Zašto lekovi često imaju opasna neželjena dejstva za žene

Većim delom prošlog veka, lekovi koji su odobreni i pušteni na tržište testirani su samo na muškim pacijentima, što je dovelo do neodgovarajućeg doziranja i neprihvatljivih neželjenih dejstava za žene. Važne fiziološke razlike između muškaraca i žena su tek nedavno uzete u obzir u medicinskim istraživanjima. Lekar za hitne slučajeve, Alison Mekgregor, proučava te razlike, a u ovom fascinantnom govoru priča o istoriji koja stoji iza toga kako je muški model postao naš okvir za medicinska istraživanja i kako razumevanje razlika između muškaraca i žena može da dovede do delotvornijih tretmana za oba pola.

Svi mi idemo kod lekara

i to činimo sa poverenjem i slepom verom

da su testovi koje oni naručuju
i lekovi koje prepisuju

zasnovani na dokazima -

dokazima koji su predviđeni
da nam pomognu.

Međutim, u stvarnosti,
to nije uvek bio slučaj za svakog.

Šta ako vam kažem

da je ono što je medicinska nauka otkrila
tokom proteklog veka

zasnovano na svega polovini populacije?

Ja sam doktor urgentne medicine.

Obučena sam da budem pripremljena
u slučaju medicinske hitnosti.

Radi se o spašavanju života.
Zar to nije kul?

Okej, ima mnogo kijavica
i ozleda na nožnim prstima,

ali bez obzira na to ko ušeta
kroz vrata hitne službe,

zatražimo iste testove,

prepisujemo iste lekove,

a da nikada ne razmišljamo
o polu ili rodu naših pacijenata.

Zašto bismo?

Nikada nas nisu učili da postoje
ikakve razlike između muškaraca i žena.

Nedavna studija odgovornosti vlade
je pokazala da je 80 odsto lekova

povučeno sa tržišta

zbog neželjenih dejstava na žene.

Hajde da razmislimo o tome na minut.

Zašto otkrivamo neželjena dejstva na žene

tek nakon što je lek pušten na tržište?

Da li znate da su potrebne godine
da bi lek prešao put od ideje

do testiranja na ćelijama u laboratoriji,

do studija na životinjama,

do kliničkih ispitivanja na ljudima,

da bi konačno prošao
kroz regulacioni proces odobravanja,

da bi bio na raspolaganju doktoru
da vam ga prepiše?

Da ne pominjemo finansiranje
od miliona i milijardi dolara

koje je potrebno da prođe kroz taj proces.

Pa zašto otkrivamo
neprihvatljive nuspojave

kod polovine populacije
nakon što se prošlo kroz sve to?

Šta se dešava?

Pa, ispostavilo se da su ćelije
koje su korišćene u toj laboratoriji

muške ćelije,

a životinje korišćene
u životinjskim studijama su mužjaci,

a klinička ispitivanja se sprovode
skoro isključivo na muškarcima.

Kako to da je muški model postao
naš okvir za medicinska istraživanja?

Hajde da pogledamo primer
koji je popularizovan u medijima,

a radi se o Ambienu,
pomoćnom sredstvu za uspavljivanje.

Ambien je pušten na tržište
pre više od 20 godina

i od tada su napisane
stotine miliona recepata,

naročito ženama, jer žene više pate
od poremećaja sna nego muškarci.

Međutim, prošle godine,

Uprava za hranu i lekove je preporučila
smanjivanje doze upola

samo za žene,

jer su upravo shvatili
da žene metabolišu lek

sporije od muškaraca,

što uzrokuje da se probude ujutru

sa više aktivnog leka u svom sistemu.

Tada su pospane, a sednu da voze

i u riziku su od saobraćajnih nesreća.

Ne mogu da ne pomislim,
kao lekar za hitne slučajeve,

koliko je mojih pacijenata
o kojima sam brinula svih ovih godina

bilo u nesrećama u motornom vozilu

koje su mogle biti sprečene

da je ovakva analiza sprovedena
i da se postupalo u skladu sa njom

pre 20 godina,
kada je lek pušten u prodaju.

Koliko još stvari treba analizirati
kroz polne razlike?

Šta još propuštamo?

Drugi svetski rat je promenio mnogo toga,

a doneo je i potrebu da se ljudi zaštite
da ne bi postali žrtve

medicinskih istraživanja
bez davanja informacija i saglasnosti.

Stoga su preko potrebne smernice
ili pravila postavljeni na svoje mesto,

a deo toga je bila želja
da se zaštite žene u plodnim godinama

od uključivanja u bilo kakve studije
medicinskih ispitivanja.

Postojao je strah: šta ako se nešto dogodi
fetusu za vreme studije?

Ko bi bio odgovoran?

Tako su naučnici u tom trenutku pomislili

da je ovo bila sreća u nesreći,

jer, budimo realni - tela muškaraca
su prilično homogena.

Kod njih ne postoji stalno fluktuiranje
nivoa hormona, koje može da poremeti

čiste podatke koje mogu da dobiju
ako imaju samo muškarce.

Bilo je lakše. Bilo je jeftinije.

Da ne napominjem da je u ovo vreme
postojala opšta pretpostavka

da su muškarci i žene
jednaki u svakom pogledu,

izuzev njihovih reproduktivnih organa
i polnih hormona.

Tako je odlučeno:

medicinska istraživanja su sprovođena
na muškarcima,

a rezultati su
kasnije primenjivani na ženama.

Šta je ovo učinilo
sa poimanjem zdravlja žena?

Zdravlje žena je postalo sinonim
za reprodukciju:

grudi, jajnici, materica, trudnoća.

To je termin o kome sada govorimo
kao o „bikini medicini“.

To je ostalo tako otprilike do '80-ih,

kada je ovaj koncept dovela u pitanje
medicinska zajednica

i donosioci odluka u javnom zdravstvu
kada su shvatili da smo ženama,

isključujući ih
iz svih medicinskih istraživanja,

učinili medveđu uslugu,

time da se osim reproduktivnih problema

praktično ništa nije znalo
o jedinstvenim potrebama

ženskih pacijenata.

Od tada, ogroman broj dokaza
je izašao na videlo

koji nam pokazuju koliko su muškarci
i žene različiti u svakom pogledu.

Znate, imamo ovu izreku u medicini:

deca nisu samo mali odrasli.

To kažemo da bismo se podsetili
da deca zapravo imaju

različitu fiziologiju
od normalnih odraslih osoba.

Zbog toga je medicinska specijalizacija
pedijatrije izašla na svetlost dana

i sada sprovodimo istraživanja na deci
kako bismo poboljšali njihove živote.

Znam da isto to može da se kaže za žene.

Žene nisu samo muškarci
sa grudima i jajovodima,

već imaju i sopstvenu
anatomiju i fiziologiju

koja zaslužuje da se izučava
istim intenzitetom.

Uzmimo kardiovaskularni sistem, na primer.

Ova oblast medicine je najviše uradila
pokušavajući da otkrije

zašto se čini da muškarci i žene imaju
potpuno različite srčane udare.

Srčana oboljenja su ubica broj jedan
i za muškarce i za žene,

ali više žena nego muškaraca umire u toku
prve godine od dobijanja srčanog udara.

Muškarci se žale
na pritiskajući bol u grudima,

kao da im slon sedi na grudima,

a to nazivamo tipičnim.

Žene takođe imaju bolove u grudima.

Međutim, više žena
nego muškaraca požaliće se

da se „ne osećaju baš najbolje“,
da „ne mogu da uhvate dovoljno vazduha“,

da su „baš umorne u poslednje vreme“.

Iz nekog razloga to nazivamo atipičnim,

iako, kao što sam pomenula,
žene sačinjavaju polovinu populacije.

Dakle, koji su dokazi koji mogu poslužiti
u objašnjenju nekih od ovih razlika?

Ako pogledamo anatomiju,

krvni sudovi koji okružuju srce su manji
kod žena u poređenju sa muškarcima,

a način na koji ti krvni sudovi
razvijaju oboljenje se razlikuje

kod žena u poređenju sa muškarcima.

A testovi koje koristimo
da bismo ustanovili

da li je neko pod rizikom
od srčanog udara,

pa, oni su prvobitno osmišljeni,
testirani i usavršeni na muškarcima,

tako da nisu toliko dobri
u utvrđivanju toga kod žena.

Zatim, ako razmišljamo o lekovima -

uobičajenim lekovima koje koristimo,
kao što je aspirin.

Dajemo aspirin zdravim muškarcima

da bismo im pomogli
u sprečavanju da dobiju srčani udar,

ali da li ste znali da je,
ako date aspirin zdravoj ženi,

to zapravo štetno?

Ovo nam naprosto govori

da smo tek zagrebali površinu.

Urgentna medicina je posao
koji se radi brzim tempom.

U koliko oblasti medicine
od životnog značaja,

kao što su rak i šlog,

postoje značajne razlike
između muškaraca i žena

koje možemo iskoristiti?

Ili čak, zašto neki ljudi
dobijaju kijavicu češće od drugih,

ili zašto lekovi za bolove koje dajemo
za ozleđene prste na nogama

deluju kod nekih, a kod drugih ne?

Institut za medicinu kaže
da svaka ćeija ima pol.

Šta to znači?

Pol je DNK.

Rod je kako se neko predstavlja u društvu,

a ta dva se ne poklapaju uvek,

kao što možemo videti
kod transrodne populacije.

Ipak, važno je shvatiti da,
od trenutka začeća,

svaka ćelija u našem telu -

koža, kosa, srce i pluća -

sadrži našu sopstvenu jedinstvenu DNK,

a ta DNK sadrži hromozome koji određuju

da li ćemo postati muško ili žensko,
muškarac ili žena.

Nekada je smatrano

da ti hromozomi koji određuju pol
prikazani na slici ovde -

XY ako ste muško, XX ako ste žensko -

određuju samo da li ćete biti rođeni
sa jajnicima ili testisima

i da su polni hormoni
koje ti organi proizvode

odgovorni za razlike
koje vidimo kod suprotnog pola.

Sada znamo da je ta teorija pogrešna -

ili makar da je nepotpuna.

Na sreću, naučnici poput dr Pejdža
sa Vajthed Instituta,

koji radi sa Y hromozomom,

i dr Janga sa Univerziteta Kalifornije,
Los Anđeles,

pronašli su dokaz koji nam govori
da ti hromozomi koji određuju pol

koji postoje u svakoj ćeliji u našem telu

ostaju aktivni celog našeg života

i moguće je da su odgovorni
za razlike koje vidimo

u doziranju lekova,

ili za to što postoje razlike
između muškaraca i žena

u pogledu podložnosti bolestima
i težini bolesti.

Ovo novo saznanje preokreće stvari,

i na tim naučnicima je da nastave
da pronalaze te dokaze,

ali je na kliničarima da počnu
sa prenošenjem tih podataka

na bolničku postelju, danas.

Upravo sada.

Da bih pomogla u tome, ja sam suosnivač
nacionalne organizacije

pod nazivom Polna i rodna saradnja
za zdravlje žena,

i mi prikupljamo sve te podatke
tako da budu dostupni za podučavanje

i za negu pacijenata.

I radimo na tome da okupimo
medicinske edukatore za jednim stolom.

To je veliki posao.

Ovo menja način na koji se sprovodi
medicinska obuka još od njenog početka.

Ipak, ja verujem u njih.

Znam da će videti vrednost
uključivanja rodne perspektive

u aktuelni nastavni program.

Radi se o ispravnoj obuci
budućih zdravstvenih radnika.

A regionalno,

ja sam suosnivač jedinice
u okviru Odeljenja urgentne medicine

ovde na Univerzitetu Braun,

pod imenom Pol i rod u urgentnoj medicini,

i mi sprovodimo istraživanja da bismo
ustanovili razlike između muškaraca i žena

u hitnim situacijama,

kao što su srčana oboljenja,
šlog, sepsa, zloupotreba supstanci,

ali takođe verujemo
da je obrazovanje od najvećeg značaja.

Napravili smo model obrazovanja
od 360 stepeni.

Imamo programe za doktore,
bolničare, studente

i pacijente.

Jer ovo ne može samo da se prepusti
liderima zdravstvene zaštite.

Svi imamo ulogu u donošenju promena.

Ipak, moram da vas upozorim:
ovo nije lako.

U stvari, teško je.

To je u suštini menjanje načina
na koji razmišljamo o medicini,

zdravlju i istraživanju.

To je promena našeg odnosa
sa sistemom zdravstvene zaštite.

No, nema povratka.

Sada znamo tek toliko

da znamo da nismo radili kako treba.

Martin Luter King mlađi je rekao:

„Promena se neće dokotrljati
na točkovima neizbežnosti,

već kroz neprekidnu borbu.“

A prvi korak ka promeni je svesnost.

Ovde se ne radi samo
o poboljšanju medicinske nege za žene.

Radi se o personalizovanoj,

individualizovanoj
zdravstvenoj zaštiti za sve.

Ova svest ima moć da transformiše
medicinsku negu za muškarce i žene

i hoću da od sada pitate svoje lekare

da li je lečenje koje dobijate
specifično namenjeno vašem polu i rodu.

Možda ne znaju odgovor -

još.

No, razgovori su otpočeli
i zajedno možemo da učimo.

Upamtite, za mene
i moje kolege u ovom polju,

vaš pol i rod su bitni.

Hvala.

(Aplauz)