Kako su američke i kineske vrednosti oblikovale reakciju na korona virus

U borbi protiv virusa COVID-19, države su primenile zatvaranje čitavih gradova, naređenja da se ostane kod kuće, i obavezno nošenje maske - međutim, reakcija (zajedno sa pridržavanjem) na ova pravila bila je izuzetno različita na istoku i zapadu. U razgovoru sa TED-ovom direktorkom programa, Helen Volters, pisac i izdavač Huang Hung rasvetljava kako su kineske i američke kulturne vrednosti oblikovale njihovu reakciju na pandemiju - i pruža perspektivu na razloge zbog kojih svi moramo da se udružimo da bismo okončali pandemiju.

Helen Volters: Huang,
baš je lepo videti Vas.

Hvala što ste nam se pridružili.
Kako provodite 2020?

Huang Hung: 2020.
je za mene počela potpuno normalno.

U januaru sam otišla u Pariz,

tamo obavila svoj intervju
za nedelju mode,

vratila se u Peking 22. januara,

naišavši na pomalo napete okolnosti,

pošto je bilo dosta glasina.

Budući da sam preživela SARS,

nisam bila toliko zabrinuta.

I 23. sam imala posetu prijatelja
koji je došao kod mene iz Njujorka,

i koji je imao grip,

večerali smo zajedno,

i još jednog prijatelja koji je došao,

koji je sledećeg dana
otišao avionom u Australiju na odmor.

Tako da nismo shvatali stvari
preterano ozbiljno

dok nije došlo do izolacije.

HV: Videli smo odjek toga širom sveta.

Mislim da neki ljudi imaju poteškoća
sa razumevanjem jačine

pojedinih mera koje je Kina uvela.

Mislim, šta još propuštamo
kada je u pitanju odgovor Kine na sve ovo?

HH: Znate, istorijski gledano,

mi smo jednostavno
dve veoma različite zemlje,

po pitanju kulture i istorije.

Mislim, u pitanju su dva
potpuno različita iskustva za te narode.

Tako da, kada se radi o Kini,

kada se dogodi obavezna izolacija,

ljudi su OK.

Ljudi su OK sa tim,

zato što misle da je to ono
što dobar roditelj treba da uradi.

Znate, ako se dete razboli,

smestite ga u drugu sobu,

izolujete ga i pobrinete se
da se druga deca ne razbole.

To je ono što ljudi očekuju od vlade.

Međutim, kada se dogodi van Kine,
u Americi, to postaje veliko pitanje

toga šta bi bilo ispravno učiniti,

i da li se radi o kršenju lične slobode.

Tako da, problemi sa kojima
morate da se nosite u demokratskom društvu

nisu problemi sa kojima ljudi
moraju da se nose u Kini.

Moram da kažem da
u kineskom jeziku postoji reč

koja ne postoji ni u jednom drugom jeziku,

a to je reč "guāi".

Tako zovete dete

koje sluša svoje roditelje.

Tako da ja mislim da smo mi,
kao narod, veoma "guāi".

Imamo tu neku vrstu autoritativne figure

na koju se Kinezi uvek ugledaju,

i oni zapravo očekuju od vlade
da preduzme mere,

i oni će ih prihvatiti.

Bez obzira na količinu patnje,

oni osećaju da, OK, ako veliki brat
kaže da ovo mora da se uradi,

onda mora da se uradi.

To stvarno definiše Kinu
kao poseban mentalitet.

Kineski narod ima drugačiji mentalitet

od, na primer, ljudi u Evropi i Americi.

HV: Taj smisao za kolektivnu odgovornost

ponekad deluje pomalo odsutan
u ovoj kulturi.

Istovremeno, mislim da postoje
opravdane brige

oko nadzora, privatnosti podataka
i tome sličnih stvari.

Šta bi bio balans u tom smislu,

i kakav bi bio odgovarajući kompromis
između nadzora i slobode?

HH: Ja mislim da je on u eri interneta

negde između Kine i SAD.

Mislim da kada posmatrate ličnu slobodu

u odnosu na kolektivnu bezbednost,

tu mora da postoji neki balans.

Kada se radi o nadzoru, vlasnik Baidua,
Robin Li, rekao je jednom

da je kineski narod prilično voljan
da odustane od određenih ličnih prava

u zamenu za pogodnosti.

Zapravo, potpuno je iskritikovan
na kineskim društvenim mrežama,

ali ja mislim da je u pravu.

Kineski narod jeste spreman
da odustane od određenih prava.

Na primer, imamo...

Kinezi su uglavnom ponosni
na sistem plaćanja koji imamo,

koji podrazumeva da možeš da ideš bilo gde
samo sa svojim ajfonom,

da platiš sve,

i sve što oni rade jeste skeniranje lica.

Mislim da to verovatno
mnogo plaši Amerikance.

Znate, Kina trenutno,
mi smo još uvek u poluizolaciji,

tako da, ako idete bilo kuda,
postoji aplikacija sa kojom skenirate,

unesete svoj broj telefona,

i aplikacija će reći obezbeđenju
na ulazu u šoping centar, na primer,

gde ste bili u poslednjih 14 dana.

Međutim, kad sam to ispričala Amerikanki,

ona je bila užasnuta

i pomislila da je to
ogroman napad na privatnost.

Sa druge strane,

kao neko ko je kineskog porekla,

i ko je živeo u Kini poslednjih 20 godina,

iako razumem taj američki mentalitet,

i dalje mislim da sam dovoljno Kineskinja
da mislim: "Ne smeta mi ovo,

bolje sam, bezbednije se osećam
na ulasku u šoping centar

zato što je svako skeniran",

dok, mislim da je lična sloboda,
kao apstraktan koncept,

u ovakvoj pandemiji

zapravo veoma beznačajna.

Tako da mislim da Zapad zaista mora
da preduzme korak bliže ka Istoku,

i da pomisli o kolektivu kao celini,

umesto da samo misli o sebi kao individui.

HV: Uspon neprijateljske retorike
između SAD i Kine

je očigledno zabrinjavajući,

i stvar je u tome što su te države
međusobno povezane,

bez obzira na to da li ljudi razumeju
svetske lance snabdevanja ili ne.

Šta Vi mislite da nam je sledeća stanica?

HH: Znate, to je najstrašnija stvar
koja je proizašla iz ovoga,

ta vrsta nacionalističkih osećanja
sa obe strane u ovoj pandemiji.

Budući da sam ja optimista,

ono što ja mislim da će iz ovoga proizaći,

jeste to da će obe strane
shvatiti da je ovo borba

kroz koju cela ljudska vrsta
mora da prođe zajedno, a ne odvojeno.

Uprkos retorici,

svetska ekonomija je došla
do takve integracije,

da će razdvajanje biti
ekstremno skupo i bolno,

i za Ameriku i za Kinu.

HV: Meni je takođe bilo zanimljivo

da vidim kritiku koju je Kina
primila dosta glasno.

Na primer, kritikovali su ih
zbog umanjenja broja žrtava,

što je sporno,

zbog pokušaja demonizacije
dr. Lija, takođe,

doktora iz Vuhana koji je prvi alarmirao
javnost oko korona virusa.

Upravo sam u Njujork Tajmsu
videla izveštaj

prema kome su Weibo korisnici iznova
komentarisali poslednji post dr. Lija,

koristeći to kao neku vrstu
živog spomenika njemu,

pričajući sa njim.

Postoji oko 870 000 komentara,
čiji broj još uvek raste,

na tom poslednjem postu.

Da li vidite promenu u medijima?

Da li vidite promenu u pristupu
kineskom rukovodstvu,

što bi zapravo dovelo do toga da Kina
počne da naginje više ka centru,

isto kao što Amerika možda
treba da naginje više ka kineskom modelu?

HH: Nažalost, ne baš,

zato što mislim da postoji način

na koji autoritativne vlasti
i njihovi narodi komuniciraju.

U noći kada je dr. Li umro,

kada je bilo objavljeno da je umro,

kineske društvene mreže
su prosto eksplodirale.

Iako je bio nepravedno tretiran
kao uzbunjivač,

on je još uvek išao u bolnicu

i, kao doktor,
pokušavao da spašava živote,

a onda je umro,

zato što se zarazio.

Tako da se pojavio bes, frustracija,

i sve to je isplivalo

u ovoj vrsti komemoracije ličnosti

o koju se, po osećanjima ljudi,
vlast ogrešila.

Osuda,

i neka vrsta zvaničnog glasa na temu:

''Ko je dr. Li?
Da li je on dobar ili loš lik?''

potpuno se promenila, za 180 stepeni.

Prešao je iz statusa neposlušnog doktora

u status heroja koji je upozoravao ljude.

Tako da, pod autoritativnom vlašću,

ljudi su i dalje veoma svesni
javnog mnjenja,

ali, sa druge strane,

kada se ljudi žale,
ili kada hoće da odaju počast dr. Liju,

da li oni stvarno hoće da menjaju sistem?

Moj odgovor je ne,

zato što se njima ne sviđa
ta konkretna odluka,

ali oni ne žele da menjaju sistem.

Jedan od razloga je taj što oni

nikad, ali nikad,
nisu upoznali nijedan drugi sistem.

Ovo je sistem koji oni znaju
kako funkcioniše.

HV: Šta je bacanje voka, Huang?

HH: Oh, bacanje voka
je kada krivite nekog drugog.

U osnovi, u kineskom slengu,
neko ko je odgovoran

jeste neko ko nosi crni vok.

Primoran si da budeš žrtveni jarac
za nešto što je loše.

Tako da je, u suštini, Tramp
počeo da ga naziva "kineskim virusom",

"vuhanskim virusom",

i da pokušava da svali krivicu
za čitavu pandemiju korona virusa

na Kineze.

A onda su Kinezi, mislim,
bacili vok nazad Amerikancima.

Tako da je to bila veoma smešna šala
na kineskim društvenim mrežama,

to bacanje voka.

Postoji video sa gimnastičkom vežbom
bacanja voka koji se brzo proširio.

HV: Ali recite nam, Huang:

Vi takođe plešete na TikToku, zar ne?

HH: Oh, naravno.

Dosta se bavim aerobikom bacanja voka.

HV: Mislim, potencijalna svetla tačka
u svemu ovome jeste što je razotkrilo

određene nepravičnosti,
nejednakosti u sistemu,

neke od razrušenih struktura koje imamo,

i, ako smo pametni,
možemo ih obnoviti na bolji način.

HH: Da. Mislim da je jedna
od svetlih tačaka ove pandemije

to što sada shvatamo

da ljudska rasa mora nešto da uradi
zajedničkim snagama

pre nego da pravi razlike
na osnovu rase, na osnovu boje kože

ili na osnovu naše nacionalne pripadnosti;

da ovaj virus očigledno
ne diskriminiše nikoga,

bilo da si bogat ili siromašan,

važan ili nevažan,

koje god da si boje kože,
ili nacionalne pripadnosti.

Tako da je vreme da se ujedinimo

umesto da pokušavamo da rastrgnemo svet

i otpuzimo nazad
u svoje nacionalističke ljušture.

HV: To je prelepa poruka.

Huang Hung, hvala puno
što ste nam se pridružili iz Pekinga.

Čuvajte se, molim Vas.

HH: Hvala Vama, Helen,
čuvajte se, takođe.