Akademija papirnih gradova |Džon Grin (John Green) | TEDxIndianapolis

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Kada razmišljamo o obrazovanju kao o fenomenu koji je zasnovan na školama, ne činimo uslugu ni đacima, ni nama ostalima. Grin predlaže da bismo trebali da zamislimo obrazovanje kao vid kartografije i raspravlja o tome kako zajednice na internetu pomažu u izgradnji obrazovnih karti koje će da deluju podsticajno na đake. Današnja omladina tiho postaje najinformisanija, intelektualno najangažovanija generacija u istoriji sveta.

Ovo je karta države Njujork,

napravila ju je firma
Dženeral Drafting 1937. godine.

To je izuzetno poznata karta
među štreberima kartografije

jer se ovde dole
u podnožju planina Katskil

nalazi maleni grad po imenu Rosko -

zapravo, biće lakše,
ako ovo postavim ovde -

Imamo Rosko, a onda tačno iznad
Roska je Rokland u Njujorku,

a onda tačno iznad toga
je maleni grad Aglo u Njujorku.

Aglo u Njujorku je veoma poznat
među kartografima

jer je to grad od papira.

Poznat je i kao klopka autorskih prava.

Tvorci mapa - jer moja mapa Njujorka
i vaša mapa Njujorka

će da izgledaju veoma slično,
zbog oblika Njujorka -

često će tvorci karata ubaciti
lažna mesta na svoje mape,

da bi zaštitili svoja autorska prava.

Jer onda, ako se moje lažno mesto
pojavi na vašoj karti,

mogu da budem zaista i uistinu siguran
da ste me pokrali.

Aglo je škrabotina inicijala
dva lika koja su napravila ovu kartu,

Ernesta Alpersa i Ota [G.] Lindberga,

a objavili su ovu kartu 1937.

Decenijama kasnije,
Rand Meknali objavljuje kartu

sa Agloom, Njujork, na njoj
na identičnoj raskrsnici

dva prašnjava puta u sred nedođije.

Pa, možete da zamislite radost
u Dženeral draftingu.

Odmah su nazvali Randa Meknalija i rekli:

"Uhvatili smo te!
Mi smo izmislili Aglo u Njujorku.

To je lažno mesto. To je grad od papira.

Tužićemo te do poslednje pare!"

A Rand Meknali odgovara:
"Ne, ne, ne, ne, Aglo je stvaran."

Jer su ljudi stalno išli
na tu raskrsnicu dva prašnjava puta -

(Smeh)

u sred nedođije, očekujući da će
tu zateći mesto zvano Aglo -

neko je sagradio mesto
nazvano Aglo u Njujorku.

(Smeh)

Imalo je benzinsku pumpu, jedan market,
dve kuće na krajevima.

(Smeh)

I ovo je, naravno,
potpuno neodoljiva metafora za pisca

jer bismo svi mi voleli da verujemo
da ono što stavljamo na papir

može da promeni stvarni svet
u kome zapravo živimo,

zato se moja treća knjiga
zove "Gradovi od papira".

Ali mene naposletku interesuje,
više od samog medija u kom se ovo desilo,

fenomen sam po sebi.

Prilično je lako reći da svet
oblikuje naše karte sveta, zar ne?

Na primer, kompletan oblik sveta
će očigledno da utiče na naše karte.

Ali pronalazim da je zanimljivije

to kako način na koji predstavljamo svet
na kartama, menja svet.

Jer svet bi bio zaista drugačije mesto,
kad bi sever bio dole.

I svet bi bi zaista drugačije mesto

kad Aljaska i Rusija ne bi bile
na suprotnim stranama karte.

I svet bi bio drugačije mesto

kada bismo prikazivali Evropu
u istinskoj razmeri.

Svet su promenile naše karte sveta.

Način na koji biramo - otprilike,
naše lično kartografsko ustrojstvo,

takođe oblikuje karte našeg života,

a to, zauzvrat, oblikuje naše živote.

Verujem da ono što stavljamo na karte
menja živote koje vodimo.

I ne mislim o tome u smislu
tajnovite mreže Oprini anđeli,

kao u smislu možete-mislima-
da-se-oslobodite-raka.

Ali verujem da, iako vam karte
ne pokazuju kuda ćete ići u životu,

one vam pokazuju kuda biste mogli poći.

Veoma retko odlazite na mesto
koje nije na vašoj ličnoj karti.

Dakle, ja sam bio uistinu loš đak,
kad sam bio dete.

Prosek mi se konstantno
kretao oko slabe dvojke.

A mislim da je razlog
tome što sam bio loš đak

to što sam smatrao da je obrazovanje
samo niz prepreka

koje su se uzdigle preda mnom

i da moram da ih preskočim
kako bih odrastao.

A ja zaista nisam želeo
da preskačem ove prepreke,

jer su se činile potpuno proizvoljnim,
pa često i nisam,

a onda bi mi ljudi pretili, znate,

pretili bi mi da će sve to
„ući u moje svedočanstvo”

ili: „Nikada nećeš naći dobar posao.”

Ja nisam želeo dobar posao!

Kako sam mogao da primetim
sa 11 ili 12 godina,

ljudi sa dobrim poslovima
se bude veoma rano ujutru,

(Smeh)

a muškarci sa dobrim poslovima,
prvo što rade

vezuju platnenu stvar,
nalik omči za vešanje, oko vrata.

Bukvalno sebi stavljaju omče

a onda idu na svoje poslove,
šta god oni bili.

To nije recept za srećan život.

Ovi ljudi - prema mojoj mašti
dvanaestogodišnjaka opsednutog simbolima -

ovi ljudi koji sebe dave,

čim zora svane to prvo rade,

oni nikako ne mogu da budu srećni.

Zašto bih želeo da preskačem
sve te prepreke

i da tako završim?

To je grozan kraj!

A onda, kada sam bio u 10. razredu
krenuo sam u školu pod nazivom:

Indijan Springs,
bio je to mali konzervatorijum,

u blizini Birmingema u Alabami.

I iznenada sam počeo da učim.

A počeo sam da učim jer sam se zatekao

u zajednici učenika.

Zatekao sam se okružen ljudima

koji su slavili intelektualizam i angažman

i koji su smatrali da moj ironični stav,
oh-tako-sam kul,

nije ni pametan, ni smešan,

već da je to jednostavan
i nespektakularan odgovor

na veoma komplikovane
i nesavladive probleme.

Pa sam počeo da učim jer je učenje kul.

Naučio sam da su neki
beskonačni skupovi veći od drugih

i naučio sam šta je jambski pentametar
i zašto tako prija ljudskom uhu.

Naučio sam da je Građanski rat
bio konflikt nacionalnog karaktera,

naučio sam ponešto iz fizike,

naučio sam da uzrok
ne treba mešati s posledicom -

usput, sve mi je ovo

bukvalno svakodnevno obogaćivalo život.

I istina je da većinu toga
ne koristim na svom „poslu”,

ali po mom mišljenju, ne radi se o tome.

Radi se o kartografiji.

Kakav je proces u kartografiji?

To je, znate, kada plovite
nekom zemljom i mislite:

"Mislim da ću da ucrtam ovaj deo zemlje",

a onda pomislite: "Možda ima još zemalja
koje trebaju da se ucrtaju."

I tada je za mene počelo učenje.

Istina, imao sam nastavnike
koji nisu digli ruke od mene

i srećan sam što sam imao takve nastavnike

jer sam im često davao razlog da misle
da nema smisla ulagati u mene.

Ali veći deo mog obrazovanja
u srednjoj školi

nije se svodio na učionicu,

već na ono što se dešavalo van učionice.

Na primer, mogu da vam kažem

da: "Ima neka kosa svetlost
u zimsko popodne -

koja tišti, kao u katedrali teret poja -"

ne zato što sam učio Emili Dikinson
napamet u školi,

dok sam bio u srednjoj školi,

već zato što je bila jedna devojka
iz moje srednje škole

i zvala se Amanda
i ja sam bio zaljubljen u nju,

i ona je volela poeziju Emili Dikinson.

Razlog zašto vam mogu
objasniti oportunitetni trošak

je taj da je jednom dok sam igrao
Super Mario kart na kauču

došao moj prijatelj Emet i rekao:

„Koliko dugo već igraš Super Mario kart?”

A ja sam rekao: „Ne znam,
oko šest sati?”, a on je rekao:

„Shvataš li, da si tih šest sati
radio kod Baskin Robinsa,

mogao si da zaradiš 30 dolara,
tako da si na neki način

prosto platio 30 dolara
da bi igrao Super Mario kart.”

A ja sam bio u fazonu:
„Nemam ništa protiv.”

(Smeh)

Ali naučio sam
šta je oportunitetni trošak.

A usput je karta mog života postala bolja.

Proširila se; sadržala je više mesta.

Više stvari je moglo da se desi,

veći su mi bili izgledi za budućnost.

Nije to bio formalni,
organizovani proces obrazovanja

i ja sam srećan zbog toga.

Bio je neorganizovan, nestalan,
dosta toga nisam znao.

Možda znam, znate, Kantorovu zamisao

da su neki beskonačni skupovi
veći od drugih,

ali nisam uistinu razumeo
matematiku iza te zamisli.

Možda sam znao
ideju o oportunitetnom trošku,

ali nisam znao
za zakon opadajućih prinosa.

Ali sjajna stvar kod zamišljanja
obrazovanja kao kartografije,

nasuprot ideji o proizvoljnim preprekama

koje morate da preskočite

je to što vidite parče obale
i zbog toga želite da otkrijete više.

I sada znam, bar delimično,

matematiku iza svega toga.

Dakle, bio sam u zajednici učenika
u srednjoj školi

potom sam prišao drugoj, fakultetskoj,

a onda sam prišao sledećoj,

kada sam počeo da radim
za časopis pod nazivom "Buklist",

gde sam bio asistent,
okružen iznenađujuće načitanim ljudima.

A onda sam napisao knjigu.

I sledeći san svih pisaca,

ubrzo sam napustio posao.

(Smeh)

I prvi put, nakon srednje škole,

zatekao sam se van zajednice učenika
i bilo je grozno.

Mrzeo sam to.

Pročitao sam mnogo, mnogo knjiga
tokom te dve godine.

Čitao sam knjige o Staljinu

i knjige o tome kako su Uzbeci
postali muslimani

i čitao sam knjige
o pravljenju atomskih bombi,

ali sam imao osećaj
da samom sebi stvaram prepreke

i da ih sam preskačem,
bez osećaja uzbuđenja

zbog toga što sam deo
zajednice učenika, zajednice ljudi

koji su zajedno uključeni
u kartografsko ustrojstvo

unutar koga se trudimo da bolje razumemo
i iscrtamo svet oko nas.

A onda sam 2006. upoznao ovog lika.

On se zove Ze Frank.

Nisam ga uistinu upoznao,
samo preko interneta.

Ze Frank je tada vodio emisiju
pod nazivom „Šou sa Ze Frankom”

i ja sam otkrio tu emisiju

i to je bio moj povratak
u zajednicu učenika.

Evo kako Ze govori o Las Vegasu:

(Video) Ze Frank: Las Vegas je sagrađen
u sred ogromne, vrele pustinje.

Skoro sve ovde je doneseno odnekle drugo -

kao te stene, drveće, vodopadi.

Ove ribe su skoro neprimerene
koliko i moje leteće prase.

U suprotnosti sa sparušenom pustinjom
koja okružuje ovo mesto,

kao i ovi ljudi.

Predmeti iz raznih krajeva sveta
su ovde ponovo izgrađeni,

van svojih istorija i daleko od ljudi
kojima znače nešto drugo.

Ponekad su poboljšani -
čak je i Sfinga imala korekciju nosa.

Ovde nema razloga da osećate
da vam nešto nedostaje.

Ovaj Njujork ima isto značenje meni
kao i svima drugima.

Sve je van konteksta,
a to znači da kontekst sve dopušta:

Samoparkiranje, Ivents centar,
Ajkulin greben.

Ovo fabrikovanje mesta bi moglo da bude
jedno od najvećih svetskih dostignuća,

zato što niko ovde ne pripada;
pripadaju svi.

Dok sam jutros šetao okolo,
primetio sam da je većina zgrada

džinovsko ogledalo
koje reflektuje svetlost u pustinju.

No dok vam druga ogledala

pokazuju vašu spoljašnost
unutar nekog mesta,

ova ogledala imaju prazan odraz.

Džon Grin: Hvata me nostalgija na dane

kada ste mogli da vidite piksele
na onlajn snimcima.

(Smeh)

Ze nije samo sjajan javni intelektualac,
on je i briljantan graditelj zajednica,

a zajednica ljudi koja je nastala
oko ovih video snimaka

je na razne načine bila zajednica učenika.

Pa smo zajedno igrali šah
protiv Ze Franka i pobedili smo ga.

Organizovali smo se
kako bismo jednog mladića

poveli na putovanje kroz SAD.

Pretvorili smo Zemlju u sendvič,

tako što je jedna osoba držala
krišku hleba na jednoj tački Zemlje

a tačno na suprotnoj tački Zemlje

druga osoba je držala krišku hleba.

Shvatam da su ovo luckaste ideje,
ali su takođe i ideje učenja,

a to mi je bilo tako uzbudljivo,

pa ako odete na internet,
pronaći ćete ovakve zajednice svuda.

Pratite oznaku za matematiku
na Tambleru,

i da, videćete ljude
koji se žale na matematiku,

ali ćete i videti ljude
koji dalje prosleđuju ove žalbe,

iznoseći argumente da je matematika
interesantna i lepa,

a ovo je način na koji možete da mislite
o problemu koji smatrate nerešivim.

Možete otići na mesta, poput Redita
i pronaći pod-Redite,

poput: „Pitajte istoričara”
ili: „Pitajte o nauci”,

gde možete da postavite
ljudima iz ovih oblasti

širok spektar pitanja,

od veoma ozbiljnih do veoma luckastih.

Ipak, meni najinteresantnije
među zajednicama učenika

koje se trenutno razvijaju na internetu,
su na Jutjubu,

i priznaću da sam pristrasan.

Ali mislim da na mnogo načina
Jutjub stranica liči na učionicu.

Pogledajte, na primer:
„Jednominutnu fiziku”,

lika koji podučava svet fizici:

(Video) Pređimo na stvar.

Od 4. jula 2012. godine,
Higsov bozon je poslednji temeljni deo

standardnog modela
fizike elementarnih čestica

koji je otkriven eksperimentalno.

Ali, možda ćete se pitati zašto je on

uključen u standardni model,

uz dobro poznate čestice,
poput elektrona, fotona i kvarkova,

ako nije bio otkriven dalekih '70-ih?

Dobro pitanje. Postoje dva glavna razloga.

Pod jedan, baš kao što je elektron
pobuđeno elektronsko polje,

Higsov bozon je prosto čestica

koja je pobuđeno
sveprožimajuće Higsovo polje.

Higsovo polje, zauzvrat,
ima integralnu ulogu

u našem modelu slabe nuklearne sile.

Higsovo polje nam naročito pomaže
da objasnimo zašto je tako slabo.

Govorićemo o ovome u narednom videu,

ali, iako je teorija slabe nuklearne sile
potvrđena jednačinom 1980-ih,

Higsovo polje je tako neraskidivo pomešano
sa slabom silom da sve do sada

nismo bili u stanju da potvrdimo
njegovo stvarno i nezavisno postojanje.

DžG: Ovo je video koji sam napravio

kao deo moje emisije „Ubrzani kurs”,
gde govorim o Prvom svetskom ratu:

(Video) Neposredan uzrok je bio,
naravno, atentat u Sarajevu

na austrijskog nadvojvodu
Franca Ferdinanda,

28. juna 1914. od strane bosansko-srpskog
nacionaliste po imenu Gavrilo Princip.

Kratka napomena: važno je naglasiti

da je prvi veliki rat u XX veku

počeo terorističkim činom.

Dakle, Franca Ferdinanda
nije naročito voleo

njegov ujak, car Franc Jozef -
e, to su brkovi!

No uprkos tome, atentat je naveo
Austriju da Srbiji postavi ultimatum,

gde je Srbija prihvatila neke,
ali ne sve austrijske zahteve,

što je dovelo do toga
da Austrija proglasi rat Srbiji.

Potom je Rusija, zbog svog savezništva
sa Srbima, mobilisala vojsku.

Nemačka, jer je bila u savezu s Austrijom,

tražila je od Rusije da se povuče,

što je Rusija odbila, pa je Nemačka
mobilisala sopstvenu vojsku,

proglasila rat Rusiji,
zacementirala savez sa Otomanima

i potom objavila rat Francuskoj
jer znate, to je Francuska.

(Smeh)

A ljudi ne biraju
samo fiziku i istoriju sveta

da uče preko Jutjuba.

Evo snimka o apstraktnoj matematici.

(Video) Dakle, vi ste ja
i opet ste na času matematike

jer vas teraju da idete baš svaki dan.

I učite o, šta znam,
zbiru beskonačnih nizova.

To je srednjoškolska tema, zar ne?

To je neobično, jer je to strava tema,
ali nekako uspevaju da je unište.

Zato valjda i dopuštaju
da beskonačni nizovi uđu u plan rada.

Pa, u prilično razumljivoj potrebi
za odvlačenjem pažnje, žvrljate

i razmišljate dodatno o tome
koja bi množina bila od „niz”

umesto o temi koja je pred vama:
nizovi, nizi i niske?

Ili bi jednina mogla da se promeni
u niska: jedna niska ili nizak.

baš kao što bi jednina od „sveske”
trebalo da bude svezak.

Ali čitav koncept stvari,

da se 1/2 + 1/4 + 1/16 i tako dalje
bliži jedinici, koristan je, recimo,

ako želite da nacrtate red slonova,

gde svaki drži rep narednog:

normalan slon, mladi slon, beba slon,
slon veličine psa,

slon veličine kučeta,
sve do gosp. Kljovice i dalje.

Što je bar malo strava,

jer možete da imate beskonačan broj
slonova u nizu,

a da i dalje stanu
na jednu stranicu sveske.

DžG: I ovo je Destin
iz: „Svakog dana sve pametniji”,

on govori o očuvanju momenta impulsa

i, kako je to Jutjub, o mačkama:

(Video) Hej, ja sam, Destin.
Dobro došli u „Svakog dana sve pametniji”.

Dakle, verovatno ste primetili
da se mačke gotovo uvek dočekaju na noge.

Danas se pitamo: zašto je to tako?

Kao i na većinu prostih pitanja,
odgovor je veoma složen.

Na primer, da preformulišem pitanje:

Kako da mačka pređe iz stava šapa gore
u šapa dole u referentnom sistemu pada,

a da ne ugrozi očuvanje momenta impulsa?

(Smeh)

DžG: Dakle, evo šta sva ova četiri videa
imaju zajedničko:

svi imaju preko pola miliona
pregleda na Jutjubu.

A ljudi to gledaju, ne zbog škole,

već zato što su deo zajednice učenika

koja se okuplja oko ovih kanala.

Rekao sam ranije da je Jutjub
za mene poput učionice

i na razne načine i jeste
jer imate predavača -

to je poput staromodne učionice:
imate predavača,

a ispod predavača su đaci

i svi oni raspravljaju.

Znam da komentari na Jutjubu
imaju lošu reputaciju

u svetu interneta,

ali zapravo, ako pogledate komentare
na ovim kanalima,

pronaći ćete ljude kako se bave
određenom problematikom,

postavljaju teška, komplikovana pitanja
koja se tiču te problematike,

a onda im drugi ljudi
odgovaraju na ta pitanja.

I zato što je Jutjub stranica podešena
tako da kada razgovaram s vama

to je tačno - mesto na kom razgovaram
s vama je tačno na istoj strani

kao i vaši komentari,

vi učestvujete uživo i stvarno
i aktivno u razgovoru.

I kako sam i ja obično na komentarima,
mogu da učestvujem s vama.

A ovo ćete pronaći, bilo na istoriji sveta

ili na matematici ili nauci
ili bilo gde drugo.

Takođe ćete videti mlade kako koriste
alate i, nazovimo to žanrovima interneta,

kako bi stvorili mesta
za intelektualni angažman,

nasuprot ironijskom otklonu

koji većina nas vezuje za mime
i ostale internet konvencije -

znate: „Bilo mu dosadno.
Izmislio proračun.”

Ili, evo kako Hani Bu Bu
kritikuje industrijski kapitalizam:

["Liberalni kapitalizam uopšte nije
ljudsko dobro.

Baš naprotiv; to je sredstvo
divljeg, destruktivnog nihilizma."]

U slučaju da ne vidite šta govori... da.

Zaista verujem da su ovi prostori,

ove zajednice postale
za nove generacije učenika,

one zajednice, one kartografske zajednice

čiji sam ja bio član dok sam išao
u srednju školu i kasnije na fakultet.

I kao odraslog,
ponovno pronalaženje ovih zajednica

me je nanovo uvelo u zajednicu učenika

i ohrabrilo me je da nastavim
da budem učenik čak i kao odrastao,

tako da više nemam osećaj
da je učenje rezervisano za mlade.

Vaj Hart i "Jednominutna fizika"
su mi predstavili

razne stvari za koje ranije nisam znao.

I znam da svi mi osluškujemo

dane persijskih salona iz prosvetiteljstva

ili Algonkvinski okrugli sto i čeznemo:

"Eh, da smo samo bili deo toga,

da smo se samo mogli smejati
šalama Doroti Parker."

Ali ja sam tu da vam kažem
da ta mesta i dalje postoje, još su tu.

Postoje u zabitima interneta
gde starci strahuju da nogom kroče.

(Smeh)

I ja zaista, zaista verujem da kada smo
izmislili Aglo u Njujorku, 1960-ih,

kada smo realizovali Aglo,
samo smo se zagrevali.

Hvala vam.

(Aplauz)