Zašto nas ekrani čine manje srećnim

Šta nam rade naši ekrani i uređaji? Psiholog Adam Alter proučava koliko vremena ekrani kradu od nas i kako im to uspeva. On deli zašto vas svi ti sati koje provodite zureći u svoj pametni telefon, tablet ili računar mogu činiti nesrećnim, i šta možete učiniti u vezi sa tim.

Pre nekoliko godina,
čuo sam zanimljivu glasinu.

Navodno, šef velike kompanije
hrane za kućne ljubimce

išao bi na godišnji sastanak akcionara
sa konzervom hrane za pse

i pojeo bi tu konzervu hrane za pse.

To je bio njegov način da ih ubedi
u to da, ako je dobra za njega,

dobra je i za njihove ljubimce.

Strategija je sada poznata
kao „jedenje pseće hrane“

i uobičajena je strategija
u poslovnom svetu.

To ne znači da svi jedu pseću hranu,

već da poslovni ljudi
koriste svoje proizvode

kako bi demonstrirali

da imaju poverenja u njih.

Ovo je široko rasprostranjena praksa,

ali mislim da je veoma zanimljivo
kada pronađete izuzetke ovom pravilu,

kada pronađete slučajeve firmi
ili ljudi u firmama

koji ne koriste svoje proizvode.

Ispostavilo se da postoji jedna delatnost
gde se to učestalo dešava,

prilično redovno,

a to je tehnološka industrija
zasnovana na ekranima.

Tako je 2010. godine Stiv Džobs,
kada je puštao Ajped u prodaju,

opisao Ajped kao napravu
koja je „izvanredna“.

„Najbolje pretraživanje
koje ste ikada iskusili;

mnogo bolji od laptopa,
mnogo bolji od pametnog telefona.

To je neverovatno iskustvo.“

Par meseci kasnije,
obratio mu se novinar iz Njujork Tajmsa

i dugo su razgovarali telefonom.

Na kraju poziva,

novinar je ubacio pitanje
koje je delovalo lagano.

Rekao mu je: „Mora da vaša deca
obožavaju Ajped.“

Odgovor na to je očigledan,

ali ono što je Džobs rekao
zaista je zapanjilo novinara.

Bio je veoma iznenađen,

jer je rekao: „Nisu ga koristila.

Ograničavamo količinu tehnologije
koju naša deca koriste kod kuće.“

Ovo je veoma uobičajena stvar
u svetu tehnologije.

Zapravo, postoji škola
prilično blizu Silicijumske doline

pod imenom Poluostrvska valdorfska škola,

a oni ne uvode ekrane do osmog razreda.

U vezi sa ovom školom je veoma zanimljivo

da 75 posto dece
koja tamo idu ima roditelje

koji su rukovodioci u oblasti tehnologije
na visokom nivou u Silicijumskoj dolini.

Stoga kada sam čuo za ovo, pomislio sam
da je zanimljivo i iznenađujuće,

i nateralo me je da razmotrim
šta ekrani rade meni,

mojoj porodici i ljudima koje volim,

kao i ljudima uopšte.

Tako sam poslednjih pet godina,

kao profesor poslovanja i psihologije,

izučavao dejstvo ekrana na naš život.

Želim da započnem jednostavno fokusom
na to koliko nam vremena oduzimaju,

a onda možemo da govorimo
o tome kako to vreme izgleda.

Ovde vam pokazujem
prosečan radni dan od 24 časa

u tri različita momenta u istoriji:

2007. godine - pre 10 godina -

2015. godine

i zatim, podaci koje sam prikupio,
zapravo, tek prošle nedelje.

Mnogo stvari se nije toliko promenilo.

Spavamo otprilike sedam i po
do osam sati dnevno;

neki ljudi kažu da se to malo smanjilo,
ali nije se promenilo naročito.

Radimo osam i po do devet sati dnevno.

Bavimo se aktivnostima preživljavanja -

to su stvari kao što su hrana,
kupanje i briga o deci -

oko tri sata dnevno.

To ostavlja ovaj beli prostor.

To je naše lično vreme.

Taj prostor nam je neverovatno važan.

To je prostor u kome radimo stvari
koje nas čine pojedincima.

To je prostor gde se odvijaju hobiji,
gde održavamo bliske odnose,

gde zaista razmišljamo
o svom životu, gde smo kreativni,

gde se izmaknemo unazad
i pokušavamo da otkrijemo

da li nam je život smislen.

Naravno, nešto od toga
dobijamo i na poslu,

ali kada se ljudi osvrnu na svoj život

i zapitaju se kakav im je život bio

na kraju svog života,

gledate poslednju stvar koju navode -

govore o onim trenucima koji se dogode
u tom belom ličnom prostoru.

Zato predstavlja svetinju; važan nam je.

Pokazaću vam koliko tog prostora

oduzimaju ekrani, kroz vreme.

Godine 2007,

ovoliko.

To je bila godina kada je Epl
izbacio prvi Ajfon.

Osam godina kasnije,

ovoliko.

Sada, ovoliko.

Toliko od našeg slobodnog vremena
provodimo ispred ekrana.

Ova žuta oblast, taj tanki komadić,
mesto je gde se dešava čarolija.

Tu leži vaša čovečnost.

A u ovom trenutku
nalazi se u vrlo malom prostoru.

Šta da uradimo u vezi sa time?

Pa, prvo pitanje je
kako izgleda taj crveni prostor.

Naravno, ekrani su čudesni

na mnogo načina.

Ja živim u Njujorku,

veliki deo moje porodice
živi u Australiji,

a imam sina starog godinu dana.

Ekrani su mi omogućili
način da im ga predstavim.

To nisam mogao da uradim
pre 15 ili 20 godina

na sasvim isti način.

Dakle, dosta dobrih stvari ide uz njih.

Ono što možete je da se zapitate

šta se dešava tokom tog vremena.

Koliko obogaćuju
aplikacije koje koristimo?

A neke obogaćuju.

Ako zaustavite ljude
dok ih koriste i kažete:

„Recite kako se osećate u ovom momentu“,

kažu da se prilično dobro osećaju
vezano za te aplikacije -

one koje su usmerene na opuštanje,
vežbanje, vreme, čitanje,

obrazovanje i zdravlje.

Provode u proseku devet minuta
dnevno na svaku od njih.

Ove aplikacije ih čine
mnogo manje srećnim.

Oko polovine ljudi, kada ih prekinete
i kažete: „Kako se osećate?“,

kaže da se ne oseća dobro
u vezi sa njihovim korišćenjem.

Zanimljivo je u vezi sa njima -

upoznavanje, društveno umrežavanje,

igre, zabava, vesti,
pretraživanje interneta -

ljudi provode 27 minuta dnevno
na svakoj od njih.

Trošimo tri puta više vremena
na aplikacije koje nas ne čine srećnim.

To ne deluje baš mudro.

Jedan od razloga zašto provodimo
toliko vremena na aplikacije

koje nas čine nesrećnim

je taj da nam oduzimaju
znake za zaustavljanje.

Znaci za zaustavljanje
su bili svuda u 20. veku.

Bili su u sklopu svega što smo radili.

Znak za zaustavljanje je u suštini signal
da je vreme da se krene dalje,

da se uradi nešto novo, nešto drugačije.

Razmislite o novinama;
na kraju dođete do kraja,

sklopite novine, sklonite ih na stranu.

Isto je sa časopisima, knjigama -
stignete do kraja poglavlja,

navodi vas da razmotrite
da li želite da nastavite.

Gledate emisiju na televiziji,
na kraju bi se ona završila

i imali biste nedelju dana do sledeće.

Znaci za zaustavljanje su bili svuda.

Način na koji danas konzumiramo medije
je takav da nema znakova za zaustavljanje.

Pregled vesti se samo odvija

i sve je beskrajno:
Tviter, Fejsbuk, Instagram,

imejl, tekstualne poruke, vesti.

Kada proverite razne izvore,

možete tako u nedogled.

Možemo naći smernice za postupanje
u Zapadnoj Evropi,

gde izgleda da imaju veliki broj
prilično dobrih ideja na radnom mestu.

Evo jednog primera.
Ovo je holandska firma za dizajn.

Oni su prikačili stolove za plafon.

U šest sati popodne svakoga dana,

bez obzira na to kome šaljete imejl
ili šta god da radite,

stolovi se podižu do plafona.

(Smeh)

(Aplauz)

Četiri dana nedeljno,
prostor postaje studio za jogu,

a jednom nedeljno u plesni klub.

Na vama je zbog čega ćete ostati.

Ali ovo je sjajno pravilo
za zaustavljanje,

jer znači da na kraju dana

sve prestaje i nema načina da se radi.

U Dajmleru, nemačkoj kompaniji automobila,
imaju još jednu odličnu strategiju.

Kada odete na odmor,

umesto da kažu: „Osoba je na odmoru
i javiće vam se u nekom trenutku“,

oni kažu: „Ova osoba je na odmoru,
tako da smo obrisali vaš imejl.

Ova osoba nikada neće videti
imejl koji ste upravo poslali.“

(Smeh)

„Možete poslati imejl za par nedelja,

ili ga možete poslati nekom drugom.“

(Smeh)

I tako -

(Aplauz)

Možete zamisliti kako to izgleda.

Odete na odmor i zaista ste na odmoru.

Ljudi koji rade
u ovoj kompaniji imaju osećaj

da zaista prave pauzu od posla.

Naravno, to nam ne govori naročito

o tome šta bi trebalo da radimo
kod kuće u našem životu,

pa bih želeo da iznesem neke predloge.

Lako je reći da između pet i šest popodne
nećete koristiti telefon.

Problem je u tome što pet i šest popodne
izgledaju drugačije različitim danima.

Mislim da je mnogo bolja strategija reći

da radim određene stvari svakog dana,

postoje izvesne situacije
koje se dešavaju svakodnevno,

kao što je večeravanje.

Ponekad sam sam,

ponekad sa drugim ljudima,

ponekad u restoranu,

ponekad kod kuće,

ali pravilo koje sam usvojio

je da nikada neću koristiti
telefon za stolom.

Udaljen je,

što dalje moguće.

Zato što nam veoma loše ide
odolevanje iskušenju.

A kada imate znak za zaustavljanje da,
svaki put kada večera počne,

telefon odlazi daleko,

u potpunosti izbegnete iskušenje.

Ovo boli u početku.

Imao sam ogroman strah
da ću nešto propustiti.

(Smeh)

Mučio sam se.

No, naviknete se.

Prevaziđete simptome kriziranja
isto kao što biste i kod droge,

a ono što se dogodi je da život
postaje raznobojniji, bogatiji,

zanimljiviji -

vodite bolje razgovore.

Zaista se povežete sa ljudima
koji su tu sa vama.

Mislim da je to fantastična strategija

i znamo da deluje,
jer kada ljudi ovo rade -

a pratio sam mnogo ljudi
koji su ovo isprobali -

širi se.

Toliko imaju dobar osećaj zbog toga

da počnu to da rade izjutra,
prvog časa u danu.

Počnu da postavljaju telefon
na režim rada u avionu tokom vikenda.

Tako vaš telefon ostaje kamera,
ali više nije telefon.

To je zaista moćna ideja,

i znamo da se ljudi mnogo bolje osećaju
u svom životu kada to rade.

Koju poentu treba ovde izvući?

Ekrani su čudesni; već sam to rekao

i smatram da je to istina.

Ali način na koji ih koristimo
je poput vožnje niz veoma brz i dug put,

a vi ste u automobilu
u kome je pedala za gas zakucana za pod

i teško je dohvatiti kočnicu.

Imate izbor.

Možete prolaziti pored,
recimo, predivnih prizora okeana

i fotografisati kroz prozor -
to je lako uraditi -

ili se možete potruditi
da pomerite auto na stranu puta,

pritisnete tu kočnicu,

izađete,

skinete cipele i čarape,

krenete par koraka do peska,

osetite pesak pod stopalima,

prošetate do okeana

i dopustite da vam okean zapljusne članke.

Vaš život će biti bogatiji i smisleniji

zato što ste uneli u sebe to iskustvo

i zato što ste ostavili telefon u autu.

Hvala.

(Aplauz)