Дејвид Пери о видео играма

Дизајнер игара Дејвид пери каже да ће игре сутрашњице за следећу генерацију играча бити више од чисте забаве. То ће бити бујна, сложена емоционална искуства - за неке чак и реалнија од стварног живота.

Одрастао сам у Северној Ирској, баш

на самом северу

где је апсолутно ледено хладно.

Ово сам ја, трчим у дворишту усред лета.

(смех)

Нисам знао чиме ћу се бавити.

У Ирској је очигледан избор војска,

али да будем искрен, прилично је без везе.

(смех)

Мама је хтела да будем зубар.

Али проблем је био што су људи све дизали у ваздух.

Ишао сам у школу у Белфасту,

где се сва акција дешавала.

Ово је био прилично уобичајен призор.

Моја школа је била прилично досадна.

Терали су нас да учимо латински.

Наставници се нису много забављали,

спортови су били или много прљави или много болни.

Ја сам паметно одабрао веслање, у чему сам био веома добар.

Веслао сам за своју школу до тог

судбоносног дана, када сам се преврнуо

пред целом школом.

А овде је био крај маршуте.

(смех)

То је било ужасно посрамљујуће.

Али наша школа је тада добила донацију од владе

и купили су невероватан рачунар, машину за истраживање 3DZ,

а оставили су упутство за програмирање поред.

Ми који ништа нисмо радили

бисмо учили како да је програмирамо.

У исто то време, код куће,

ово је био рачунар који су људи куповали.

Звао се "Sinclair ZX80", имао је 1 килобајт меморије

а програме бисте куповали на касетама.

Зауставићу се овде на тренутак,

јер чуо сам да постоји предуслов да бисте говорили на TED-у -

морате имати слику себе из дана када сте имали велику косу.

Па сам и донео слику с великом косом.

(смех)

Желим да то скинем с дневног реда.

После "Sinclair ZX80", стигао је веома

мудро названи "Sinclair ZX81".

(смех)

И - видите слику у дну?

Слика лика који ради домаћи са својим сином.

Мислили су да је томе намењен.

Заправо, ми смо имали приручник за програмирање

и почели смо да правимо игре за њега.

Програмирали смо у језику "BASIC",

који је прилично лош за игре

па смо морали да научимо језик "Assembly"

да бисмо стварно преузели контролу над хардвером.

Ово је човек који га је осмислио, Сер Клајв Синклер,

који показује своју машину.

Исто ово је постојало у Америци,

звало се "Timex Sinclair1000".

Да бисте играли игру, оних дана је требало да имате

маште да бисте поверовали да стварно играте "Battlestar Galactica".

Графика је била ужасна.

За игру "Death Rider" вам је била потребна

још боља машта.

Али научници нису могли да се уздрже, наравно.

Почели су да праве своје игре.

Ово је једна од мојих омиљених, где се одгаја зец,

па мушкарци бирају срећног зеку.

Било је то у време кад смо прешли са 1 на 16 килобајта,

што је био приличан скок.

А ако се питате колико је то,

овај "eBay" лого има 16 килобајта.

Неко је у тој количини меморије програмирао

читав програм симулације летења.

То је изгледало овако.

Годинама сам летео у овом симулатору

и заиста сам на крају веровао да бих могао да управљам авионима.

Овде Клајв Синклер лансира свој рачунар у боји.

Говоре да је отац видео игара у Европи.

Он је мултимилионер, мислим да се

због тога на овој слици смеје.

Наредних 20 и нешто година сам

правио много различитих игара.

Неке од познатих су биле "The Terminator",

"Aladdin," и "Teenage Mutant Hero Turtles."

Био сам из Велике Британије, а

тамо су мислили да је реч нинџа прегруба за децу,

па су одлучили да их зову хероји.

Мени се више допадала шпанска верзија,

која је била "Tortugas Ninja".

То је било много боље.

(смех)

Последња игра коју сам направио заснована је на покушају да се индустрија

игара и Холивуд удруже у нечему,

уместо што само узимају лиценце, и да раде заједно.

Крис ми је тражио да донесем неке статистичке

податке, па сам их донео.

Индустрија видео игара је у 2005. постала посао вредан 29 милијарди дилара.

Сваке године расте.

Прошла година је била најуспешнија до сад.

До 2008. ћемо испрашити музичку индустрију.

До 2010. ћемо достићи 42 милијарде.

43% играча су женског пола.

Има много више женских играча него што људи мисле.

Просечне године играча?

Па, очигледно су игре за децу, зар не?

Па, не, просек је 30 година.

Интересантно је да људи који највише купују игре имају 37 година.

Дакле 37 је наша циљна група.

Све игре су насилне.

Наравно да новине обожавају да пишу ово.

Али 83% игара уопште не садржи никакав садржај за одрасле,

тако да то није уопште истина.

Подаци о играма на нету.

Донео сам неке податке о "World of Warcraft", има 5.5 милиона играча.

Од претплата зарађује око 80 милиона долара месечно.

Само да га инсталирате кошта вас 50 долара,

чиме издавач заради још неких 275 милиона.

Израда игре кошта око 80 милиона долара,

тако да уствари сама себе исплати за неких месец дана.

Један играч игре "Project Entropia" је

купио сопствено острво за 26.500 долара.

Морате запамтити да то није право острво.

Није уистину купио ништа, само неке податке.

Али добио је одличне услове.

Куповина је укључивала права на лов и рударство,

поседовање све земље на острву и један

замак без намештаја.

(смех)

Процењује се да ово тржиште вреди преко 800 милиона долара годишње.

Интересантно је да су га створили

сами играчи.

Пронашли су паметне начине да размењују предмете

и да продају своје налоге једни другима

како би зарадили новац играјући своје игре.

Пре пар дана сам отишао на "eBay" само

да видим шта се дешава, укуцао "World of Warcraft" и добио 6000 предмета.

Овај ми се највише свидео.

"Ворлок" нивоа 60 са много ретких предмета, за 174.000$.

Тај лик се баш намучио док је дотле стигао.

Кад смо већ код популарности игара,

шта мислите да раде ови људи овде?

Они се налазе у "Hollywood Bowl" сали у Лос Анђелесу

и слушају Филхармонију која свира музику из игара.

Тако то изгледа.

Очекивали бисте да је отрцано, али није.

Веома је епско и концерт је предиван.

Људи који су били тамо били су одушевљени.

Шта мислите да ови раде?

Они доносе своје рачунаре како би играли

игре једни против других.

То се дешава у сваком граду широм света.

Дешава се и у вашим локалним местима,

само можда нисте свесни.

Крис ми је рекао да сте пре неколико година гледали видео

који је показао како се графика видео игара развијала.

Желео сам га да га ажурирам и да га поново пустим.

Али желим да покушате да га разумете.

Налазимо се на прекретници, а графика

постаје ненормално добра.

Показаћу вам можда до 2007.

Али желим да покушате да замислите како ће игре

изгледати за 10 година.

Пустићемо тај видео.

Видео: Кроз историју, људи су увек играли игре.

Како се интелект и технологија развијају,

развијају се и игре које човек игра.

(музика)

(аплауз)

Дејвид Пери: Желим да опет размислите о томе

да ствари нису такве какве изгледају у овој графици.

Помислите да смо ту тренутно,

али се налазимо на прекретници и то значи да

ће се ствари побољшавати.

Ово је графика какву би требало да умете да направите

ако желите да се данас запослите у индустрији игара.

Морате бити заиста невероватан уметник.

И кад будемо имали довољно таквих, желећемо

више уметника који могу да нам створе места

на којима никада нисмо били или ликове

које никада пре нисмо видели.

Очигледно је да данас говорим о графици и звуку.

Али ако бисте отишли на конференцију дизајнера игара,

они говоре о емоцијама, сврси,

значењу, разумевању и осећању.

Чућете да причају о томе да ли игра може да вас расплаче?

То су теме до којих нам је заиста стало.

Наишао сам на студента који је изврстан у

изражавању и он се сложио

да никоме неће показати свој филм

док га ви овде на TED-у не видите.

Желео бих да пустим тај филм.

Ово је мишљење једног студента о његовом искуству са играма.

Видео: Ја, као и већина вас, живим негде између

реалности и видео игара.

Један део мене - истинска жива особа која дише -

постао је програмиран, електронски и виртуелaн.

Граница у мом мозгу која одваја реалност од фантазије

коначно је почела да се руши.

Ја сам зависник од видео игара и ово је моја прича.

(музика)

Када сам се родио

"Nintendo Entertainment System" је такође почео да се развија.

Играо сам се у дворишту, учио да читам,

чак сам јео и нешто од поврћа.

Већину детињства провео сам играјући се са "Лего" коцкама.

Али као и многи моје генерације,

проводио сам доста времена пред ТВ-ом.

Господин Роџерс, Волт Дизни, Ник Млађи

и око пола милиона реклама је несумњиво

имало утицаја на мене.

Када су родитељи сестри и мени купили први "Нинтендо",

какве год адиктивне особине да је имала ова

рана електронска забава, брзо су ме освојиле.

У једном тренутку, нешто је кликнуло.

(музика)

Комбинацијом једноставних, интерактивних прича

и топлине ТВ-а, моје једноставни шеснаестобитни "Нинтендо"

је постао више од обичног бега.

Постао је алтернативни живот, моја виртуелна стварност.

(музика)

Ја сам зависник од видео игара и то не зато

што сам провео одређени број сати играјући их,

или због непроспаваних ноћи јер сам завршавао наредни ниво.

То је зато што у виртуелном простору имам искуства која мењају живот,

а видео игре су почеле да урушавају моје разумевање

тога шта је реално, а шта не.

Навучен сам јер, иако знам да губим додир са стварношћу,

ја желим још.

(музика)

Од малих ногу сам научио да се емотивно дајем

у оно што се дешава на екрану преда мном.

Данас, после 20 година гледања ТВ-а који ме је чинио емотивним,

чак и пристојна реклама за осигурање може да ме расплаче.

Ја сам један из нове генерације која одраста.

Генерације која ће можда искусити много више смисла

кроз видео игре него што би кроз реални свет.

Видео игре се ближе еволутивном скоку,

тренутку када ће светови из игара изгледати једнако реално

као филмови које гледамо у биоскопу или вести на ТВ-у.

И док је мој осећај слободне воље и даље ограничен

у тим виртуелним световима, оно што учим примењујем у животу.

Одиграјте довољно игара и на крају ћете

стварно веровати да знате да возите авион или "сноуборд",

да возите изузетно брзо или да убијете човека.

Знам да ја могу.

За разлику од било ког феномена популрне културе,

видео игре нам дозвољавају да постанемо део машине.

Дозвољавају сублимацију у култури интерактивне,

"даунлодоване", уживо преношене реалности високе резолуције.

У интеракцији смо са својом забавом.

Очекујем тај ниво интеракције.

Без тога, проблемима с којима се суочавамо у стварном свету -

сиромаштву, рату, зарази и геноциду - недостаје лакомисленост.

Њихов значај се стапа са сензационалистичком

драмом ударног ТВ програма.

Али лепота данашњих игара није само у живој графици,

вибрирајућем џојстику или "surround" звуку.

Лепота је у томе што оне почињу да ме чине емотивним.

Борио сам се у ратовима, бојао се за свој опстанак,

гледао како моје трупе гину на плажама и у шумама које делују

много реалније него неки уџбеници или вести.

Људи који праве ове игре су паметни.

Знају шта ме плаши, због чега се осећам узбуђено, поносно, тужно или у паници.

Потом користе те емоције да димензионишу светове које праве.

Добро дизајнирана игра ће неприметно

уткати корисника у материјал виртуелног искуства.

Како искуство расте, свест

о физичкој контроли се топи.

Знам шта желим и то и радим.

Нема дугмића, нема окидача, само ја и игра.

Моја и судбина света око мене леже у мојим рукама.

Знам да моја мама брине због насилних игара.

Оно што ме брине није то што насиље у играма

постаје све више налик реалном насиљу,

него што реално насиље све више

личи на видео игру.

(музика)

Све су ово невоље изван мене.

Међутим, ја имам један проблем близак кући.

Нешто се десило моме мозгу.

(музика)

Можда постоји један део мозга који садржи

све наше инстинкте, ствари које знамо да урадимо

пре него што и промислимо.

Док су неки од тих инстиката урођени, многи су научени

а сви они су умрежени у нашем мозгу.

Они су важни за преживљавање у правом и виртуелном свету.

Тек последњих година је технологија видео игара

дозволила истинско преклапање стимулуса.

Као играчи, ми сада живимо по истим законима физике

у истим градовима и радимо много истих ствари

у виртуелном животу, које смо некад радили у стварном.

Размислите о овоме -

мој стварни ауто прешао је око 40.000 километара.

У свим мојим играма вожње прешао сам укупно 50.334км.

Донекле сам научио да возим кроз игре.

Осећајно, веома је слично.

Чудан је осећај када проведете више времена

радећи нешто на ТВ-у него у реалности.

Када се возим путем у залазак сунца, мислим само

како је ово лепо скоро као у мојим играма.

Јер моји виртуелни светови су савршени.

Лепши и богатији него стваран свет око нас.

Нисам сигуран какве су импликације мог искуства,

али ме плаши потенцијал понављаног коришћења реалистичних стимулуса

из видео игара на лојалним корисницима.

Мислим да би данас Велики Брат имао више успеха

да испира мозак масама видео играма,

а не само телевизијом.

Видео игре су забавне, окупирајуће и чине ваш мозак

потпуно осетљивим за поново програмирање.

Али можда испирање мозга није увек лоше.

Замислите игру која нас учи поштовању,

или помаже да разумемо проблеме с којима се суочавамо

у реалном свету.

Постоји и потенцијал да се чини добро.

Како ови светови настављају да одсликавају

реални свет у ком живимо, важно је да дизајнери игара

схвате да пред собом имају огромну одговорност.

Нисам сигуран шта будућност видео игара

носи нашој цивилизацији.

Али како се искуства реалног и виртуелног света све више преклапају

све је већа и већа могућност да се и други

осећају овако као ја.

Тек недавно сам схватио да

се иза графике, звука, начина игре и емоције

крије моћ рашчлањивања реалности, која

ми је толико фасцинирајућа и адиктивна.

Знам да губим тло под ногама.

Део мене само чека да се пусти.

Ипак знам да, колико год невероватне да постану видео игре

или колико год раван стваран свет изгледао,

морамо остати свесни онога чему нас игре уче

и осећаја који нам остављају када се коначно искључимо.

(аплауз)

ДП: Вау!

(аплауз)

ДП: Мислим да је овај филм веома, веома провокативан

и зато сам желео да га донесем овде да га ви видите.

Занимљиво је да је мој очигледан избор

био да причам о графици и звуку.

Али као што сте чули, Мајкл је причао и о свим тим другим елементима.

Видео игре пружају многе друге ствари

и зато су људи толико навучени.

Најважнија је забава.

Назив ове нумере је "The Magic To Come".

Одакле ће она доћи?

Да ли ће доћи од најбољих режисера

као што смо мислили?

Не верујем.

Мислим да ће доћи од деце која сада одрастају

и нису заглављена са свим стварима које памтимо из прошлости.

Урадиће то на свој начин, алатима које смо ми направили.

Исто је са студентима и врло креативним људима,

писцима и сличнима.

Што се факултета тиче, има око 350 факултета широм света

који имају курсеве о видео играма.

То значи да буквално има на хиљаде нових идеја.

Неке од њих су стварно ужасне, а неке су супер.

Нема ништа горе од слушања неког

ко жели да вам прода стварно лошу идеју за игру.

(смех)

Крис Андерсон: Готов си, готов си. То је то.

Нема више времена.

ДП: Имам само још мало, ако ћеш ми удовољити.

КА: Хајде. Мада ћу ја остати овде.

(смех)

Ово је кул слика јер студенти долазе у школу после часова.

Школа је затворена, враћају се у поноћ

јер желе да представе своје идеје за игре.

Ја седим пред разредом.

а они представљају своје идеје.

Тешко је приволети студенте да се врате на час,

али је могуће.

Ово је моја ћерка, Ема, има 17 месеци.

Питао сам се, шта ће Ема искусити

у свету видео игара?

Као што сам овде показао, имамо публику.

Она никада неће знати за свет где не можете притиснути тастер

и имати милионе играча спремних на игру.

Знате, имамо технологију.

Никада неће познавати свет у ком графика није

изузетна и свеобухватна.

И како је овај филм показао, можемо утицати и померати ствари.

Она неће познавати свет у ком видео игре

нису невероватно емоционалне и које ће вас вероватно расплакати.

Само се надам да ће волети игре.

(смех)

Да завршим.

На површини, игре изгледају као једноставна забава

али за оне који воле да гледају мало дубље,

нова парадигма видео игара може отворити нове хоризонте

за креативне умове који воле да размишљају о великим стварима.

Постоји ли боље место од TED-а за изазов тих умова?

Хвала вам.

Крис Андерсон: Дејвид Пери. То је било сјајно.