Muslimanka u avionu | Amal Kasir | TEDxMileHighWomen

Gledajući vesti, izgleda kao da se etničke podele produbljuju. Kako možemo rešiti ove komplikovane probleme ako svaka od strana živi u strahu od one druge? Odgovor je jednostavan, smatra sirijsko-američka pesnikinja Amal Kasir. On počinje pitanjem: „Kako se zoveš“?

Amal, mlada Amerikanka muslimanskog porekla, rođena u Koloradu, osnovu za svoje uverenje našla je odrastajući i radeći u porodičnom restoranu. Od malena piše poeziju koju je izvodila u osam zemalja i koju deli svuda, od zatvora za maloletnike do sirotišta i izbegličkih kampova.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Kad god putujem,

nosim sa sobom kutijicu mentol bombona,

jer posle četvorosatnog jutarnjeg leta
svi imamo loš dah,

i skoro svako hoće da uzme bombonu

od muslimanke u avionu.

(Smeh)

Znam da sam uspela
ako se sused okrene i upita:

„Pa, kako se zovete?“

Znate, čak i da se slon
nalazi u prostoriji,

ja sam još uvek ona koja privlači pažnju.

(Klicanje) Da, da!

Kada vam slon ponudi bombone u avionu,

svesna sam da nije uvek lako prihvatiti,

pa kad se neko znatiželjan
odvaži da me pita za ime,

pokušavam da im se to isplati.

(Smeh)

Zovem se Amal.

To je na arapskom nada.

Moje ime se uglavnom odnosi na kelnericu
u porodičnom restoranu „Damaskus“,

takođe i redovnu studentkinju prava,

svetsku putnicu, obišla jedanaest zemalja.

Iza mog imena stoji izvođenje poezije
u osam od tih zemalja.

(Klicanje) (Aplauz)

Međunarodna pesnikinja kroz živu reč,
muslimanka bez griže savesti.

Sirijka, Amerikanka, nosim hidžab,
aktivistinja, zagovornik socijalne pravde.

Moje ime označava spisateljicu, predavača,
rođeno čedo Denvera u Koloradu!

(Smeh)

(Aplauz)

Međutim, na aerodromu,
moje ime sugeriše nasumičnu proveru.

(Smeh)

Na ulici označava teroristu,

pustinjskog crnju, krpenoglavog,
ugnjetavanu osobu,

na vestima ISIS,

džihadistu,

osumnjičenog,

radikalistu.

Moje ime povlači pitanje: ‚‚Da nije
vaš muslimanski sused ekstremista?“

Mojoj mami, koja nosi hidžab,
muslimansku maramu,

često kažu da se vrati u svoju zemlju,

ali ona je iz Ajove!

(Smeh)

Njen nadimak je Liza Pica.

(Smeh)

Ne treba više od par pitanja

da biste shvatili da su kukuruzna polja
Kaunsil Blafsa njena domovina.

(Smeh)

Ali, kako bi to neko znao, ako ne pita?

Kaže se da je najmanja razdaljina
između dva čoveka priča.

Ja ću ovo malo razraditi i reći
da je najveće rastojanje koje možete preći

za najkraće vreme
je ako pitate nekog za ime.

Način na koji sebe imenujemo
je odraz onoga što jesmo,

našeg izjašnjavanja, porodične istorije,
stvari u koje verujemo,

morala koga se pridržavamo,
naših domova, kultura, preobražaja.

Kao što je Mohamed postao Mo,
a Liza Pica postala Iman.

Kako nazivamo druge
i dozvoljamo im da nazivaju sebe,

odraz je našeg izjašnjavanja,

naše hrabrosti i našeg straha.

Fleksibilnost nečije priče
mora biti samoodređujuća,

da potiče sa usana pripovedača,

a ne voditelja, ne megafona,

ne sa marame na glavi ili melanina kože,

jer niko ne može u jednom dahu
da izgovori milijarde imena,

osim u molitvi.

A često, kada generalizujemo,
to nije zbog molitve.

Ako nekog ne pitamo za ime,
znači da ne tražimo od njega priču.

U svetu masovnih medija
i rasprostranjenih dezinformacija,

teško je bilo kome, ubrajam i sebe,

da protumači sve ove
užasne priče koje čujemo.

Ponekad, umesto da ih izolujemo
i individualizujemo,

skloni smo da uopštavamo ljude,

dok iznenada svako sa hidžabom

ne postane krpenoglavi
koga treba osloboditi,

ili dok svaki belac ne postane rasista,

ili svako sa crnom kožom siroto crnče,

ili svako ko liči na mog oca,
dići će u vazduh avion,

ili, ako je ubica svetlog tena,
on je samo mentalno krhki vuk samotnjak.

Tu dolazimo do te tačke

u kojoj nikog ni ne treba
da pitamo kako se zove,

jer smo ga već imenovali.

U Evropi se upravo odigrava
zamena naziva ogromnih razmera,

zbog čega se potpuno transformisala
humanitarna odgovornost.

Države deportuju izbeglice,

ali gledajući reportaže,

ove izbeglice se nazivaju migrantima.

Jer, da budemo iskreni,
deportovanje migranata zvući umerenije

od deportovanja pojedinaca
koji su prisiljeni

da pobegnu iz svoje zemlje
zbog progona, rata, nasilja -

tako Ujedinjene nacije definišu izbeglice.

(Aplauz)

Nazivajući ove ljude na ovaj način,

pripisujemo im da su to sami birali,
i da to nije posledica okolnosti,

kao da žele ekonomsku dobit,
a ne da su očajni da pobegnu od rata.

Ovi mališani su izbeglice, a ne imigranti.

Slikala sam ih prošle godine
u izbegličkom kampu

na sirijsko-turskoj granici,
i nasuprot popularnom verovanju,

oni nisu opasni.

Nisu tu da bi nam oteli demokratiju
ili da preuzmu naš kraj.

Oni su ljudi,

porodice koje bi htele da idu kući,

ali moraju stvoriti taj dom negde drugde.

Došli smo do toga da reč imigrant

u suštini znači gomilu tamnoputih ljudi
koji govore strani jezik,

a zaboravljamo da je bilo momenata
kada su neki ljudi

smatrali ovakve ljude

takođe imigrantima.

(Aplauz)

Zar ne?

(Aplauz)

Zbog ove zaboravnosti mi pretpostavljamo,

monopolizujemo njihove priče,
pripisujemo njihovu rasu,

društvenu klasu, religiju i odevanje
imenima koje smo im sami izabrali.

Terorizam je, nažalost,
dobar savremeni primer.

Proteklih nekoliko godina,

toliko nasilja se proširilo
po našoj zemlji,

ali kad gledamo vesti,

uvek se naznačava
da li je umešan terorizam ili ne,

i onda, mislim da svi znamo
da to znači da je ubica izgledao ovako.

[Arapski momak]

Što...

(Smeh)

Zgodan je!

Što mora da znači...

(Smeh)

Mora da se onda ubica, naravno,
obavezuje na odanost ovome.

[ISIS]

Zar ne?

Ispravite me ako grešim,

ali reportaže imaju tendenciju
da budu malo drugačije

kada terorista izgleda ovako.

[Robert Dier, ubica u Klinici
za planirano roditeljstvo]

(Aplauz)

Na kraju zaboravljamo da se terorizam,

po svojoj definiciji,

pojavljuje u mnogim oblicima

[Kju Kluks Klan]

i bojama.

[Timoti Mekvej, bombaš iz Oklahoma Sitija)

(Klicanje) (Aplauz)

Ono što se dešava kada povežemo
određena imena sa određenim slikama,

pogrešno isključivši neke,
a uključivši druge,

je da smeštamo u ograničen prostor
mase ljudi pod nazivom „opasni“

iako oni nisu ni blizu toga.

Kao kad kažemo „dripac“,
a ne sedamnaestogodišnje crno dete.

[ Trejvon Martin]

Kada kažemo „stranac“ umesto „imigrant“.

Kada kažemo „lenji siromašni ljudi“
umesto „nejednaka raspodela bogatstva“.

Kada kažemo „bomba“ umesto „sat“.

[Ahmed Mohamed, izumitelj sata]

(Aplauz) (Klicanje)

Ovaj čovek se zove Kreg Hiks.

Često se pominje u kontekstu
rasprave na parkingu,

ali on je, u stvari, čovek koji je pucao
i ubio tri Amerikanca u njihovim domovima,

pucao im u glave, u stilu egzekutora,
jer su bili muslimani.

Njegovo ime je „zločin iz mržnje“.

Njihova imena su Dija, Jusor i Razan,

i imali su 23, 21 i 19 godina.

Diju i Jusora su tek proglasili
za muža i ženu, novopečene mladence,

a za njihove voljene oni su bili
sinovi i kćeri, braća, sestre,

studenti, aktivisti, Instagrameri,
poreski obveznici, Amerikanci.

Prerano su im oduzeli imena.

Njihova imena počivaju u miru,
pokoj im duši.

Hiks nije pitao kako se zovu.

Dodelio im je imena
onda kada je dodelio po metak svakom;

nazvao ih je pretnjom za njegovu Ameriku
i usled toga im oduzeo živote.

Ovo je slika sa venčanja Dije i Jusora.

Prelepo je.

Ali, ubijeni su pre nego što su mogli
da vide ovu sliku.

Istraživanja pokazuju
da se u prikazu najnovijih vesti

zalepimo za prvu priču,
čak iako nije istinita.

Kao prilikom napada u Parizu,

kada se govorilo da su izbeglice opasne,

jer je pronađen pasoš,

a kasnije je potvrđeno
da izbeglice i Sirijci nisu bili umešani.

Kad već imamo ovu veliku naviku
da ljude zovemo pogrešnim imenima,

lako previdimo ovakve greške.

Ovo je primer nečega što se dešava
u kulturi straha.

U društvu gde se niko ne pita za ime,

sav razgovor se završava
u ustima voditelja ili u cevi pištolja.

Jedanaestog septembra 2001. godine,

pohađala sam islamsku privatnu školu

i u prvom satu nakon tragedije,

škola je dobila dve pretnje bombom.

Do tada nisam imala
reč „terorista“ u svom rečniku,

ali uskoro smo svi mi klinci to pokupili.

Kroz naše nazivanje teroristima
usred masovne tragedije,

koja je pogodila i nas kao Amerikance,

po rečima Dalije Modžahed,

mi nismo bili samo ožalošćeni,
već i osumnjičeni.

Međutim, pre nekoliko meseci,

ja i moj veoma zgodni brat Usama,
koji liči na belog dečka,

u muzeju smo kupovali ulaznice
za planetarijum,

kada mi je prišao
jedan stariji beli gospodin i rekao:

„Žao mi je zbog svega
što proživljavate danas.

Želim da znate da ne veruju svi Amerikanci
u ono što govore ove klovnovi.“

(Aplauz)

Da, da, upotrebio je reč klovnovi!

(Aplauz)

Rekao je još: „Želim da znate
da smo uz vas.“

Da nisam nosila ovo obeležje na glavi,

ne bi znao da mi kaže išta.

Iako me nije pitao za ime,

ipak mi je rekao svoje.

Shvatila sam iz iskustva da,
kad neko zaista želi da sazna,

preći će prag straha

i otkriće da moje ime znači nada.

Onda će imati hrabrosti da mi postavi
mnogo značajnija pitanja,

na koja verovatno samo ja
znam odgovor, na primer:

„Šta ti je to na glavi?

Jesu li te primorali da to nosiš?

Jesu li svi Muslimani nasilnici?

Da li Kuran zaista kaže
da nas sve ubijete?

Možeš li mi bar reći šta je sa ISIS-om?“

Uz ova pitanja, koliko god se čini
da su neprijatna,

osetila sam se kao ljudsko biće,

a oni hrabri i znatiželjni su saznali

da sam strašna samo dok to podstiče
strah usled ćutanja.

Kad upoznamo nekog, pitamo ga za ime.

Ne dodeljujemo ga sami.

Imenom dobijamo i poreklo,

krvnu liniju i dijalekte, knjige i pesme,

perspektive, ratove,
borbe i priče o preživljavanju.

Malo treba da biste upitali:
„Kako se zoveš?“,

ali, ako me pitate, brate!

Odvešću vas od Kuala Lumpura
do Barselone i Bejruta.

Ići ćemo u Damask, Sidnej,
Trinidad i Tobago.

Pokazaću vam Meku,

moj orman sa više od 70 marama,
internacionalnih,

grobove 31 člana moje porodice
koji su ubijeni u Siriji,

kafić u kojem visim i radim domaći.

Ali moramo imati hrabrosti

da bismo zadovoljili znatiželju,

da prevaziđemo sve što smo dosad znali,
sve čega smo se plašili.

Za to su potrebne dve stvari:

slon koji nudi mentol bombonu

i onaj ko je uzima.

(Aplauz)

(Klicanje)