Kako prihod utiče na razvoj dečijeg mozga?

Neuronaučnica i pedijatar Kimberli Nobl vodi studiju „Bebine prve godine”, prvu randomizovanu studiju do sada, o tome kako porodični prihodi utiču na dečiji kognitivni, emocionalni i moždani razvoj. Ona želi da sazna možemo li pomoći deci u siromaštvu jednostavnim davanjem novca porodicama? „Mozak nije sudbina,” kaže Nobl „i ako dečiji mozak može da se promeni, onda je sve moguće.”

Ono što ću podeliti sa vama
su rezultati istraživanja

mozgova više od 1 000 dece i adolescenata.

To su bila deca angažovana

iz različitih porodica širom Amerike,

i ovo je prosečna slika njihovog mozga.

Prednji deo prosečnog mozga
je sa vaše leve strane,

a zadnji deo prosečnog mozga
je sa vaše desne strane.

Ono što je nas veoma interesovalo

je bio površinski deo
cerebralnog korteksa,

ili tanki, naborani deo
spoljne površine mozga

koji odrađuje većinu
teških kognitivnih procesa.

Pošto su prošli radovi
drugih naučnika ukazivali na to

da se, u mnogim slučajevima,

veća površina korteksa

često dovodi u vezu
sa većom inteligencijom.

U ovoj studiji,
mi smo otkrili jedan faktor

koji je bio povezan sa površinom korteksa

gotovo celom površinom mozga.

Taj faktor je porodični prihod.

Svaka obojena tačka koju vidite ovde
je tačka u kojoj je viši porodični prihod

povezan sa većom površinom
korteksa u toj tački.

Takođe postoje neki delovi,
prikazani ovde žutim,

gde je ta veza posebno naglašena.

A ti delovi su oni koji podržavaju
određene kognitivne sposobnosti:

jezičke sposobnosti,
kao što su rečnik i čitanje,

kao i mogućnost izbegavanja ometanja

i vršenja samokontrole.

Ovo je važno

zato što su to veštine

sa kojima se deca koja žive
u siromaštvu najčešće bore.

U stvari, dete koje živi u siromaštvu

ima veće šanse da bude manje uspešno
na testu jezika ili kontrole impulsa

čak i pre svoje druge godine života.

Postoji par stvari u ovoj studiji
koje bih želela da naglasim.

Prva stvar:

ova veza između porodičnih prihoda
i strukture dečijeg mozga

je bila najjača
kod najnižih nivoa prihoda.

Što znači da je dolar po dolar,

relativno mala razlika
u porodičnim prihodima

bila praćena proporcionalno
većom razlikom u moždanoj strukturi

među najugroženijim porodicama.

Intuitivno, to ima smisla, zar ne?

Dodatnih 20 000 dolara za porodicu koja,
recimo, zarađuje 150 000 dolara godišnje

bi svakako bilo lepo, ali verovatno
ne bi donelo neku ogromnu promenu,

dok bi dodatnih 20 000 dolara

za porodicu koja zarađuje
samo 20 000 dolara godišnje

najverovatnije znatno uticalo
na njihov svakodnevni život.

Druga stvar koju želim da naglasim

je da ova veza između porodičnih prihoda
i dečije strukture mozga

nije zavisila od uzrasta dece,

njihovog pola

niti rasne ili etničke pripadnosti.

I poslednja stvar,

ona ključna,

postojala su ogromna odstupanja
od deteta do deteta,

pri čemu mislim da je bilo mnogo dece
iz porodica sa većim prihodom

sa manjom površinom mozga,

i mnogo dece iz porodica
sa manjim prihodom

sa većom površinom mozga.

Evo poređenja.

Svi znamo da u detinjstvu

dečaci obično budu viši od devojčica,

ali ako uđete u bilo koju osnovnu školu,

videćete da su neke devojčice
više od nekih dečaka.

Dakle, dok je odrastanje u siromaštvu
svakako faktor rizika

za manju površinu mozga,

nikako ne mogu znati na osnovu
pojedinačnog prihoda dečije porodice,

sa preciznošću,

kako bi izgledao mozak
tog određenog deteta.

Želim da na trenutak zamislite dva deteta.

Jedno je malo dete
rođeno u siromaštvu u Americi,

a drugo je takođe američko dete,

ali je rođeno u srećnijim okolnostima.

Pri rođenju, pronalazimo da ne postoji
apsolutno nikakva razlika

u tome kako njihov mozak funkcioniše.

Ali do momenta kada su ova dva deteta
spremna da krenu u predškolsko,

znamo da će dete koje živi u siromaštvu

najverovatnije imati kognitivne rezultate
u proseku niže za 60 procenata

od onog drugog deteta.

Kasnije, dete koje živi u siromaštvu

ima pet puta veće šanse
da napusti srednju školu,

a i ako završi srednju školu,

manja je verovatnoća
da će steći fakultetsku diplomu.

Do svoje 35. godine života,
ova dva deteta,

ako prvo dete provede
celo svoje detinjstvo u siromaštvu,

ima 75 puta veću šansu
da i samo bude siromašno.

Ali to ne mora da bude tako.

Kao neuronaučnicu, jedna od stvari

koja me najviše fascinira
kod ljudskog mozga

je da iskustva menjaju naš mozak.

Ovaj koncept, poznat kao neuroplastičnost,

znači da ove razlike
u strukturi dečijeg mozga

ne osuđuju dete
na život niskih dostignuća.

Mozak nije sudbina.

Ako dečiji mozak može da se promeni,

onda je sve moguće.

Mi, kao društvo, trošimo milijarde dolara
svake godine na dečije obrazovanje.

Šta možemo da kažemo školama,
nastavnicima i roditeljima

koji žele da pomognu deci
iz nepovoljnog okruženja

da daju sve od sebe u školi i životu?

Nauka u začetku sugeriše

da je odrastanje u siromaštvu povezano
sa mnoštvom različitih iskustava

i da ova iskustva zauzvrat
mogu zajednički uticati

i time pomoći oblikovanju razvoja mozga
i naposletku pomoći deci da uče.

Ako je ovo istina,

to povlači pitanje:

na kom delu ovog puta
mi možemo uskočiti i pružiti pomoć?

Uzmimo prvo intervenciju
na nivou samog učenja -

najčešće kroz školske inicijative.

Da li treba da podstičemo nastavnike
da se fokusiraju na veštine

sa kojima će deca iz nepovoljnih sredina
najverovatnije imati problema?

Naravno.

Važnost visokokvalitetnog obrazovanja
zasnovanog na naučnim dokazima

stvarno se ne može prenebreći.

Postoje brojni primeri
izvanrednih intervencija

koje imaju za cilj opismenjavanje
ili samokontrolu,

koje zaista poboljšavaju dečiji kognitivni
razvoj i rezultate njihovih testova.

Ali za svaku intervenciju, naučnici
koji rade ovaj posao bi vam rekli,

to je izazovan posao.

Teško je primeniti visokokvalitetno
obrazovanje zasnovano na dokazima.

Može zahtevati veliku radnu snagu,

a ponekad je skupo.

U mnogim slučajevima, ove razlike
u dečijem razvoju se pojave rano,

mnogo pre nego što počne
formalno školovanje,

ponekad kad je dete mlađe od 3 godine.

Tako da bih iznela argument:

škola je veoma važna,

ali ako usmerimo sve naše napore

na formalno školovanje,

verovatno počinjemo prekasno.

Šta kažete da napravimo korak unazad,

i fokusiramo se na trud
da se promeni dečije iskustvo?

Koje specifično iskustvo je povezano
sa odrastanjem u siromaštvu,

a moglo bi da bude naš fokus
u cilju razvoja mozga

i poboljšanja ishoda učenja kod dece?

Naravno, ima ih mnogo, zar ne?

Ishrana, pristup zdravstvenoj zaštiti,

izloženost pušenju ili olovu,

iskustvo stresa ili diskriminacije,

da ih nabrojimo nekoliko.

U mojoj laboratoriji,

posebno smo fokusirani
na nekoliko vrsta iskustava

za koje verujemo da mogu postati naš fokus

za podsticanje razvoja dečijeg mozga

i na kraju poboljšanja
njihovih rezultata učenja.

Evo jednog primera.

Uzmimo nešto što ja zovem
kućno jezičko okruženje,

a pod tim podrazumevam,
znamo da broj reči koje dete čuje

i broj razgovora
u koje su svakodnevno uključeni

mogu strahovito varirati.

Prema nekim procenama,

deca iz boljih okruženja

u proseku čuju oko 30 miliona
više izgovorenih reči

u prvih nekoliko godina života,

u poređenju sa decom
iz manje povoljnih okruženja.

Kroz naš rad, saznajemo

da deca koja imaju više iskustva dijaloga,

pitanja i odgovora,

imaju tendenciju da imaju veću
moždanu površinu u delovima mozga

za koje znamo da su odgovorni
za jezik i sposobnost čitanja.

U stvari, broj razgovora koje čuju

izgleda da je malo značajniji
od samog broja reči koje čuju.

Dakle, jedna primamljiva mogućnost

je da bi trebalo učiti roditelje
ne samo da pričaju puno,

nego da u stvari vode
više razgovora sa svojom decom.

Na ovaj način je moguće
da ćemo podstaći razvoj mozga

i možda jezičke i čitalačke veštine
kod njihove dece.

I zaista, određeni broj naučnika testira

upravo sada ovu uzbudljivu mogućnost.

Ali naravno, mi svi znamo

da je odrastanje u siromaštvu
povezano sa mnogo različitih iskustava

osim toga koliko razgovora dete vodi.

Kako onda da izaberemo
na šta još da se fokusiramo?

Spisak može biti poražavajući.

Postoji veliki broj
visokokvalitetnih intervencija

koje zaista pokušavaju
da promene dečije iskustvo,

od kojih su mnoge prilično efikasne.

Ali opet, baš kao i inicijative
bazirane na školi, to je težak posao.

Može biti pun izazova,

zahtevati veliku radnu snagu,

ponekad biti skup...

A povremeno

može biti pomalo snishodljivo
za naučnike da upadaju

i govore porodici šta treba da promene
kako bi njihovo dete bilo uspešno.

Zato želim da podelim ideju sa vama.

Šta ako pokušamo da pomognemo
deci u siromaštvu

jednostavno dajući
njihovim porodicama više para?

Imam tu privilegiju da radim
sa timom ekonomista,

eksperata za socijalnu politiku
i neuronaučnika

u sprovođenju „Bebinih prvih godina”,

prve randomizovane studije ikad,

koja testira da li smanjenje siromaštva
izaziva promene u dečijem razvoju mozga.

Ova studija ima velike ambicije,

ali je njena pretpostavka
prilično jednostavna.

U maju 2018. godine

počeli smo da regrutujemo 1 000 majki
koje žive ispod granice siromaštva

nedugo nakon što su se porodile
u nekoliko američkih bolnica.

Nakon uključivanja u našu studiju,

sve majke su primile
bezuslovni mesečni novčani poklon

za prvih 40 meseci života njihove dece,

i slobodne su da koriste
taj novac kako god žele.

Ali ono što je važno je da su majke
nasumično podeljene u grupe,

tako da su neke majke nasumično izabrane
da prime nominalni mesečni novčani poklon,

a druge su nasumično izabrane da primaju
nekoliko stotina dolara svakog meseca,

iznos za koji verujemo
da je dovoljno velik

da poboljša njihov svakodnevni život,

povećavajući njihov mesečni prihod
za 20 do 25 procenata u većini slučaja.

Na ovaj način,

nadamo se da ćemo konačno moći
da prevaziđemo pitanja

u kakvoj je vezi siromaštvo
sa razvojem deteta

i stvarno biti u mogućnosti da proverimo
da li smanjenje siromaštva donosi promene

u kognitivnom, emocionalnom
i moždanom razvoju deteta

u prve tri godine života -

upravo u vreme kada verujemo

da iskustvo ima najveći uticaj
na mozak u razvoju.

Nećemo imati konačne rezultate
ove studije još nekoliko godina,

i ako ništa drugo,

1 000 novorođenčadi i njihovih mama
će imati malo više novca svakog meseca

za koji kažu da im je preko potreban.

Ali šta ako se ispostavi
da je isplativ način

da se pomogne maloj deci u siromaštvu

jednostavno dati više para
njihovim mamama?

Ako se naše hipoteze potvrde,

nadamo se da će rezultati ovog rada
pokrenuti raspravu o socijalnim službama

koje imaju potencijal da utiču
na milione porodica sa malom decom.

Zato što, iako prihod možda nije jedini
ili čak najvažniji faktor

u određivanju razvoja dečijeg mozga,

može biti onaj koji se,

iz zakonske perspektive,

može lako regulisati.

Jednostavno rečeno,

ako možemo dokazati da smanjenje
siromaštva menja razvoj dečijeg mozga,

a to vodi svrsishodnoj promeni strategija,

onda malo dete rođeno u siromaštvu danas

može imati mnogo bolje šanse
za svetliju budućnost.

Hvala vam.

(Aplauz)