Kako da tražite pomoć - i dobijete „da“

Tražiti pomoć je teško. Ali kako biste se probili kroz život, to morate stalno da radite. Pa, kako da vam bude prijatno da je tražite? U ovom preduzimljivom govoru, socijalni psiholog Hajdi Grant govori o četiri prosta pravila za traženje i dobijanje pomoći - tako da taj proces bude dragocen za onog ko vam pomaže, takođe.

Tražiti pomoć je nešto najgore, zar ne?

To u stvari nikada nisam videla
na jednoj od onih lista top deset stvari

kojih se ljudi plaše,

kao što je javni nastup

i smrt,

ali sam prilično sigurna da tamo pripada.

Iako je na mnogo načina blesavo
plašiti se da priznamo da nam treba pomoć,

bilo da je od voljene osobe
ili od prijatelja ili kolege

ili čak od stranca,

nekako se uvek čini pomalo
neprijatno i sramotno

zapravo tražiti pomoć,

zbog čega, naravno, većina nas
pokušava da izbegne da traži pomoć

kad god je to u ljudskoj moći.

Moj otac je bio jedan od mnogih očeva

koji bi, kunem se, radije vozio
kroz močvaru punu aligatora

nego tražio pomoć od nekog
da se vrati na put.

Kada sam bila dete,
išli smo na porodični odmor.

Vozili smo se od naše kuće
u Južnom Džersiju

do Kolonijalnog Vilijamsburga.

I sećam se da smo se baš izgubili.

Majka i ja smo ga molile

da lepo stane i pita nekog
kako da se vrati na autoput,

što je apsolutno odbio,

i, u stvari, uverio nas
da se nismo izgubili,

da je samo oduvek
želeo da zna šta ima ovde.

(Smeh)

Pa, ako ćemo tražiti pomoć -

a moramo, i to svi, svakog dana -

jedini način da nam to ikada bude prijatno

je da postanemo dobri u tome,

da zapravo povećamo šanse da,
kada tražimo pomoć od nekog,

oni u stvari odgovore potvrdno.

I ne samo to, već da se zapravo
osećaju zadovoljno

i korisno što su vam pomogli,

jer će tako biti motivisani
da vam i dalje pomažu i ubuduće.

Istraživanje koje smo ja
i neke moje kolege uradili

je rasvetlilo zašto ponekad
ljudi kažu „da“

kada tražimo pomoć,

a zašto ponekad kažu „ne“.

Dozvolite da vam odmah kažem:

ako vam treba pomoć,

moraćete da je tražite.

Naglas.

Ok?

Svi mi, u nekoj meri, patimo
od nečega što psiholozi nazivaju

iluzija transparentnosti -

u suštini, pogrešnog verovanja

da su naše misli, osećanja i potrebe

skroz očigledne drugim ljudima.

To nije tačno, ali mi verujemo u to.

I tako, mi uglavnom stojimo i čekamo
da neko primeti naše potrebe

i da nam onda spontano ponudi pomoć.

Ovo je stvarno, stvarno loša pretpostavka.

U stvari, ne samo da je jako teško
prepoznati koje su naše potrebe,

nego se čak i vama bliski ljudi
često muče da razumeju

kako vam mogu pružiti podršku.

Moj partner je zapravo morao
da stekne naviku

da me više puta na dan pita

„Jesi li ok? Da li ti treba nešto?“

jer sam ja jako, jako loša
u signaliziranju za pomoć.

On je mnogo strpljiviji
nego što zaslužujem

i mnogo proaktivniji,
mnogo više posvećen pomaganju

nego što bilo ko od nas ima pravo
da očekuje od drugih ljudi da budu.

Znači, ako vam treba pomoć,
moraćete da je tražite.

I da, čak i kada neko ume da prepozna
da vam treba pomoć,

kako da znaju da je želite?

Jeste li ikada pokušali dobrovoljno
da pomognete nekome ko, ipak,

uopšte nije želeo vašu pomoć?

Brzo postanu bezobrazni, zar ne?

Pre neki dan - istinita priča -

moja ćerka tinejdžerka
se oblačila za školu,

i odlučila sam da joj dobrovoljno
pomognem sa tim.

(Smeh)

Ja, eto, mislim da izgleda sjajno
u svetlijim bojama.

Ona, pak, više voli tamne,
neutralnije tonove.

Pa sam joj rekla, vrlo dobronamerno,

da mislim da bi možda mogla
da se vrati gore

i proba da nađe nešto manje tmurno.

(Smeh)

Da pogled može da ubije,

ja ne bih stajala sada ovde.

Stvarno ne možemo kriviti druge
što nam spontano ne nude pomoć

kada zapravo ne znamo da to želimo.

U stvari, istraživanje pokazuje

da je 90 procenata pomoći koju kolege
pružaju jedni drugima na poslu

odgovor na konkretne zahteve za pomoć.

Tako da ćete morati da izgovorite
reči: „Treba mi tvoja pomoć.“ Dobro?

Nema izbegavanja.

Da biste bili dobri u tome,

da bi vam ljudi u stvari pomogli
kada im tražite pomoć,

ima nekoliko korisnih stvari
koje treba da zapamtite.

Prvo: kada tražite pomoć,

budite vrlo, vrlo konkretni
o pomoći kakvu želite i zašto.

Nejasni, pomalo indirektni
zahtevi za pomoć

i nisu baš od pomoći pomagaču, zar ne?

Mi u stvari ne znamo šta želite od nas,

i što je jednako važno,

ne znamo da li ćemo uspeti

da vam pružimo pomoć.

Niko ne želi da pruži lošu pomoć.

Kao i ja, i vi verovatno dobijate
neke od ovih ponuda

od zaista prijatnih stranaca na LinkedIn-u

koji žele npr. „da se nađete
na kafi i upoznate“

ili „da vas pitaju za mišljenje.“

Ignorišem ove zahteve bukvalno svaki put.

I nije da nisam fina osoba.

Nego kada ne znam šta želite od mene,

npr. kakvu pomoć očekujete od mene,

nisam zainteresovana.

Niko nije.

Bila bih mnogo zainteresovanija
kad bi prosto iskreno rekli

šta je to što im treba od mene,

jer sam prilično sigurna
da imaju nešto konkretno na umu.

Samo napred i kažite:

„Nadao sam se da ćemo pričati
o mogućnosti zaposlenja u Vašoj firmi,“

ili „Voleo bih da predložim
zajedničko istraživanje

u oblasti za koju znam da Vas zanima,“

ili „Voleo bih Vaš savet
za upis u medicinsku školu.“

Tehnički, sa ovim poslednjim
vam ne mogu pomoći

jer nisam takva vrsta doktora,

ali vas mogu usmeriti
na nekog ko bi mogao.

Ok, drugi savet.

Ovo je stvarno važno:

molim vas izbegavajte poricanje,
izvinjavanje i podmićivanje.

Vrlo, vrlo važno.

Da li vam išta od ovog zvuči poznato?

(Nakašljava se)

„Jako mi je žao
što moram ovo da tražim.“

„Stvarno mrzim što ti dosađujem ovim.“

„Da ikako mogu da uradim ovo
bez tvoje pomoći, uradio bih.“

(Smeh)

Ponekad se čini da ljudi
uporno žele da pokažu

da nisu slabi i pohlepni
kada vam traže pomoć,

da potpuno zaborave koliko neprijatno

čine da se vi osećate.

I da - kako da ja osećam
zadovoljstvo što vam pomažem

ako vam je bilo baš mrsko
da me pitate za pomoć?

I dok je potpuno, potpuno prihvatljivo

plaćati strancima da urade nešto za vas,

morate biti jako, jako pažljivi
prilikom podsticanja

svojih prijatelja i kolega.

Kada imate vezu sa nekim,

pomaganje je zapravo prirodan deo te veze.

Tako pokazujemo jedni drugima
da nam je stalo.

Kada u to uvedete podsticaj i naplatu,

može se desiti da počne da se čini
kao da to nije veza,

već transakcija.

I to se u stvari doživaljava
kao udaljavanje

što, ironično, čini da ljudi ređe pomažu.

Spontani poklon

nakon što vam je neko pomogao
kako biste pokazali zahvalnost -

je skroz u redu.

Da se ponudite da platite drugu
što vam je pomogao da se preselite

nije.

Ok, treće pravilo,

i ovo stvarno mislim:

molim vas nemojte tražiti pomoć

porukom ili mejlom.

Stvarno, zaista, nemojte molim vas.

Mejl i poruka su bezlični.

Razumem da ponekad nema alternative,

ali uglavnom se dešava

da volimo da tražimo pomoć
preko mejla ili poruke

jer nam je tako manje neprijatno.

Znate šta je još manje neprijatno
preko mejla i poruke?

Da vam kažu „ne“.

Ispostavilo se da postoji
istraživanje koje potvrđuje ovo.

Lični zahtevi za pomoć
imaju 30 puta veće šanse za „da“

nego zahtevi upućeni mejlom.

Zato kada je nešto jako važno
i jako vam treba nečija pomoć,

nađite vremena da je lično zatražite

ili koristite svoj telefon kao telefon -

(Smeh)

da tražite potrebnu pomoć.

Ok.

Poslednje, i ovo je zapravo
zaista, zaista važno

i verovatno nešto što najčešće previdimo

kada je u pitanju traženje pomoći:

kada od nekoga tražite pomoć
i oni pristanu,

javite im se kasnije.

Često postoji zabluda da je
ono dragoceno kod pomaganja

sam čin pomaganja.

To nije tačno.

Ono što je dragoceno kod pomaganja
je saznanje da je pomoć prihvaćena,

da je imala uticaj,

da ste bili efektivni.

Ako ne znam kako je moja pomoć
uticala na vas,

kako treba da se osećam zbog toga?

Evo šta se desilo; bila sam profesor
na univerzitetu mnogo godina,

napisala sam mnoga pisma preporuke

kada je ljudima trebalo za posao
ili postdiplomske studije.

I sa verovatno oko 95% njih

ne znam šta se desilo.

Kako treba da se osećam zbog vremena
i truda koje sam uložila u to,

kada zapravo nemam pojma
da li sam vam pomogla,

da li vam je to zapravo pomoglo
da dobijete ono što ste želeli?

U stvari, ova ideja efektivnosti

delom objašnjava zašto su neke
donatorske molbe tako ubedljive -

jer vam omogućavaju da jasno zamislite

kakav efekat će imati vaša pomoć.

Uzmite npr. Donatori biraju.

Odete onlajn, možete da izaberete
individualnog nastavnika po imenu

čijoj učionici ćete moći da pomognete

tako što ćete bukvalno kupiti
konkretne stvari koje su tražili,

kao što su mikroskopi ili laptopovi
ili fleksibilne stolice.

Takva molba, zbog koje mi je
tako lako da zamislim

ono dobro što će moj novac uraditi,

da zapravo odmah osetim efektnost

u trenutku davanja.

Znate šta još oni rade?

Daju povratnu informaciju.

Donatori zapravo dobiju pisma
od dece iz učionice.

Dobiju slike.

Saznanje da su doprineli promeni.

I ovo je nešto što bi svi trebalo
da radimo u svakodnevnom životu,

pogotovo ako želimo da ljudi
nastave da nam pružaju pomoć

dugoročno.

Nađite vremena da kažete kolegi
da vam je pomoć koju vam je pružio

zaista pomogla da ostvarite
onu veliku prodaju,

ili da dobijete onaj intervju
kojem ste se stvarno nadali.

Nađite vremena da kažete partneru
da vam je podrška koju ste dobili

zaista omogućila da prođete
kroz težak period.

Nađite vremena da kažete
osobi koja vam čuva mačke

da ste presrećni što, iz nekog razloga,

ovog puta mačke nisu
razbile ništa dok ste bili odsutni,

tako da mora da su obavili sjajan posao.

Ovo je suština:

znam - verujte mi, znam -

da nije lako tražiti pomoć.

Svi se toga po malo plašimo.

Čini da se osećamo ranjivo.

Realnost modernog rada i modernog života

je da niko ne može sam.

Niko ne uspeva u vakuumu.

Više nego ikada, mi zapravo moramo
da se oslanjamo na druge ljude,

na njihovu podršku i saradnju,
kako bismo bili uspešni.

Zato, kada vam treba pomoć,
tražite je naglas.

I kada je tražite, uradite to tako
da povećate vaše šanse

da dobijete „da“

i učinite da se druga osoba
oseća sjajno što vam je pomogla,

jer oboje to zaslužujete.

Hvala vam.

(Aplauz)