Sačuvajmo okeane, nahranimo svet!

Zašto biolog mora priča o svetskoj gladi? Pa, sređivanje svetskih okeana, moglo bi da pomogne da nahranimo milijardu najgladnijih ljudi na svetu, kaže Džeki Sevic. U govoru koji nam otvara oći, Sevicova nam govori o tome šta se stvarno događa sa svetskim ribolovom (ništa dobro) i nudi nam pametna rešenja kako možemo da mu pomognemo da se oporavi i pritom dobijemo više hrane za sve.

Možda se pitate,

zašto bi biolog mora iz Okeane

došao ovde da sa vama priča

o gladi u svetu.

Ovde sam danas jer je

spašavanje okeana mnogo više
od jedne ekološke želje.

Mnogo je više od onoga što mi radimo,

jer želimo da otvorimo poslove za ribare

ili da sačuvamo njihove poslove.

Mnogo je više od same ekonomske težnje.

Spašavanje okeana može da nahrani svet.

Dopustite mi da vam pokažem kako.

Kao što znate, na svetu postoji

već više od milijardu gladnih ljudi.

Očekujemo da se taj problem pogorša,

kako svetska populacija
bude došla do devet milijardi

ili 10 milijardi do sredine veka,

i mi očekujemo veći pritisak

na naše resurse hrane.

Ovo je velika briga,

posebno uzimajući u obzir gde smo sada.

Sada znamo da je broj obradivih
površina po broju glava stanovnika,

već u opadanju

i u razvijenim i u zemljama u razvoju.

Znamo da nas očekuju klimatske promene,

što će promeniti kišne modele,

i neki predeli će postati suvlji,
kao što vidite, narandžaste boje,

a drugi vlažniji, plave boje,

što će prouzrokovati
suše na našim žitnicama,

na mestima poput
Srednjeg zapada i Centralne Evrope,

ali i poplave na drugima.

To će sve otežati zemlji

da nam pomogne da rešimo problem gladi.

I zato je potrebno
da okeani budu najbogatiji

da bi mogli da nam pruže

što je moguće više hrane.

A okeani to rade za nas

već dugo vremena.

Što se više vratimo
u prošlost, vidimo porast

količine hrane koju možemo da uzmemo

iz okeana.

I izgledalo je kao da će i dalje
da nastavi da se povećava

do otprilike 1980,

kada smo počeli da primećujemo pad.

Čuli ste za Hubertov vrhunac.

Možda je ovo "vrhunac ribe".

Nadam se da nije.
Vratiću se na ovu temu kasnije.

Možete videti pad od 18%

u količini ulovljene ribe na svetu

od 1980. godine.

To je veliki problem.
I dalje se nastavlja.

Ova crvena linija nastavlja da pada.

Ali mi znamo kako to možemo da ispravimo.

Danas ću govoriti o tome.

Mi znamo kako da ta kriva
ponovo počne da se penje.

Ovo ne mora da bude "vrhunac ribe".

Ako učinimo nekoliko
jednostavnih stvari na određenim mestima,

možemo oporaviti ribolov i iskoristiti ga

da nahranimo ljude.

Prvo moramo da znamo gde ima ribe,

pa hajde da vidimo gde je to.

Ispada, baš zgodno, da se riba

u najvećem delu, nalazi

u primorskim krajevima zemalja,

u priobalnim zonama,

a to su područja
na kojima nadležnost imaju

same te zemlje,

a one mogu da upravljaju
svojim ribolovom

u ovim priobalnim zonama.

Primorske zemlje,
uglavnom, imaju nadležnost

do otprilike 200 nautičkih milja,

u oblastima koje se zovu
eksluzivne ekonomske zone,

a to je dobro, da one mogu da kontrolišu

svoj ribolov

u ovim područjima, jer na pučini,

ovim tamnijim područjima na mapi,

na pučini je mnogo teže
kontrolisati stvari,

jer to mora da se radi
na međunarodnom nivou.

Zadirete u međunarodne sporazume,

i ako neko ovde prati
sporazume o klimatskim promenama

znate da ovo može da bude vrlo spor,

frustrirajući, dosadan proces.

Zato je nacionalna kontrola

od velikog značaja i važnosti.

Koliko zapravo
ima ribe u primorskim područjima

u odnosu na pučinu?

Pa, ovde se vidi da ima

oko 7 puta više ribe u primorskom području

nego na pučini,

Zato je to odlično mesto
da se na njega usredsredimo,

jer možemo stvarno dosta da uradimo.

Možemo dosta oporaviti ribolov

ako se fokusiramo na primorska područja.

Ali, u koliko ovih zemalja
moramo da radimo?

Ima negde oko 80 primorskih zemalja.

Da li treba da popravimo
upravljanje ribarstvom

u svim ovim zemljama?

Zato se pitamo, na koliko zemalja

moramo da se fokusiramo,

imajući u vidu da Evropska Unija

upravlja svojim ribolovom

zajedničkom politikom ribarstva?

Tako, ako imamo
dobro upravljanje ribolovom

u Evropskoj Uniji i recimo
u još nekih 9 zemalja,

koliko ribarstva mi treba da pokrijemo?

Ispada da Evropska Unija
sa ovih devet zemalja

pokriva skoro dve trećine
svetskog ulova ribe.

Ako uzmemo 24 zemlje plus Evropsku Uniju,

imamo čak do 90%,

skoro ceo svetski ulov ribe.

Zato mislimo da možemo da radimo
na ograničenom broju mesta

kako bismo oporavili ribolov.

Ali šta treba da uradimo na tim mestima?

Na osnovu našeg rada u SAD

i na drugim mestima, znamo da postoje

tri ključne stvari koje treba da uradimo

da bismo oporavili ribolov, a to su:

moramo da postavimo kvote ili granice

na količinu koju možemo da uzmemo,

moramo da smanjimo otpad,
slučajno ulovljenu

ili ubijenu ribu koju nismo
ciljali da ulovimo,

a to je vrlo rasipnički;

i treće, moramo
da zaštitimo životnu sredinu,

rasadna područja, područja za mrešćenje,

jer ta riba mora da raste
i da se uspešno reprodukuje

kako bi mogla da obnovi svoju populaciju.

Ako bismo uradili ove tri stvari,
znamo da bi se ribolov oporavio.

Kako to znamo?

Znamo, jer smo videli kako se to dešava

na raznim mestima.

Ovo je slajd koji pokazuje

populaciju haringa u Norveškoj

koja se smanjivala sve od 1950-ih godina.

Opadala je, i kad je Norveška
postavila ograničenja

ili kvote na ulov, šta se desilo?

Ribolov se oporavio.

Ovo je drugi primer, opet iz Norveške.

Norveški arktički bakalar.

Ista stvar. Ulov opada.

Postavljaju ograničenja na otpad.

Otpad je ona riba na koju
ne ciljaju pri ribolovu,

i koja se rasipnički baca u more.

Kada su postavili ograničenja na otpad,

ribolov se oporavio.

I ne samo u Norveškoj.

Videli smo da se ovo dešava u zemljama

širom sveta, iznova i iznova.

Kada se ove zemlje uključe

i postave politiku održivog ribolova,

ribarstvo, koje je izgleda uvek u padu,

počinje da se oporavlja.

Tako da ovo obećava.

Šta ovo znači za svetski ulov ribe?

To znači, da ako posmatramo ulov ribe

koji je u padu

i možemo da to preokrenemo
pa počne da raste, možemo

da ga povećamo na do 100 miliona
metričkih tona godišnje.

Dakle, još nismo imali "vrhunac ribe".

Još uvek imamo mogućnost

ne samo da vratimo ribe

već da, u stvari, dobijemo više ribe

koja može da nahrani više ljudi

nego što možemo danas.

Koliko više?

Sada možemo da nahranimo
450 miliona ljudi

po jedan riblji obrok dnevno

na osnovu sadašnjeg svetskog ulova ribe,

koji, kako znate, opada,

pa će i taj broj opadati tokom vremena

ako to ne ispravimo,

ali ako postavimo
praksu upravljanju ribolovom

sličnu onoj koju sam pre opisala

u 10 do 25 zemalja,

mogli bismo da uvećamo taj broj

i nahranimo čak
700 miliona ljudi godišnje

zdravim ribljim obrokom.

Očigledno treba da uradimo ovo

i samo zašto što je dobro
da se nosimo sa problemom gladi,

a i zato što je to isplativo.

Ispostavilo se da je riba
najisplativiji protein

na planeti.

Ako pogledate
koliko ribljeg proteina dobijete

za uloženi dolar

u poređenju sa svim ostalim
životinjskim proteinima,

očigledno je da je riba
dobra poslovna odluka.

Nije joj potrebno mnogo zemlje,

što je danas deficitarno,

u odnosu na druge izvore proteina.

I ne treba joj puno sveže vode.

Potrebno joj je mnogo manje sveže vode

nego, na primer, stoci,

gde morate da navodnjavate polja

kako bi uzgajali hranu koju stoka pase.

Takođe ima vrlo nisku
emisiju ugljen-dioksida.

Ima malu emisiju ugljen-dioksida

jer moramo da izađemo
na more da bismo ulovili ribu.

Potrebno je malo goriva,

ali kao što znate, poljoprivreda može
da ima vrlo visoku emisiju

a ribolov mnogo manju,

pa je i zagađenje manje.

Već zauzima veliki deo naše ishrane,

ali može da postane još veći deo,

što je dobro, jer znamo

da je zdrava za nas.

Može da smanji rizik od raka,

srčanih oboljenja i gojaznosti.

U stvari, naš direktor, Endi Šarples,

koji je u stvari tvorac ovog koncepta,

voli da kaže da je riba savršen protein.

Endi takođe govori o činjenici da je

naš pokret za očuvanje okeana
u stvari proistekao

iz pokreta za očuvanje zemljišta,

a u očuvanju zemljišta,

imamo problem gde je biodiverzitet

u ratu sa proizvodnjom hrane.

Morate da smanjite biodiverzitet šuma

ako hoćete da dobijete polje

za uzgoj kukuruza da bi nahranili ljude

tako da tu imamo stalno nadvlačenje.

Stalno postoji teška odluka

koju treba doneti između

dve veoma važne stvari:

kako održati biodiverzitet
i kako nahraniti ljude.

Ali u okeanima nemamo tu bitku.

U okeanima, biodiverzitet
nije u suprotnosti

sa izobiljem.

U stvari, oni su poravnati.

Kada radimo stvari
koje proizvode biodiverzitet,

u stvari imamo i veće izobilje,

a to je važno,
kako bismo nahranili ljude.

Ali, postoji jedna začkoljica (udica).

Zar niste shvatili?
(Smeh)

Ilegalno ribarenje.

Ilegalno ribarenje podriva tip

održivog upravljanja ribolovom,
o kome pričam.

Ilegalan ribolov je
kada lovite ribu sa opremom

koja je zabranjena,

kada lovite ribu na mestima
na kojima ne bi trebalo,

kada lovite ribu pogrešne veličine
ili pogrešne vrste.

Ilegalni ribolov vara potrošača,

vara poštene ribare,

i mora da prestane.

Ilegalna riba dospeva u naše prodavnice
prevarom tržišta morske hrane.

Možda ste čuli o tome.

To je kada se riba označi
kao nešto što ona nije.

Setite se kad ste
poslednji put jeli ribu.

Šta ste jeli?

Da li ste sigurni
da je to zaista bilo to?

Mi smo testirali 1300 uzoraka razne ribe

i jedna trećina

nije bila to što je bilo na deklaraciji.

Sneper, devet od deset snepera
zapravo nije bilo ta riba.

59% tune koju smo testirali

bilo je lažno deklarisano.

I crveni sneper,
testirali smo 120 uzoraka,

i samo sedam uzoraka su bili pravi,

srećno vam kad budete
tražili crvenog snepera.

Lanac snabdevanja morskom hranom
je vrlo kompleksan,

i na svakom koraku
u ovom lancu snabdevanja,

postoji mogućnost prevare,

sem ako imamo mogućnost
da ga ispratimo.

To je kada je industrija morske hrane

u mogućnosti da prati morsku hranu
od broda do tanjira

da bi bila sigurna
da potrošać može da zna

odakle potiče ta hrana.

Ovo je veoma važna stvar.

Neki u industriji morske hrane
to rade, ali nedovoljno njih

tako da guramo zakon u Kongresu,

Akt o sigurnoj morskoj hrani,

i veoma sam uzbuđena
što mogu da najavim podnošenje

kuvarske peticije, gde je 450 kuvara

potpisalo peticiju kojom poziva Kongres

da podrži Akt o sigurnoj morskoj hrani.

Nju su potpisali mnogi poznati kuvari

koje možda znate -
Entoni Burden, Mario Batali,

Barton Siver i drugi,

a potpisali su je jer veruju

da ljudi imaju prava

da znaju šta jedu.

(Aplauz)

Dopada se i ribarima,
pa postoji šansa da možemo

da dobijemo potrebnu podršku

da proguramo ovaj zakon,

a on dolazi u kritičnom trenutku,

jer je to način da zaustavimo
prevaru sa morskom hranom,

da zaustavimo ilegalno ribarenje,

i to je način da budemo sigurni

da kvote, zaštita staništa,

i smanjenje otpada
pri ulovu urade posao

koji treba.

Znamo da možemo da upravljamo
ribolovom na održiv način.

Znamo da možemo da proizvedemo

zdrave obroke za stotine miliona ljudi

za koje nije potrebno zemljište
niti mnogo vode,

imaju malu emisiju ugljen-dioksida

i koji su vrlo isplativi.

Znamo da spasavanje okeana

može da nahrani svet

i moramo da počnemo odmah.

(Aplauz)

Hvala.
(Aplauz)