WEBVTT

00:00:13.079 --> 00:00:16.709
Знам да се многи људи
ужасно боје смрти,

00:00:16.709 --> 00:00:19.458
али мене ужасавају коктел забаве.

00:00:19.458 --> 00:00:21.878
(Смех)

00:00:22.378 --> 00:00:24.968
Не иде ми добро
уобичајено друштвено чаврљање,

00:00:24.968 --> 00:00:27.168
па ако налијете пар пића у мене,

00:00:27.168 --> 00:00:29.559
не зна се тачно шта може да ми излети.

00:00:29.559 --> 00:00:31.210
(Смех)

00:00:31.750 --> 00:00:34.123
Као што се десило
на једном таквом догађају,

00:00:34.123 --> 00:00:37.079
на пола пута од искапљивања
другог мартинија.

00:00:37.919 --> 00:00:39.419
Започела сам разговор

00:00:39.419 --> 00:00:43.450
са ватреним обожаваоцем
покрета „заустављања старења“ -

00:00:43.510 --> 00:00:47.550
знате, визија о радикално
побољшаном животном веку

00:00:47.550 --> 00:00:50.361
који је популаран међу милијардерима
из Силицијумске долине

00:00:50.361 --> 00:00:52.301
који мисле да никада не треба да умру.

00:00:52.921 --> 00:00:55.018
Један од њих се заправо хвалио у то време

00:00:55.018 --> 00:00:59.485
да узима 150 додатака исхрани дневно

00:00:59.485 --> 00:01:01.745
да одагна смрт,

00:01:02.597 --> 00:01:05.568
што је радња која мора да је трајала
скоро сат времена,

00:01:05.568 --> 00:01:07.685
а да и не помињем заштитни слој црева.

00:01:08.125 --> 00:01:10.038
(Смех)

00:01:10.458 --> 00:01:12.988
Деловало је да тип са којим сам причала

00:01:12.988 --> 00:01:14.768
није мислио да је ово чудно.

00:01:15.838 --> 00:01:17.798
Био је упола млађи од мене -

00:01:17.838 --> 00:01:19.548
мање од пола, заправо.

00:01:19.938 --> 00:01:24.566
Пошто је смрт очигледно била
неизбежнија реалност за мене него за њега,

00:01:24.566 --> 00:01:29.018
погрешно је претпоставио
да живим у смртном страху од ње.

00:01:30.228 --> 00:01:32.508
Деловао је прилично шокиран што није тако.

00:01:33.028 --> 00:01:36.138
Заправо, деловало је да моју равнодушност
према тим изгледима види

00:01:36.138 --> 00:01:39.487
као признање некаквог мог неуспеха.

00:01:40.597 --> 00:01:44.168
„Како можеш да прихваташ границе
које не морају да постоје?“, рекао је.

00:01:44.168 --> 00:01:46.768
„Биотехнологија би могла значити
окончање старења;

00:01:46.768 --> 00:01:50.047
могла би чак значити крај и саме смрти.“

00:01:51.657 --> 00:01:53.961
И тада је то излетело из мене.

00:01:53.961 --> 00:01:55.948
(Смех)

00:01:58.808 --> 00:02:02.088
„Али шта је погрешно
у томе што умиремо?“, рекох.

00:02:04.238 --> 00:02:06.488
Питање га је изненадило
и оставило без речи,

00:02:06.488 --> 00:02:09.038
а истина је да је и мене изненадило.

00:02:09.832 --> 00:02:12.785
Никада ми пре није пало на памет
да питам баш ово питање.

00:02:12.785 --> 00:02:14.797
Никада га нисам поставила тако отворено,

00:02:14.797 --> 00:02:16.447
али сада кад је већ било изречено

00:02:16.447 --> 00:02:19.357
и док је лебдело у алкохолним
испарењима између нас,

00:02:19.357 --> 00:02:21.527
(Смех)

00:02:23.037 --> 00:02:25.658
деловало је као да погађа
тачно у срж проблема

00:02:25.919 --> 00:02:30.059
јер се узима здраво за готово
да се сви плашимо смрти.

00:02:31.458 --> 00:02:33.698
Питајте људе да ли је тако,

00:02:33.698 --> 00:02:35.112
а ја сам питала,

00:02:35.112 --> 00:02:37.471
иако не обично на забавама,

00:02:37.471 --> 00:02:40.795
а већина њих ће рећи: „Да, наравно!“

00:02:40.795 --> 00:02:44.305
и изгледати као да би радије били свуда,
осим у истој просторији са вама.

00:02:45.765 --> 00:02:47.974
Постојао је психолог Вилијам Џејмс,

00:02:47.974 --> 00:02:50.774
који је смрт називао „злом позадином“

00:02:50.774 --> 00:02:55.263
и „црвом у сржи људске тежње ка срећи“.

00:02:56.453 --> 00:02:58.074
Или песник Филип Ларкин,

00:02:58.074 --> 00:03:00.634
коме су добро ишли црви у сржи ствари

00:03:01.284 --> 00:03:03.846
и који је написао како је будан лежао
у смртном страху

00:03:03.846 --> 00:03:06.866
од онога што је називао
„потпуном вечном празнином“.

00:03:08.619 --> 00:03:12.145
Али, испоставило се да ми лоше иду
ствари које се узимају здраво за готово

00:03:12.145 --> 00:03:14.515
као и коктел забаве.

00:03:15.061 --> 00:03:18.408
Када је нешто толико очигледно
да се не доводи у питање,

00:03:18.408 --> 00:03:21.992
управо тада почнем да преиспитујем,

00:03:22.206 --> 00:03:24.426
јер оно што узимамо здраво за готово

00:03:24.437 --> 00:03:29.037
може бити управо оно
о чему нисмо добро размислили.

00:03:30.997 --> 00:03:33.888
Претпостављам да можете рећи
да ми није преостало пуно опција

00:03:33.888 --> 00:03:35.874
осим да преиспитам питање сопствене смрти

00:03:35.874 --> 00:03:38.493
јер сам јој била прилично
близу неколико пута.

00:03:39.131 --> 00:03:42.582
На Блиском Истоку су ме ранили
док сам била на новинарском задатку,

00:03:42.582 --> 00:03:44.231
бомбардовали као цивила,

00:03:44.231 --> 00:03:46.621
претиле су ми десничарске силеџије.

00:03:47.353 --> 00:03:51.532
Али, најближе што сам јој пришла
било је само због мене саме.

00:03:52.382 --> 00:03:54.418
Изгубила сам контролу над колима

00:03:54.418 --> 00:03:58.561
на трећем скретању на тркачкој стази
на америчком Средњем западу,


00:03:58.561 --> 00:04:01.195
и, како је деловало, најспорије могуће

00:04:01.195 --> 00:04:03.417
сам се преврнула,

00:04:03.417 --> 00:04:06.736
и опет и, да, опет.

00:04:08.337 --> 00:04:12.611
Док сам се превртала, једна реченица
ми је одзвањала у глави,

00:04:12.611 --> 00:04:14.504
као некаква мантра.

00:04:15.704 --> 00:04:21.424
„Ово је“, мислила сам,
„стварно глуп начин да се умре.“

00:04:21.424 --> 00:04:23.851
(Смех)

00:04:29.619 --> 00:04:30.619
Моја прва реакција

00:04:30.619 --> 00:04:33.473
када су кола стала,
а ја открила да сам и даље жива,

00:04:33.473 --> 00:04:34.882
била је усхићеност,

00:04:34.882 --> 00:04:36.532
коју је пратио талас захвалности

00:04:36.532 --> 00:04:39.790
према ономе, ко год да је,
ко је измислио заштитну кацигу.

00:04:39.790 --> 00:04:40.897
(Смех)

00:04:40.897 --> 00:04:43.069
Тек ми је касније
пало на памет да се запитам:

00:04:43.069 --> 00:04:47.259
„А шта би то тачно било толико глупо
у вези са умирањем на овај начин?“

00:04:47.764 --> 00:04:51.082
Мислим, шта бих сматрала
интелигентним начином да се умре?

00:04:51.082 --> 00:04:52.690
(Смех)

00:04:53.530 --> 00:04:56.558
Зашто сам уопште постављала
такво питање?

00:04:56.978 --> 00:05:01.546
На шта је мој једини одговор био -
интелектуална таштина.

00:05:03.066 --> 00:05:07.685
Мислим, сигурно сам била
превише интелигентна да бих глупо умрла.

00:05:07.685 --> 00:05:10.567
(Смех)

00:05:13.337 --> 00:05:17.106
Чинило се да ми је не само
сопствени живот веома важан,

00:05:17.106 --> 00:05:19.677
већ ми је веома важна и смрт -

00:05:19.737 --> 00:05:21.418
чак и ако бих била мртва,

00:05:21.418 --> 00:05:25.208
не бих била ту
да ценим значај те чињенице.

00:05:25.578 --> 00:05:28.539
Заправо, уопште не бих била ту
да ценим било шта,

00:05:29.009 --> 00:05:31.699
због чега је добра ствар
то што нисам религиозна;

00:05:32.486 --> 00:05:35.615
јер бих онда, изгледа, била ту

00:05:35.615 --> 00:05:39.107
у нечему што се назива
„загробни живот“.

00:05:40.177 --> 00:05:44.876
А ово је, благо речено,
отрежњујућа помисао са којом се живи;

00:05:44.876 --> 00:05:48.321
пошто је идеја да не само
да никада заиста нећете умрети,

00:05:48.321 --> 00:05:50.850
већ и да оно што радите у овом животу

00:05:50.850 --> 00:05:55.030
одређује вашу судбину
у хипотетичком, следећем животу.

00:05:55.783 --> 00:05:58.738
Другим речима, живот који заправо живите

00:05:58.738 --> 00:06:02.122
нема никакву унутрашњу вредност
сам по себи;

00:06:02.782 --> 00:06:04.722
или, заправо, не другим речима,

00:06:04.722 --> 00:06:08.635
већ речима мотивационог
мега-пастора, Рика Ворена,

00:06:08.635 --> 00:06:11.035
оног који је написао „Сврху живота“:

00:06:12.010 --> 00:06:13.688
„Земља“, каже он,

00:06:14.438 --> 00:06:16.568
а не измишљам ово,

00:06:17.088 --> 00:06:24.498
„Земља је чекаоница, предшколско,
проба за ваш вечни живот.“

00:06:27.432 --> 00:06:29.532
Живот као проба?

00:06:30.697 --> 00:06:33.434
Мислим, то је један од начина
да га потпуно банализујете.

00:06:33.854 --> 00:06:35.154
А ево и другог,

00:06:35.154 --> 00:06:39.664
јер се оно што нам апостоли бесмртности
из Силицијумске долине нуде

00:06:39.675 --> 00:06:43.411
заиста своди на секуларну
верзију исте ствари,

00:06:43.441 --> 00:06:45.566
чак и ако, према њима,
остаjете у свом телу

00:06:45.566 --> 00:06:49.392
уместо да испарите
у некакво бестелесно стање.

00:06:50.032 --> 00:06:54.484
Тако имамо ко-оснивача
Пејпала, Питера Тиела,

00:06:54.484 --> 00:06:58.004
који каже, а ја цитирам:

00:06:58.004 --> 00:07:02.285
„Ако људи мисле да ће умрети,
то је демотивишуће.“

00:07:02.765 --> 00:07:05.403
(Смех)

00:07:06.353 --> 00:07:07.517
Има још!

00:07:08.107 --> 00:07:09.247
(Смех)

00:07:09.687 --> 00:07:15.037
„Идеја бесмртности“, каже он,
„је мотивишућа.“

00:07:18.785 --> 00:07:22.929
Као једна међу онима који су апсурдни
и замишљају да ће умрети,

00:07:22.929 --> 00:07:26.806
мислим да је Тиелова
благоглагољивост запањујућа.

00:07:26.806 --> 00:07:31.286
Он своди људско постојање
на језик корпоративног управљања,

00:07:32.303 --> 00:07:34.483
на пут мотивације.

00:07:35.423 --> 00:07:39.073
Изгледа да мисли да су наши животи
неважећи због чињенице да ћемо умрети

00:07:39.840 --> 00:07:44.425
и сматра да је живот,
шта друго, него метрика;

00:07:44.807 --> 00:07:47.947
његову вредност одређује
нешто толико просто за рачунање

00:07:47.947 --> 00:07:49.797
као што су године.

00:07:49.797 --> 00:07:53.926
У Тиеловом свету,
оно што нас диже из кревета ујутру

00:07:53.926 --> 00:07:56.526
није уживање у животу који заправо живимо,

00:07:56.526 --> 00:08:01.546
већ нада да ћемо заувек
наставити да устајемо ујутру.

00:08:04.587 --> 00:08:08.113
Ја, рецимо, могу да смислим
тек неколико депресивнијих ствари од тога.

00:08:08.113 --> 00:08:10.323
(Смех)

00:08:13.363 --> 00:08:15.914
(Аплауз)

00:08:17.034 --> 00:08:19.587
Тиелов сан је моја ноћна мора.

00:08:19.587 --> 00:08:21.104
(Смех)

00:08:21.104 --> 00:08:22.819
А ако о томе размислите на тренутак,

00:08:22.819 --> 00:08:25.414
може се десити да постане и ваша.

00:08:26.574 --> 00:08:28.712
Оставимо по страни практичне бриге,

00:08:28.712 --> 00:08:31.658
као што је ко уопште може
да приушти да живи вечно.

00:08:31.658 --> 00:08:34.143
Мислим, претпостављам
да би то била мање важна брига

00:08:34.143 --> 00:08:36.692
ако сте милијардер,
али само за длаку мање важна,

00:08:36.692 --> 00:08:38.687
јер било који број милијарди долара

00:08:38.687 --> 00:08:42.134
је и даље једва кап
у финансијском океану вечности.

00:08:43.224 --> 00:08:44.864
Уместо тога ћу затражити од вас

00:08:44.864 --> 00:08:47.498
да размислите о томе
шта би вечни живот могао значити,

00:08:47.498 --> 00:08:51.001
како би било да само наставите
да идете напред,

00:08:51.001 --> 00:08:54.841
као онај розе зека
у старој реклами за батерије,

00:08:54.841 --> 00:08:57.266
који бесомучно удара у свој лимени бубањ.

00:08:57.266 --> 00:08:58.382
(Смех)

00:08:59.862 --> 00:09:02.756
Заправо, имамо неку представу
о томе како би то изгледало.

00:09:03.519 --> 00:09:05.589
Налази се у начину на који причамо.

00:09:06.096 --> 00:09:08.196
Када кажемо да смо седели на предавању

00:09:08.196 --> 00:09:11.856
које је трајало у недоглед,
као да се никада неће завршити,

00:09:12.406 --> 00:09:15.236
или када се жалимо
на непрестано торокање,

00:09:15.236 --> 00:09:19.576
или када лош филм описујемо
као бескрајно дуг.

00:09:20.914 --> 00:09:24.314
Свесно или несвесно,
схватамо да би без некаквог краја

00:09:24.314 --> 00:09:27.694
живот постао равно пространство
без особености,

00:09:27.694 --> 00:09:32.284
само једна ствар за другом,
буквално у недоглед.

00:09:33.109 --> 00:09:36.559
Бесконачност би исисала
виталност из нашег постојања,

00:09:36.559 --> 00:09:38.369
избрисала његов смисао.

00:09:38.789 --> 00:09:41.689
Оставила би нас са осећајем
досаде и бесмислености,

00:09:41.689 --> 00:09:44.299
што су главне карактеристике
хроничне депресије.

00:09:45.899 --> 00:09:50.349
Дакле, последња ствар коју бих пожелела
је да никада не умрем.

00:09:51.794 --> 00:09:54.164
Немам никакву жељу да живим заувек,

00:09:54.164 --> 00:09:58.164
јер бесмртност није
нешто што се жарко жели,

00:09:58.164 --> 00:10:01.394
већ баш супротно од тога; то је клетва.

00:10:02.294 --> 00:10:04.124
Помислите на грчки мит

00:10:04.124 --> 00:10:07.234
у ком Сизиф заувек котрља
узбрдо свој камен,

00:10:07.234 --> 00:10:08.804
а никада не стиже до врха.

00:10:09.394 --> 00:10:11.734
Или приче о духовима и вампирима,

00:10:11.734 --> 00:10:16.054
где су мртви који ходају осуђени
на аветињске животе без краја.

00:10:17.055 --> 00:10:20.095
Или чак јунака из стрипова
попут Супермена,

00:10:20.095 --> 00:10:23.945
који је осуђен да никада не живи
обичним животом Кларка Кента;

00:10:24.295 --> 00:10:29.225
да никада не живи, воли и умре
као нормално људско биће.

00:10:29.970 --> 00:10:32.230
Потребни су нам завршеци

00:10:32.230 --> 00:10:35.350
јер је најосновнији крај уграђен у нас:

00:10:35.880 --> 00:10:37.850
наша способност да умремо,

00:10:37.930 --> 00:10:39.510
наша смртност,

00:10:39.510 --> 00:10:42.497
је ствар која дефинише људска бића.

00:10:43.140 --> 00:10:47.150
Ми смо ограничена бића у бесконачности

00:10:47.150 --> 00:10:49.150
и, ако размислимо о томе,

00:10:49.150 --> 00:10:52.790
то појачава наше поштовање
чињенице да постојимо,

00:10:52.790 --> 00:10:55.900
даје нову дубину
идеји живота као путовања.

00:10:57.262 --> 00:11:02.412
Тако, моја смртност не негира значење;

00:11:02.692 --> 00:11:04.527
она ствара значење.

00:11:04.807 --> 00:11:06.837
То је оно што ме окреће ка животу.

00:11:06.837 --> 00:11:07.902
То је оно што каже:

00:11:07.902 --> 00:11:09.302
„Цени га!

00:11:09.302 --> 00:11:10.912
Не узимај га здраво за готово!

00:11:11.152 --> 00:11:12.892
Напиши следећу књигу!

00:11:13.092 --> 00:11:14.532
Смеј се са својим пријатељима!

00:11:14.762 --> 00:11:16.082
Иди да истражујеш!

00:11:16.732 --> 00:11:18.812
Поједи још десетак острига!“

00:11:18.812 --> 00:11:20.092
(Смех)

00:11:20.612 --> 00:11:23.762
Јер није важно колико дуго живим,

00:11:23.762 --> 00:11:25.702
већ како живим,

00:11:26.582 --> 00:11:28.642
а имам намеру да то добро урадим -

00:11:29.669 --> 00:11:31.049
до самог краја.

00:11:31.888 --> 00:11:33.118
Хвала вам.

00:11:33.758 --> 00:11:36.648
(Аплауз)