vojnici su ispitivani na agresivan,

neprijateljski, fizički nasilan način
30 minuta

i kasnije treba da pokušaju
da identifikuju

osobu koja je sprovodila ispitivanje.

Kada im dajemo sugestivne informacije

koje navode na drugu osobu,

mnogi od njih pogrešno identifikuju
svog ispitivača,

često identifikuju nekoga
ko nimalo ne liči

na pravog ispitivača.

Dakle, ove studije pokazuju

da, kada ljudima date
pogrešne informacije

o nekom iskustvu kroz koje
su možda prošli,

možete iskriviti ili zatrovati
ili promeniti njihovo pamćenje.

Pa, pogrešne informacije

postoje svuda, u stvarnom svetu.

Pogrešne informacije dobijamo

ne samo kad smo navođeni
u ispitivanju,

nego i ako razgovaramo
sa drugim svedocima,

koji mogu svesno ili nesvesno

da nam daju neke pogrešne informacije,

ili kada vidimo medijski izveštaj
o nekom događaju koji smo doživeli,

sve ovo pruža priliku

za menjanje našeg sećanja.

Devedesetih smo počinjali da viđamo

ekstremniju vrstu problema
sa sećanjem.

Neki pacijenti su odlazili na terapiju
sa jednim problemom -

možda depresijom
ili poremećajem ishrane -

a sa terapije izlazili

sa drugim problemom.

Ekstremna sećanja
užasnih brutalizacija,

ponekad satanističkih rituala,

ponekad uključujući izuzetno bizarne
i neobične elemente.

Jedna žena je iz psihoterapije izašla

verujući da je pretrpela godine

ritualističkih mučenja,
gde je naterana na trudnoću

i gde joj je beba isečena iz stomaka.

Ali nisu postojali fizički ožiljci

ili bilo kakvi fizički dokazi

koji bi potkrepili njenu priču.

Kada sam počela da istražujem
ove slučajeve,

pitala sam se,

odakle dolaze ova bizarna sećanja?

Pronašla sam da većina ovih situacija

uključuje neku određenu
vrstu psihoterapije.

I pitala sam

da li neke od stvari
koje se u toj psihoterapiji odvijaju -

vežbe maštanja,

interpretacije snova

ili u nekim slučajevima hipnoza,

izlaganje lažnim informacijama -

da li to navodi pacijente

da razviju ova bizarna,

neverovatna sećanja?

Osmislila sam neke eksperimente

da pokušam da proučim procese
koji su se koristili

u ovoj psihoterapiji,
da bih mogla da proučim

razvoj ovih bogatih lažnih sećanja.

U jednom od prvih eksperimenata,

koristili smo sugestiju,

metod inspirisan psihoterapijom
koju smo videli u ovim slučajevima,

koristili smo tu vrstu sugestije,

i usadili lažno sećanje,

da ste se, kad ste bili dete,
sa pet ili šest godina,

izgubili u tržnom centru.

Bili ste uplašeni.
Plakali ste.

Na kraju vas je spasila starija osoba

i vratila vašoj porodici.

Uspeli smo da usadimo ovo sećanje

u umove otprilike četvrtine
naših subjekata.

Možda mislite, pa dobro,

to nije baš stresno.

Ali mi i drugi istraživači smo usadili

bogata lažna sećanja
na stvari koje su bile

mnogo neuobičajenije i mnogo stresnije.

U jednoj studiji u Tenesiju,

istraživači su usadili lažno sećanje

da ste se, kao mali,
skoro udavili

i morao je da vam pomogne spasilac.

U jednoj studiji u Kanadi,

istraživači su usadili lažno sećanje

da vam se, kao detetu,

desilo nešto strašno kao što je

napad divlje životinje,

i to je uspelo kod oko
polovine njihovih subjekata.

A u studiji u Italiji,

istraživači su usadili lažno sećanje

da ste, kao dete,
bili svedok demonske posednutosti.

Želim da dodam da možda izgleda

kao da traumatizujemo
ove subjekte

u ime nauke,

ali naše studije su prošle kroz
detaljnu evaluaciju

istraživačkih etičkih komisija,

koje su odlučile

da je trenutna nelagoda

koju neki od subjekata
možda osete u ovim studijama

nadjačana značajem ovog problema

za razumevanje procesa pamćenja

i zloupotrebe pamćenja
koje se dešava

na nekim mestima u svetu.

Pa, na moje iznenađenje,

kada sam objavila ovaj rad
i počela da govorim

protiv ove vrste psihoterapije,

to mi je stvorilo neke gadne probleme:

neprijateljstva, prvenstveno od
terapeuta potisnutih sećanja,

koji su se osetili napadnutim,

i od pacijenata na koje su uticali.

Ponekada sam imala
naoružano obezbeđenje

na govorima koje sam držala,

ljudi su pokušavali da sprovedu kampanje
kojima bi me otpustili.

Ali možda najgore,

sumnjala sam da je jedna žena

nevina za zlostavljanje

za koje ju je optužila
njena odrasla ćerka.

Optužila je majku
za seksualno zlostavljanje

zasnovano na potisnutom sećanju.

Ova ćerka je dozvolila
da se njena priča

snimi i prikazuje na javnim mestima.

Posumnjala sam u tu priču

i počela da istražujem,

naposletku našavši informacije
koje su me ubedile

da je ta majka nevina.

Objavila sam izveštaj o slučaju,

i malo kasnije, ta ćerka

je podigla tužbu.

Iako nikad nisam pomenula njeno ime,

tužila me je za povredu časti
i privatnosti.

Prošla sam kroz skoro 5 godina

borbe sa tom haotičnom,
neprijatnom parnicom,

ali konačno je sve bilo gotovo

i mogla sam da se vratim svom poslu.

Međutim, u tom procesu
sam postala deo

uznemiravajućeg trenda u Americi,

gde se naučnici tuže

zbog iznošenja mišljenja o stvarima
velike javne kontraverze.

Kada sam se vratila poslu,
postavila sam sledeće pitanje:

ako u vaš um ubacim lažno sećanje,

da li to ima posledica?

Da li utiče na vaše kasnije misli,

vaša kasnija ponašanja?

Naš prvi eksperiment
ubacio je lažno sećanje

da ste se kao dete razboleli
jedući određenu hranu;

tvrdo kuvana jaja, turšiju,
sladoled od jagoda.

Otkrili smo da, kada ubacimo
ova sećanja,

ljudi na pikniku nisu više želeli

da jedu tu hranu.

Lažna sećanja nisu obavezno
loša ili neprijatna.

Ako ubacimo toplo, prijatno sećanje

koje uključuje zdravu hranu
kao što je špargla,

možemo navesti ljude da žele
da jedu više špargle.

Ove studije pokazuju

da možete ubaciti lažna sećanja

i ona imaju posledice

na ponašanje mnogo vremena kasnije.

Pa, sa ovom sposobnošću

za postavljanjem sećanja
i kontrolisanjem ponašanja,

očigledno dolaze i neka važna
etička pitanja,

na primer, kada bi trebalo
da koristimo ovu tehnologiju uma?

Da li bi trebalo da zabranimo
njenu upotrebu?

Terapeuti ne mogu etički
da ubacuju lažna sećanja

u umove pacijenata,

čak i kada bi to pacijentu pomoglo,

ali ništa ne sprečava roditelja

da ovo isproba
na svom gojaznom tinejdžeru.

Kada sam ovo javno rekla,

to je ponovo stvorilo pobunu.

"Evo je opet. Zagovara da roditelji
lažu svoju decu".

Zdravo, Deda Mraze.
(Smeh)

Mislim, možete se i zapitati

šta biste radije imali,

dete sa gojaznošću, dijabetesom,
kraćim životnim vekom

i svime što sa tim ide

ili dete sa jednim
lažnim sećanjem više?

Znam šta bih ja izabrala
za svoje dete.

Ali možda je mene moj posao
učinio drugačijom od većine.

Većina voli svoja sećanja,

zna da ona predstavljaju
njihov identitet,

ono ko su i odakle dolaze.

Ja poštujem to.
I ja se tako osećam.

Ali iz svog posla znam

koliko je fikcije već prisutno tu.

Ako sam išta naučila iz ovih decenija

rada na ovim problema,
to je ovo:

samo zato što vam neko nešto kaže

i to čini sa poverenjem,

samo zato što to kaže
sa mnogo detalja

i sa mnogo emocija,

ne znači da se to zaista dogodilo.

Ne možemo pouzdano razlikovati
istinita od lažnih sećanja.

Potrebni su nam nezavisni dokazi.

To otkriće me je učinilo tolerantnijom

na svakodnevne greške u pamćenju

koje čine moji prijatelji i porodica.

Takvo otkriće je moglo
da spase Stiva Tajtusa,

čoveka čiju celu budućnost
je oduzelo

jedno lažno sećanje.

Ali u međuvremenu,
trebalo bi da zapamtimo,

bolje da zapamtimo,

da je pamćenje, kao sloboda,

osetljiva stvar.

Hvala vam.

Hvala vam.
(Aplauz)

Hvala vam mnogo.
(Aplauz)