Moć zavisnosti i zavisnost od moći| Gabor Mate | TEDxRio+20

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Ukoliko se uspeh doktora meri dužinom života njegovih pacijenata, kanadski psihijatar Gabor Mate, koji je rođen u Mađarskoj nakon genocida, nije uspešan doktor. Kao specijalista za smrtne bolesti, hemisjku zavisnost i pacijente sa HIV-om, dr Mate je poznati autor knjiga i članaka i čuven je po svom znanju o bolestima poremećaja pažnje, stresu, hroničnim bolestima i odnosima sa roditeljima. Njegova tema na TEDxRio+20 bila je zavisnost - od droga do moći. Od neodstatka ljubavi do želje da se pobegne sam od sebe, od podložnosti bića do unutrašnje moći, ništa ne može da pobegne. Takođe daje opštu i širokogrudu preporuku: "Pronađite svoju prirodu i budite dobri sami prema sebi."

Govoriću vam o zavisnosti,
o njenoj moći,

ali takođe i o zavisnosti od moći.

Radim u Vankuveru u Kanadi
kao doktor medicine

i radio sam
i sa izuzetno teškim zavisnicima.

Sa ljudima koji koriste heroin,
koji uzimaju kokain,

koji piju alkohol, kristal met
i svaku drugu poznatu drogu.

Ovi ljudi pate.

Ako se uspeh doktora meri po tome
koliko dugo njegovi pacijenti žive

onda sam ja promašaj

jer moji pacijenti umiru relativno mladi.

Umiru od HIV-a, hepatitisa C,

umiru od infekcija srčanih zalisaka,

umiru od infekcija mozga, kičme,

od infekcija njihovog srca, krvotoka.

Ubijaju se, predoziraju,
umiru od nasilnih i slučajnih smrti.

Kad ih gledate, setite se reči

velikog egipatskog pisca,
Naguiba Mahvouza, koji je rekao:

"Ništa ne beleži posledice tužnog života
toliko jasno kao ljudsko telo."

Ovi ljudi gube sve.

Gube svoje zdravlje, gube lepotu,

gube zube, gube ono što imaju,

gube ljudske odnose

i na kraju, često izgube i svoj život.

A ipak, ništa ih ne trgne
iz njihove zavisnosti.

Ništa ne može da ih natera
da prestanu sa onim od čega su zavisni.

Zavisnost je snažna,
a pitanje je: zbog čega?

Kao što mi je rekao
jedan od mojih pacijenata:

"Ja se ne plašim da umrem.
Više se plašim da živim."

Pitanje koje se postavlja je:
Zašto se ljudi plaše života?

I ako želite da razumete zavisnost,

ne treba da tražite
šta s njom nije u redu;

treba da tražite
šta je ispravno u vezi sa zavisnošću.

Drugim rečima, šta osoba dobija
od svoje zavisnosti?

Šta oni time dobijaju
što ne mogu dobiti na drugi način?

Zavisnici dobijaju oslobođenje od bola,

dobijaju osećaj mira, osećaj kontrole,

osećaj staloženosti,
koji traju vrlo, vrlo kratko.

I pitanje je zašto ovih kvaliteta
nema u njihovom životu,

šta se dogodilo sa njima?

Ako pogledamo droge poput heroina,
morfijuma, kodeina,

ako pogledamo kokain, alkohol,

sve su to analgetici.

Na jedan ili drugi način,
oni ublažavaju bol.

I zbog toga, pravo pitanje za zavisnost

nije: "Odakle zavisnost?"
već "Odakle bol?"

Upravo sam završio sa čitanjem
biografije Kita Ričardsa,

gitariste Rolingstounsa

i kao što verovatno znate,
svi se čude tome

što je Ričards još uvek živ,

pošto je bio teški heroinski zavisnik
dugo vremena.

I u svojoj biografiji,
on kaže da je čitava zavisnost

bila u stvari potraga za oproštajem,
za zaboravom.

On je rekao:
"Iskrivljenja koja prolazimo

samo da budemo neko drugi nekoliko sati."

I ja ovo vrlo dobro razumem,

jer mi je poznata ta nelagodnost
sa samim sobom,

poznato mi je osećanje nalagodnosti
u sopstvenoj koži,

i znam tu želju
da pobegnem od sopstvenih misli.

Veliki britanski psihijatar
R.D. Leng je rekao

da se ljudi plaše tri stvari.

Plaše se smrti,
drugih ljudi i sopstvenih misli.

Dugo vremena želeo sam
da se odvojim od svojih misli,

jer sam se plašio
da ostanem nasamo sa njima.

Kako sam se odvajao?

Pa, nikad nisam koristio droge,
ali sam zamajavao sebe kroz rad,

i bežanjem u aktivnosti.

I zamajavao sam se kupovinom;

u mom slučaju,
CD-ima sa klasičnom muzikom.

I zaista sam bio zavisnik od toga.

Jedne nedelje potrošio sam 8000 dolara
na diskove klasične muzike,

ne zato što sam to želeo,

već zato što nisam mogao da se uzdržim
od odlaska u prodavnicu.

Kao doktor, porađao sam mnogo žena.

Jednom sam ostavio ženu
sa trudovima u bolnici

da bih kupio novo izdanje klasične muzike.

Mogao sam da stignem
nazad u bolnicu na vreme,

ali jednom kad uđete u radnju
ne možete otići

jer su između rafova
zli dileri klasične muzike:

"Hej čoveče, jesi slušao poslednji ciklus
Mocartovih simfonija?

Nisi? Pa..."

I tako sam propustio da porodim ženu,

došao sam kući i lagao svoju ženu o tome.

Kao svaki zavisnik, lagao bih o tome
i ignorisao svoju decu

zbog moje opsesije radom i muzikom.

Tako da znam kako izgleda bežati od sebe.

Moja definicija zavisnosti je da je to

svako ponašanje koje donosi kratkotrajno
olakšanje i kratkotrajno zadovoljstvo,

ali dugoročno uzrokuje štetu
i ima negativne posledice

i kojeg ne možete da se oslobodite
uprkos tim negativnim posledicama.

Iz ove perspektive postaje razumljivo

da postoje brojne zavisnosti.

Da, postoji zavisnost od droge,

ali postoji zavisnost i od potrošnje,

postoji zavisnost od seksa, od interneta,

od kupovine, od hrane.

Budisti imaju ovu ideju
o gladnim duhovima.

Gladni duhovi su stvorenja
sa velikim praznim stomacima

i malim, usukanim vratovima
i tankim malim ustima,

tako da nikad ne mogu uzeti dovoljno,

nikada ne mogu ispuniti prazninu iznutra.

U ovom društvu svi smo mi gladni duhovi,

u svima je ova praznina,

i toliko mnogo nas pokušava da ispuni
ovu prazninu stvarima izvan nas,

a sva zavisnost se vrti oko pokušaja
da ispunimo prazninu nečim spolja.

I sad, ako se pitate
zašto ljude nešto boli,

ne možete odgovor tražiti u genetici.

Morate pogledati njihov život.

U slučajevima mojih pacijenata,
teško zavisnih pacijenata,

vrlo je jasno zašto su u bolu.

Zbog toga jer su bili zlostavljani
celog života,

počeli su život kao zlostavljana deca.

Sve žene s kojima sam radio
tokom 12 godina, stotine njih,

sve su bile seksualno zlostavljane
u detinjstvu.

Muškarci su takođe bili traumatizovani.

Muškarci su bili seksualno zlostavljani,
zanemareni,

fizički zlostavljani, napušteni

i stalno iznova emocionalno povređivani.

I to je uzrok bola.

Ima ovde još nešto: ljudski mozak.

Sam ljudski mozak, kao što ste već čuli,

razvija interakciju sa okruženjem.

Nije samo genetički programiran.

Tako da će okruženje koje dete ima

u stvari odrediti razvoj mozga.

Sada ću vam reći nešto
o dva eksperimenta sa miševima.

Stavite malom mišu hranu u usta

on će je jesti, uživati u njoj
i progutati je.

Ali ako postavite hranu malo dalje
od njegovog nosa,

on se neće pokrenuti da je pojede;

on će pre umreti od gladi nego da jede.

Zašto?

Zato što su im genetički izbacili
receptore za supstancu u mozgu

koju nazivamo dopamin.

Dopamin je supstanca
koja podstiče i motiviše.

Dopamin se oslobađa
kad god smo motivisani,

uzbuđeni, živahni, treperavi,
radoznali u vezi sa nečim,

kad tragamo za hranom
ili seksualnim partnerom.

Bez dopamina nemamo motivaciju.

Šta sada mislite da zavisnici dobijaju?

Kada zavisnik uzme kokain,

kada uzme kristal-met ili bilo koju drogu,

on dobija nalet dopamina u mozgu.

I pitanje je ovo,

šta se prvo dogodilo njihovom mozgu?

Jer je mit da droge izazivaju zavisnost.

Droge same po sebi
ne izazivaju zavisnost,

jer većina ljudi koji probaju razne droge
nikada ne postane zavisna.

Dakle, pitanje je:

zašto su neki ljudi podložni zavisnosti?

Kao što hrana ne izaziva zavisnost,
ali nekim ljudima izazove,

kupovina ne izaziva zavisnost,
ali nekim ljudima izazove,

televizija ne izaziva zavisnost
ali nekim ljudima izazove.

Dakle pitanje je:
zašto su neki podložni?

Ima još jedan mali eksperiment sa miševima

u kojem mladunci miša,

ako se odvoje od svojih majki
neće plakati za majkama.

Šta to znači u divljini?

To znači da bi uginuli

jer jedino majka štiti život
i neguje mladunče.

Zašto?

Zato što su im genetski
odstranjeni receptori,

hemijske poveznice u mozgu za endorfine,

a endorfini su urođene supstance
nalik morfinu;

endorfini su naši prirodni analgetici.

Morfini i endorfini još omogućavaju
da doživimo iskustvo ljubavi;

oni omogućavaju iskustvo
vezivanja za roditelja

i vezivanje roditelja za dete.

Tako ovi mali miševi
bez receptora za endorfin u mozgu

prirodno neće dozivati svoje majke.

Drugim rečima,

zavisnost od ovih droga i naravno
od heroina i morfijuma,

koje deluju na sistem endorfina

je razlog zbog kojeg one deluju.

I dakle, pitanje je,

šta se događa ljudma kojima
su potrebne supstance izvana?

Ono što im se desi je da
kad su zlostavljani u detinjstvu,

ovi ciklusi se ne razviju.

Kada nemate ljubav i povezanost u životu,

na vrlo, vrlo ranom uzrastu,

onda se ovi važni moždani ciklusi
prosto ne razviju kako treba.

I u uslovima zlostavljanja,
stvari se ne razviju adekvatno

i onda je njihov mozak
osetljiv kada uzimaju droge.

Onda se osećaju normalno,
onda osećaju olakšanje od bola,

onda osećaju ljubav.

I kao što mi je jedna pacijentkinja rekla:
"Kad sam prvi put uzela heroin

osetila sam topao i mek zagrljaj,
kao kad majka grli svoju bebu."

I ja sam imao istu prazninu,
ne u istoj meri kao moji pacijenti.

Meni se dogodilo to da sam
rođen u Budimpešti, u Mađarskoj

1944, u jevrejskoj porodici,

neposredno pre nego što je
Nemačka okupirala Mađarsku.

I znate šta se dogodilo
Jevrejima u istočnoj Evropi.

Imao sam dva meseca
kad je nemačka vojska ušla u Budimpeštu.

Sledećeg dana moja majka
je pozvala pedijatra

i rekla:

"Možete li doći da pregledate Gabora,
jer ne prestaje da plače."

A pedijatar je rekao:
"Naravno da ću doći da ga pregledam,

ali ću vam reći
da sve moje jevrejske bebe plaču."

Zašto?

Šta znaju bebe o Hitleru
ili genocidu ili o ratu?

Ništa.

Ono šta smo mi pokupili su stresovi, užasi

i depresija naših majki

i to u stvari oblikuje dečji mozak.

I naravno, tada se desi

da ja primim poruku da mene svet ne želi

jer ako moja majka nije srećna pored mene,

mora da me ne želi.

Zašto sam postao radoholičar
kasnije u životu?

Zato što ako me ne žele,
na kraju će me barem trebati.

I ja ću postati važan doktor
i oni će me trebati

i na taj način mogu da nadoknadim

prvobitno osećanje da sam neželjen.

I šta to znači?

To znači da radim sve vreme,

a kada ne radim,
da sam obuzet kupovinom muzike.

Koju poruku dobijaju moja deca?

Moja deca dobijaju istu poruku
da nisu željena.

I to se prenosi na ovaj način,
prenosimo traumu

i prenosimo patnju nesvesno

sa jedne generacije na sledeću.

Očigledno, postoji mnogo načina
da ispunimo ovu prazninu

i za svaku osobu postoji različit način
za ispunjavanje ove praznine

ali praznina se uvek vraća

na ono što nismo dobili
kad smo bili vrlo mali.

I kad pogledamo zavisnika od droge
i kažemo tom zavisniku:

"Kako možeš to sebi da radiš?

Kako možeš da ubrizgaš u svoje telo
te grozne supstance

koje te mogu ubiti?"

Ali pogledajte šta mi radimo zemlji.

Ubrizgavamo najrazličitije stvari
u atmosferu,

u okeane i u okruženje

koje nas ubijaju, koje ubijaju zemlju.

Koja zavisnost je snažnija?

Zavisnost od nafte? Ili konzumerizma?

Šta pravi veću štetu?

A ipak osuđujemo zavisnike

zato što u stvari vidimo da su kao mi

i to nam se ne sviđa.

Pa tako kažemo: "Vi ste drugačiji od nas,
gori ste od nas."

(Aplauz)

U avionu za Sao Paulo
i Rio de Žaneiro,

čitao sam Njujork Tajms od devetog juna

i bio je članak o Brazilu,

i članak je bio o jednom čoveku,
Nisiju Gomezu

vođi naroda Guarani u Amazonu

koji je ubijen prošlog novembra
i verovatno ste čuli za njega.

A ubijen je zbog toga
što je štitio svoj narod

od velikih farmera i kompanija

koje su preuzimale prašumu
i uništavale je

i na taj način uništavale stanište
Indijanaca ovde u Brazilu.

I pošto dolazim iz Kanade,
mogu reći da se ista stvar desila tamo.

Mnogi od mojih pacijenata
su indijanskog porekla,

Indijanci, urođenici u Kanadi
i da su teški zavisnici.

Oni čine mali procenat u populaciji,

ali čine veliki procenat
ljudi u zatvorima,

ljudi koji su zavisni,

ljudi sa mentalnim poremećajima,

ljudi sklonih samoubistvu. Zašto?

Zato što im je bila oduzeta
njihova zemlja,

zato što su bili ubijani i zlostavljani
iz generacije u generaciju.

Pitam vas:

ako možete da razumete patnju
ovih urođenika

i kako ih ta patnja nagoni
da traže olakšanje u zavisnostima,

šta je sa ljudima koji su im to učinili?

Od čega su oni zavisni?

Pa oni su zavisni od moći,

zavisni su od bogatstva,

zavisni su od sticanja.

Žele da se učine većima nego što jesu.

Kada sam pokušavao da razumem
zavisnost od moći

pogledao sam neke
od najmoćnijih ljudi u istoriji.

Pogledao sam Aleksandra Velikog,
Napoleona, Hitlera,

pogledao sam Džingis kana,
pogledao sam Staljina.

Veoma je interesantno
dok posmatrate ove ljude.

Prvo, zašto im je toliko
bila potrebna moć?

Dovoljno zanimljivo,

svi su bili ljudi veoma niskog rasta,

kao ja ili niži, u stvari niži od mene.

Bili su autsajderi,

nisu bili deo većinske populacije.

Staljin je bio Gruzijac, nije bio Rus;
Napoleon je bio Korzikanac, a ne Francuz;

Aleksandar je bio Makedonac, a ne Grk;
Hitler je bio Austrijanac, a ne Nemac.

Dakle, stvarno osećanje
nesigurnosti i inferiornosti.

Njima je trebala moć da bi se
osećali dobro sami sa sobom,

da se učine većima,

a da bi dobili moć bili su voljni
da idu u ratove

i da ubiju mnogo ljudi
samo da bi zadržali moć.

Ne kažem da samo niski ljudi mogu biti
gladni moći

ali je zanimljivo pogledati ove primere,

jer moć, zavisnost od moći
uvek dolazi od praznine

koju pokušavate da ispunite nečim izvana.

Napoleon je čak i u izgnanstvu
na ostrvu Sveta Helena,

nakon što je izgubio moć, rekao:
"Volim moć, volim moć."

Nije mogao da zamisli sebe bez moći.

Nije imao doživljaj sebe
bez toga da je moćan.

Veoma je interesantno
kada uporedite ovo sa ljudima

kao što su Buda ili Isus,

jer kad pogledate priče o Isusu i Budi,

obojica su bili iskušani od đavola

i jedna od stvari koju im je đavo ponudio
je moć, zemaljska moć,

i obojica su rekli ne.

E sad, zašto su rekli ne?

Rekli su ne zato što su imali moć u sebi,

nije im trebala spoljašnja moć.

I obojica su rekli ne
jer nisu želeli da kontrolišu ljude,

želeli su da podučavaju ljude.

Želeli su da podučavaju druge primerom
i blagim rečima,

i mudrošću, a ne silom;
stoga su odbili moć.

Veoma je zanimljivo šta kažu
u vezi sa tim.

Isus kaže da moć i stvarnost nije
izvan vas, već u vama.

Kaže da je Carstvo Božije iznutra.

A Buda, pre nego što je umro,
dok njegovi monasi žale i plaču

i dok su uznemireni,

kaže: "Ne žalite za mnom,"
kaže: "Ne obožavajte me.

Nađite svetiljku u sebi, budite svetiljka
sami sebi, nađite svetlo unutra."

I kad gledamo ovaj teški svet
sa gubitkom životne sredine,

sa globalnim zagrevanjem
i pustošenjem u okeanima,

da ne očekujemo od moćnih ljudi
da promene stvari,

jer su moćni ljudi,
plašim se da kažem, veoma često

neki od najpraznijih ljudi na svetu

i oni neće menjati stvari za nas.

Mi moramo pronaći to svetlo u nama samima

moramo pronaći svetlo
unutar zajednica

i unutar naše mudrosti
i naše kreativnosti.

Ne možemo čekati da nam moćnici
poboljšaju stvari

jer oni to nikada neće uraditi,
osim ako ih mi ne nateramo.

Oni kažu da je ljudska priroda
takmičarska, da je agresivna,

da je ljudska priroda sebična.

Upravo je suprotno,
ljudska priroda je u stvari kooperativna,

ljudska priroda je u stvari darežljiva,
u stvari je orijentisana na zajednicu.

Ono što vidimo na ovoj konferenciji
sa ljudima koji daju informacije,

ljudima koji primaju informacije,
ljudima koji su posvećeni boljem svetu,

to je u stvari ljudska priroda.

Ono što vam kažem je,

ako pronađete to svetlo u sebi,
ako pronađete svoju pravu prirodu,

onda ćemo biti nežniji prema sebi

i takođe ćemo biti nežniji prema prirodi.

Hvala vam.

(Ovacije) (Aplauz)