Ružna istorija: Haićanski masakr iz 1937 - Edvard Paulino (Edward Paulino)

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/ugly-history-the-1937-haitian-massacre-edward-paulino

Kada istoričari govore o užasima XX veka, često mislimo na one koji su se desili tokom i između dva Svetska rata. Međutim, dva meseca pre Silovanja Nanking u Kini, i godinu pre Kristalne noći u Nemačkoj, užasna kampanja etničkog čišćenja se desila na ostrvu između Atlantskog okeana i Karipskog mora. Edvard Paulino opisuje Haićanski masakr iz 1937.

Lekcija : Edvard Paulino; animacija: Tomas Pikardo-Espaljat.

Kada istoričari pričaju
o užasima 20. veka,

često mislimo na one koji su se desili
tokom i između dva Svetska rata.

Pored Genocida nad Jermenima
u savremenoj Turskoj,

Silovanja Nanking u Kini,

i Kristalne noći u Nemačkoj,

još jedna užasna kampanja
etničkog čišćenja

se desila na ostrvu između
Atlantskog okeana i Karipskog mora.

Koreni ovog konflikta sežu do 1492,

kada je Kristifor Kolumbo
nabasao na ovo karipsko ostrvo

koje će da nazove Hispaniola
započinjući talas evropske kolonizacije.

Prvobitni stanovnici ostrva Taino
su destekovani nasiljem i bolešću,

a Evropljani su uvezli ogroman broj
porobljenih Afrikanaca

kako bi rintali na profitabilnim
plantažama šećera.

Do 1777, ostrvo je podeljeno

između Zapada
kojim je upravljala Francuska

i Istoka kojim je upravljala Španija.

Masovna pobuna robova je Haitiju
omogućila nezavisnost od Francuske 1804.

i postao je prva crna republika na svetu.

Međutim, nova nacija je to skupo platila,

izolovana od svetske ekonomije
i pod omčom duga bivših gospodara.

U međuvremenu će Dominikanska republika
da proglasi nezavisnost

tako što će prvo da zbaci haićansku vlast
u istočnoj Hispanioli,

a kasnije španski
i američki kolonijalizam.

Uprkos dugoj istoriji saradnje
između ove dve države,

većina dominikanske elite
je gledala na Haiti kao na rasnu pretnju

koja je ugrožavala političke i trgovinske
odnose sa belim zapadnim nacijama.

U godinama nakon I svetskog rata,

Sjedinjene države su okupirale
oba dela ostrva.

To su uradile kako bi osigurale
svoju moć na zapadnoj hemisferi,

uništavajući lokalnu opoziciju
i uspostavljajući vlade naklonjene SAD-u.

Okrutna i rasistička priroda
američke okupacije,

naročito duž udaljene
dominikansko-haićanske granice,

postavila je temelj većim nepočinstvima
nakon povlačenja SAD-a.

Godine 1930, liberalnog dominikanskog
predsednika Horasija Vaskeza

je svrgnuo njegov načelnik vojske,
Rafael Truhiljo.

Uprkos tome što je bio
i sam delom Haićanin,

Truhiljo je gledao na prisustvo bikulturne
haićansko-dominikanske granične oblasti

i kao na pretnju njegovoj vlasti

i kao na rutu za beg
političkih revolucionara.

U jezivom govoru iz 2. oktobra 1937,

nije ostavio mesta sumnji
o njegovim namerama za region.

Tvrdeći da štiti dominikanske
zemljoradnike od pljački i upada,

Truhiljo je najavio smaknuće
300 Haićana duž granice

i obećao je da će se njegov
takozvani "lek" nastaviti.

U narednih nekoliko nedelja,
dominikanska vojska,

u službi Truhiljovih naredbi,

ubila je na hiljade haićanskih
muškaraca i žena,

pa čak i njihovu dominikansku decu.

Vojni cilj su bili Haićani crnci,

iako su mnogi Dominikanci
i sami bili tamne kože.

Neka svedočenja kažu
da kako bi razlikovali stanovnike

jedne družave od drugih

ubice su terale svoje žrtve
da izgovore špansku reč za peršun.

Dominikanci su je izgovarali perejil,
treperavim španskim "r".

Prvobitni haićanski jerzi, pak,
je kreolski, koji nema treperavo r.

Pa, ako je ljudima
bilo teško da kažu perejil,

procenjivalo bi se da su Haićani
i odmah su ubijani.

Međutim, noviji akademici
pretpostavljaju da slični testovi

nisu bili jedini faktor koji je korišćen
da se odredi ko će da bude ubijen,

naročito stoga što su mnogi pogranični
stanovnici bili bilingvalni.

Dominikanska vlada je cenzurisala
sve vesti o masakru,

dok su tela bacali u jaruge,

istovarali ih u reke

ili palili kako bi se rešili dokaza.

Zbog toga niko ne zna tačno
koliko ljudi je ubijeno,

iako savremenici procenjuju
da broj seže od oko 4.000 do 15.000.

Ipak je stepen krvoprolića
bio očit mnogim posmatračima.

Kako je američki ambasador
u Dominikanskoj republici tada zabeležio:

"Čitav severozapad od granice,
sa dahabonske strane,

je potpuno lišen Haićana.

Oni koji nisu smaknuti, pobegli su preko
granice ili se i dalje skrivaju u žbunju."

Vlada je pokušavala
da se odrekne odgovrnosti

i da za ubistva okrivi
samoorganizovane građane,

međutim Truhiljo
je doživeo međunarodnu osudu.

Na kraju je dominikanska vlada

primorana da plati obeštećenje
od svega 525.000 dolara Haitiju,

međutim, zbog korumpirane birokratije,

jedva da je išta od ovog novca stiglo
do preživelih ili njihovih porodica.

Ni Truhiljo, niti bilo ko iz njegove vlade

nisu nikad kažnjeni
za ovaj zločin protiv čovečnosti.

Zaveštanje masakra ostaje izvor tenzija

između dve države.

Aktivisti sa obe strane granice
su pokušavali da zaleče rane iz prošlosti.

Međutim, dominikanska država
je uradila malo ili nimalo

da zvanično oda poštu
masakru ili njegovim žrtvama.

U međuvremenu, sećanje na Haićanski
masakr ostaje jezivi podsetnik

na to kako vođe gladni moći
mogu da izmanipulišu ljudima

da se okrenu protiv
svojih celoživotnih komšija.