Шта је погрешно у томе што умиремо? | Лесли Хејзлтом (Lesley Hazleton) | TEDxSeattle

Одговор можда делује једноставан, али у рукама Лесли Хејзлтон, ово питање нас води на изненађујуће смешно и провокативно путовање у то шта би заправо значило живети заувек. И да ли бисмо то истински желели. Чест говорник на TED-у и „Случајни теолог“ Хејзлтон користи оштроумност и мудрост да преиспита идеје не само о смрти, већ и о томе шта значи добро живети.

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају који користи формат TED конференције, али га независно организује локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx.

Знам да се многи људи
ужасно боје смрти,

али мене ужасавају коктел забаве.

(Смех)

Не иде ми добро
уобичајено друштвено чаврљање,

па ако налијете пар пића у мене,

не зна се тачно шта може да ми излети.

(Смех)

Као што се десило
на једном таквом догађају,

на пола пута од искапљивања
другог мартинија.

Започела сам разговор

са ватреним обожаваоцем
покрета „заустављања старења“ -

знате, визија о радикално
побољшаном животном веку

који је популаран међу милијардерима
из Силицијумске долине

који мисле да никада не треба да умру.

Један од њих се заправо хвалио у то време

да узима 150 додатака исхрани дневно

да одагна смрт,

што је радња која мора да је трајала
скоро сат времена,

а да и не помињем заштитни слој црева.

(Смех)

Деловало је да тип са којим сам причала

није мислио да је ово чудно.

Био је упола млађи од мене -

мање од пола, заправо.

Пошто је смрт очигледно била
неизбежнија реалност за мене него за њега,

погрешно је претпоставио
да живим у смртном страху од ње.

Деловао је прилично шокиран што није тако.

Заправо, деловало је да моју равнодушност
према тим изгледима види

као признање некаквог мог неуспеха.

„Како можеш да прихваташ границе
које не морају да постоје?“, рекао је.

„Биотехнологија би могла значити
окончање старења;

могла би чак значити крај и саме смрти.“

И тада је то излетело из мене.

(Смех)

„Али шта је погрешно
у томе што умиремо?“, рекох.

Питање га је изненадило
и оставило без речи,

а истина је да је и мене изненадило.

Никада ми пре није пало на памет
да питам баш ово питање.

Никада га нисам поставила тако отворено,

али сада кад је већ било изречено

и док је лебдело у алкохолним
испарењима између нас,

(Смех)

деловало је као да погађа
тачно у срж проблема

јер се узима здраво за готово
да се сви плашимо смрти.

Питајте људе да ли је тако,

а ја сам питала,

иако не обично на забавама,

а већина њих ће рећи: „Да, наравно!“

и изгледати као да би радије били свуда,
осим у истој просторији са вама.

Постојао је психолог Вилијам Џејмс,

који је смрт називао „злом позадином“

и „црвом у сржи људске тежње ка срећи“.

Или песник Филип Ларкин,

коме су добро ишли црви у сржи ствари

и који је написао како је будан лежао
у смртном страху

од онога што је називао
„потпуном вечном празнином“.

Али, испоставило се да ми лоше иду
ствари које се узимају здраво за готово

као и коктел забаве.

Када је нешто толико очигледно
да се не доводи у питање,

управо тада почнем да преиспитујем,

јер оно што узимамо здраво за готово

може бити управо оно
о чему нисмо добро размислили.

Претпостављам да можете рећи
да ми није преостало пуно опција

осим да преиспитам питање сопствене смрти

јер сам јој била прилично
близу неколико пута.

На Блиском Истоку су ме ранили
док сам била на новинарском задатку,

бомбардовали као цивила,

претиле су ми десничарске силеџије.

Али, најближе што сам јој пришла
било је само због мене саме.

Изгубила сам контролу над колима

на трећем скретању на тркачкој стази
на америчком Средњем западу,

и, како је деловало, најспорије могуће

сам се преврнула,

и опет и, да, опет.

Док сам се превртала, једна реченица
ми је одзвањала у глави,

као некаква мантра.

„Ово је“, мислила сам,
„стварно глуп начин да се умре.“

(Смех)

Моја прва реакција

када су кола стала,
а ја открила да сам и даље жива,

била је усхићеност,

коју је пратио талас захвалности

према ономе, ко год да је,
ко је измислио заштитну кацигу.

(Смех)

Тек ми је касније
пало на памет да се запитам:

„А шта би то тачно било толико глупо
у вези са умирањем на овај начин?“

Мислим, шта бих сматрала
интелигентним начином да се умре?

(Смех)

Зашто сам уопште постављала
такво питање?

На шта је мој једини одговор био -
интелектуална таштина.

Мислим, сигурно сам била
превише интелигентна да бих глупо умрла.

(Смех)

Чинило се да ми је не само
сопствени живот веома важан,

већ ми је веома важна и смрт -

чак и ако бих била мртва,

не бих била ту
да ценим значај те чињенице.

Заправо, уопште не бих била ту
да ценим било шта,

због чега је добра ствар
то што нисам религиозна;

јер бих онда, изгледа, била ту

у нечему што се назива
„загробни живот“.

А ово је, благо речено,
отрежњујућа помисао са којом се живи;

пошто је идеја да не само
да никада заиста нећете умрети,

већ и да оно што радите у овом животу

одређује вашу судбину
у хипотетичком, следећем животу.

Другим речима, живот који заправо живите

нема никакву унутрашњу вредност
сам по себи;

или, заправо, не другим речима,

већ речима мотивационог
мега-пастора, Рика Ворена,

оног који је написао „Сврху живота“:

„Земља“, каже он,

а не измишљам ово,

„Земља је чекаоница, предшколско,
проба за ваш вечни живот.“

Живот као проба?

Мислим, то је један од начина
да га потпуно банализујете.

А ево и другог,

јер се оно што нам апостоли бесмртности
из Силицијумске долине нуде

заиста своди на секуларну
верзију исте ствари,

чак и ако, према њима,
остаjете у свом телу

уместо да испарите
у некакво бестелесно стање.

Тако имамо ко-оснивача
Пејпала, Питера Тиела,

који каже, а ја цитирам:

„Ако људи мисле да ће умрети,
то је демотивишуће.“

(Смех)

Има још!

(Смех)

„Идеја бесмртности“, каже он,
„је мотивишућа.“

Као једна међу онима који су апсурдни
и замишљају да ће умрети,

мислим да је Тиелова
благоглагољивост запањујућа.

Он своди људско постојање
на језик корпоративног управљања,

на пут мотивације.

Изгледа да мисли да су наши животи
неважећи због чињенице да ћемо умрети

и сматра да је живот,
шта друго, него метрика;

његову вредност одређује
нешто толико просто за рачунање

као што су године.

У Тиеловом свету,
оно што нас диже из кревета ујутру

није уживање у животу који заправо живимо,

већ нада да ћемо заувек
наставити да устајемо ујутру.

Ја, рецимо, могу да смислим
тек неколико депресивнијих ствари од тога.

(Смех)

(Аплауз)

Тиелов сан је моја ноћна мора.

(Смех)

А ако о томе размислите на тренутак,

може се десити да постане и ваша.

Оставимо по страни практичне бриге,

као што је ко уопште може
да приушти да живи вечно.

Мислим, претпостављам
да би то била мање важна брига

ако сте милијардер,
али само за длаку мање важна,

јер било који број милијарди долара

је и даље једва кап
у финансијском океану вечности.

Уместо тога ћу затражити од вас

да размислите о томе
шта би вечни живот могао значити,

како би било да само наставите
да идете напред,

као онај розе зека
у старој реклами за батерије,

који бесомучно удара у свој лимени бубањ.

(Смех)

Заправо, имамо неку представу
о томе како би то изгледало.

Налази се у начину на који причамо.

Када кажемо да смо седели на предавању

које је трајало у недоглед,
као да се никада неће завршити,

или када се жалимо
на непрестано торокање,

или када лош филм описујемо
као бескрајно дуг.

Свесно или несвесно,
схватамо да би без некаквог краја

живот постао равно пространство
без особености,

само једна ствар за другом,
буквално у недоглед.

Бесконачност би исисала
виталност из нашег постојања,

избрисала његов смисао.

Оставила би нас са осећајем
досаде и бесмислености,

што су главне карактеристике
хроничне депресије.

Дакле, последња ствар коју бих пожелела
је да никада не умрем.

Немам никакву жељу да живим заувек,

јер бесмртност није
нешто што се жарко жели,

већ баш супротно од тога; то је клетва.

Помислите на грчки мит

у ком Сизиф заувек котрља
узбрдо свој камен,

а никада не стиже до врха.

Или приче о духовима и вампирима,

где су мртви који ходају осуђени
на аветињске животе без краја.

Или чак јунака из стрипова
попут Супермена,

који је осуђен да никада не живи
обичним животом Кларка Кента;

да никада не живи, воли и умре
као нормално људско биће.

Потребни су нам завршеци

јер је најосновнији крај уграђен у нас:

наша способност да умремо,

наша смртност,

је ствар која дефинише људска бића.

Ми смо ограничена бића у бесконачности

и, ако размислимо о томе,

то појачава наше поштовање
чињенице да постојимо,

даје нову дубину
идеји живота као путовања.

Тако, моја смртност не негира значење;

она ствара значење.

То је оно што ме окреће ка животу.

То је оно што каже:

„Цени га!

Не узимај га здраво за готово!

Напиши следећу књигу!

Смеј се са својим пријатељима!

Иди да истражујеш!

Поједи још десетак острига!“

(Смех)

Јер није важно колико дуго живим,

већ како живим,

а имам намеру да то добро урадим -

до самог краја.

Хвала вам.

(Аплауз)