Како се чита невидљиво класично дело | Грегори Хејворт (Gregory Heyworth) | TEDxUM

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Шта ако би постојала технологија за реконструкцију изгубљених и непознатих текстова? Замислите како би широм света открића стотина хиљада некада раније нечитких и непознатих радова могла да промене наше знање о прошлости! Која бисмо нова класична дела могли открити која би поново могла исписати каноне књижевности, историје, музике, математике, филозофије, политичке науке? Или, као још провокативније, како би могли из корена променити наше културне идентитете, градећи нове мостове између култура и људи?

На дан 26. јануара 2013. године,

група Ал Каидиних бораца
ушла је у древни град Тимбукту,

на јужном ободу пустиње Сахара.

Тамо су запалили средњовековну библиотеку
која је садржала 30 000 списа

на арапском и неколико афричких језика,

а које су обухватале теме
од астрономије до географије,

преко историје и медицине,

укључујући и књигу у којој је забележено

вероватно прво лечење
мушке еректилне дисфункције.

Непозната на Западу,

ово је била прикупљена мудрост
целокупног континента,

глас Африке у време када се мислило
да уопште не поседује глас.

Градоначелник Бамака,
који је присуствовао догађају,

назвао је паљење рукописа „злочином
према светском културном наслеђу.“

И био је у праву, или био би у праву,

да није лагао.

Заправо, мало пре тога,

афрички научници су насумично изабрали
колекцију старих књига

и оставили их терористима да их запале.

Данас се колекција налази скривена
у Бамаку, главном граду Малија,

и труне у великој влази.

Оно што је спашено на превару
је сада опет угрожено,

овога пута због климе.

Међутим, Африка и удаљени делови света
нису једина места,

чак ни главна места,

на којима су рукописи који би могли
променити историју светске културе

у опасности.

Пре неколико година,

спровео сам истраживање
о европским истраживачким библиотекама

и открио да, у најмању руку,

постоји 60 000 рукописа,
из периода пре 1500. године

који нису читљиви

због оштећења проузрокованих водом,
избледелости, буђи и хемијских реагената.

Прави број је вероватно два пута већи,

а у то чак не улазе ренесансни рукописи

и модерни рукописи,

као и предмети културног наслеђа,
као што су мапе.

Шта ако би постојала технологија

помоћу које се могу опоравити
ови изгубљени и непознати радови?

Замислите како би широм света открића

стотина хиљада раније непознатих текстова

могла радикално променити
наше знање о прошлости.

Замислите која бисмо
непозната класична дела открили,

а која би могла поново исписати каноне
књижевности, историје, филозофије, музике,

или, као још изазовније,

која би могла поново дефинисати
наше културне идентитете,

градећи нове мостове
између људи и културе.

Ова питања су ме преобратила

од научника који се бави средњим веком,
од читача текстова,

у научника који се бави текстовима.

Колико је реч „читалац“ незадовољавајућа?

За мене, она призива слике пасивности,

некога ко беспослено седи у фотељи,

чекајући да му знање дође
у лепо спакованом, маленом пакету.

Колико је само боље
бити учесник у прошлости,

бити авантуриста у неоткривеној земљи,
у потрази за скривеним текстом?

Као професор, био сам само читалац.

Читао сам и подучавао
о истим класичним делима

која су људи читали и о којима
су подучавали стотинама година -

Виргилије, Овидије, Чосер, Петрарка -

а са сваким научним чланком
који сам објавио,

додавао сам људском знању
све слабије делиће увида.

Желео сам да будем
археолог који се бави прошлошћу,

проналазач књижевности,

Индијана Џоунс без бича,
или, у ствари, са бичем.

(Смех)

Желео сам то не само за себе,
већ и због својих студената.

Тако сам, пре шест година,
променио правац своје каријере.

У то време сам радио на „Љубавном шаху“,

последњој важној дугој песми
из европског средњег века,

која никада није редигована.

Није била редигована јер је постојао
само један рукопис,

који је толико оштећен

током бомбардовања Дрездена
у Другом светском рату

да су генерације научника
тврдиле да је изгубљен.

Током пет година сам радио
уз помоћ ултраљубичасте лампе,

покушавајући да вратим трагове натписа

и стигао сам онолико далеко
колико ми је технологија

у то време дозволила.

Тако сам учинио оно што многи људи раде.

Отишао сам на интернет, а тамо сам сазнао

да се мултиспектрално снимање користило
при реконструкцији два изгубљена списа

чувеног грчког математичара Архимеда
са палимпсеста из 13. века.

Палимпсест је рукопис који је избрисан
и преко кога је поново писано.

Тако сам, изненада, одлучио да пишем

главном научнику за снимање
на пројекту Архимедовог палимпсеста,

професору Роџеру Истону, уз план и молбу.

На моје изненађење, одговорио је.

Уз његову помоћ сам успео
да добијем средства од америчке владе

за изградњу покретне лабораторије
за мултиспектрално снимање -

да, ово је мала прљава тајна

о томе где заиста одлази
ваш новац од пореза -

а помоћу ове лабораторије сам претворио
потамнели и избледели хаос

у ново средњовековно класично дело.

Па, како мултиспектрално снимање
заправо функционише?

У позадини мултиспектралног снимања

је идеја коју ће свако ко је упознат

са инфрацрвеним ноћним двогледом

препознати истог тренутка -

да у видљивом спектру светлости
можемо видети

само малени део постојећег.

Исто важи за невидљиве натписе.

Наш систем користи
12 светлосних таласних дужина

између ултраљубичасте и инфрацрвене,

а оне се приказују на рукопису одозго,
са низа ЛЕД сијалица

и још једног извора
мултиспектралне светлости

који се пробија
кроз појединачне листове рукописа.

И до 35 слика у низу по листу
слика се на овај начин,

уз помоћ снажне дигиталне камере

која је опремљена сочивима
израђеним од кварца.

Постоји око пет оваквих камера на свету.

Када једном уснимимо слике,

оне пролазе кроз статистичке алгоритме

да би их даље побољшали и изоштрили

помоћу софтвера који је првобитно осмишљен
за сателитске слике

и који су користили људи
попут геопросторних научника и ЦИА-е.

Резултати могу бити спектакуларни.

Можда су неки од вас већ чули

шта се десило са „Свицима са Мртвог мора“,

који полако почињу
да се претварају у желатин.

Користећи инфрацрвену,
успели смо да ишчитамо

чак и најтамније ћошкове
„Свитака са Мртвог мора“.

Можда, међутим, не знате

за друге библијске текстове
који су угрожени.

Овде је, на пример,
лист рукописа који смо снимили,

можда најдрагоценије
хришћанске Библије на свету.

„Верчелијски кодекс“ је најстарији превод
Јеванђеља на латински,

а датира из прве половине четвртог века.

Ово је најближе што можемо прићи Библији

у време оснивања заједнице хришћана
под царом Константином,

као и тадашњег Васељенског сабора,

када су се одређивале
основе хришћанске вероисповести.

Овај рукопис је, нажалост, веома оштећен,

а оштећен је јер је вековима
коришћен и њиме се руковало

при церемонијама
полагања заклетве у цркви.

Заправо, љубичаста мрља
коју видите у горњем десном углу,

- горњем левом углу. Десном углу? Да. -

је Aspergillus,

гљивица која потиче са неопраних руку

особе која болује од туберкулозе.

Наше снимање ми је омогућило

да направим први препис
овог рукописа након 250 година.

Поседовање путујуће лабораторије

до колекција где је потребна, међутим,

је само део решења.

Ова технологија је скупа и веома ретка,

а снимање и обрађивање снимака
нису свима познати.

То значи да је организована реконструкција
ван домашаја већини истраживача

и доступна само
најбогатијим институцијама.

Зато сам основао „Пројекат Лазарус“,

непрофитну иницијативу,

како би мултиспектрално снимање

доспело до индивидуалних истраживача
и мањих институција,

уз мале трошкове или бесплатно.

Током протеклих пет година,

наш тим научника за снимање,
предавача и студената,

путовао је у седам различитих земаља

и реконструисао

нека од светских
највреднијих оштећених рукописа,

укључујући „Књигу из Верчелија“,
најстарију књигу на енглеском,

„Црну књигу из Кармартена“,
најстарију књигу на велшком,

као и неке од највреднијих,
најранијих Јеванђеља

која се налазе тренутно
у бившој совјетској Грузији.

Дакле, спектрално снимање може
да реконструише изгубљене текстове.

Чак и суптилније од тога,

може да реконструише
позадинску причу иза сваког предмета,

причу о томе како је и када
настао текст и ко га је створио,

а понекад и о чему је аутор размишљао
у време када је писао.

Узмите, на пример,
нацрт Декларације независности

која је написана руком Томаса Џеферсона,

а коју су неке од мојих колега
снимиле пре пар година

у Конгресној библиотеци.

Кустоси су приметили

да је једна реч свуда
изгребана и поново написана.

Реч која је написана преко ње
је „грађани“.

Можда можете да погодите
која је реч била испод ње.

„Поданици“.

Ту се, даме и господо,
америчка демократија

развија под руком Томаса Џеферсона.

Или, узмите Мартелусову карту
из 1491. године,

коју смо снимили
у библиотеци Бајнeке на Јејлу.

Ово је била карта
коју је Колумбо вероватно користио

пре пута ка Новом свету,

а која му је дала представу
о томе како Азија изгледа

и где се налази Јапан.

Проблем код ове мапе

је да су њено мастило и пигменти
толико пропали временом

да на овој великој мапи,
дугој око два метра,

свет изгледа као џиновска пустиња.

До сада нисмо имали представу,
макар не детаљну,

о томе шта је Колумбо знао о свету
и како су представљане светске културе.

Главна легенда мапе била је
потпуно нечитка под нормалним светлом.

Ултраљубичасто је урадило
мало по том питању.

Мултиспектрално нам је пружило све.

У Азији, сазнали смо за чудовишта

са толико дугим ушима да могу
да прекрију цело тело овог створења,

у Африци, о змији која је могла
да изазове да се тло пуши.

Као и светлост звезда, која данас носи

слике о изгледу свемира
у далекој прошлости,

тако нас мултиспектрално светло
може одвести натраг

до првих невероватних тренутака
стварања неког предмета.

Помоћу овог сочива постајемо
сведоци грешака, промена мишљења,

наивности, нецензурисаних мисли,

несавршености људске маште,

што чини да ови свети предмети
и њихови ствараоци

постану стварнији,
да нам историја постане ближа.

А шта је са будућношћу?

Постоји толико много прошлости,

а тако мало људи са вештинама
које је могу спасити

пре него што ови предмети заувек нестану.

Због тога сам почео да предајем
ову нову, хибридну дисциплину

коју називам „наука о текстовима“,

а што је мешавина типа Индијана Џоунс
се среће са „Местом злочина“.

Ова наука представља спој

традиционалних вештина
научника који се баве књижевношћу,

способности ишчитавања
старих језика и рукописа,

знање о томе како текстови настају

како бисмо могли да им одредимо
место и време настанка,

и нових техника,
као што је наука о снимању,

хемија мастила и пигмената,

оптичко препознавање знакова
помоћу компјутера.

Прошле године је студент у мојој групи,

бруцош са предзнањем
латинског и грчког језика,

обрађивао снимке палимпсеста

који смо усликали
у чувеној римској библиотеци.

Док је радио, мајушни грчки натпис
је почео да се појављује иза текста.

Сви су се окупили око тога,

а он је прочитао ред из изгубљеног рада
грчког писца комедија, Менандра.

По први пут након више од хиљаду година,

ове речи су изговорене наглас.

У том тренутку је постао научник.

Даме и господо,
ово је будућност прошлости.

Хвала вам.

(Аплауз)