Uvod u tipove podataka i promenljive u programiranju

Writing a basic program. Basics of data types, variables and conditional statements

Ono što želim da uradim u ovom klipu
jeste da vas izložim ideji

i da vam predstavim

šta je to kompjuterski program.

A u slučaju da želite da isprobavate paralelno

a jako vam preporučujem da to radite

jer pravi način za učenje računarskih nauka

i jeste da se malo sami poigrate sa stvarima.

Ovo je Python (čita se: pajton) okruženje

tako da ću dosta programirati u jeziku zvanom Python.

A ovo ovde, ovo okruženje
se naziva PyScripter.

P-Y-S-C-R-I-P-T-E-R.

Besplatano je, To je "open-source" softver
(prevod: softver otvorenog koda).

I ja ću koristiti Python... Python...

Mislim da koristim Python 2.6 ili 2.7.

Dokle god koristite Python 2

vaši primeri će biti isti kao i moji,

radiće na isti način.

Ali ako koristite Python 3

moraćete da koristite malo drugačiji pristup

s vremena na vreme kako bi sve radilo korektno.

Pokušaću da ukažem na te izuzetke
kada se budu dešavali

Dakle, hajde da počnemo sa pisanjem
jednog kompjuterskog programa.

Ono što je super u ovde

je to što program možemo pisati odmah tu.

A u suštini sa samo menjamo tekstualni dokument.

To je sve što radimo.

To je grupa instrukcija (naredbi)

i u većini slučajeva će kompjuter početi

sa vrha ovog dokumenta
i jednostavno nastaviti naniže

čitajući ove naredbe.

Iako ćete kasnije videti

da postoje načini da se kompjuteru kaže

da preskoči neke naredbe,
ali i da kruži kroz instrukcije

tako da nešto može da radi iznova i iznova
ili da neke druge stvari preskoči.

Imajući u vidu rečeno, hajde da napišemo jednostavan program

i dok ovo radimo,

upoznaćemo sa nekim osnovnim konceptima

koji se javljaju u okviru kompjuterkog programa.

Dopustite mi da vam napišem veoma jednostavan program.

Dakle, jedan veoma jednostavan program

bi bio bukvalno samo jedan izraz.

Stoga, napisaću samo *print 3 + 7*,

Ovaj program će bukvalno da uzme *3 + 7*
i da to prikaže na ekranu.

Program će to proslediti print funkciji

koja dolazi u okviru Python jezika.

Možda da to napišem ovako: *print( 3 + 7 )*.

Sačuvaću dokument. Dakle postoji samo jedna...

ako razmislite o tome, samo jedna komanda

ovde na prvoj liniji.
Ona kaže *print 3 + 7*

Zapravo, hajde da dodamo još jednu naredbu,

da biste videli da će program da se izvrši od vrha pa na dole.

Dodaću još jednu liniju: *print( 2 - 1 )*

i uradimo ovo: *print( "this is a chunk of text" )*

Hajde da vidimo šta će ovaj kompjuterski program

da uradi.

Sačuvaću ga.

Sačuvaću ga.

Sačuvao sam ga kao dokument "testarea.py".
Kaže da... da... Da je to...

Ekstenzija .py označava Python dokument.

Sada, hajde da izvršimo program.

Ono što je lepo kod ovog okruženja za razvoj,

kod ovog IDE-a
odnosno "Integrisanog okruženja za razvoj"

jeste to što možete da pišete i izvršavate program
na istom mestu.

Takođe, ono boji vaš tekst,

tako da možete jasno videti šta je funkcija,
šta nije funkcija,

različite tipove podataka...

pričaćemo kasnije još o tipovima podataka.

Hajde da samo pokrenimo program
da vidimo šta će se desiti.

Evo nas, izvršili smo program!

Program je prikazao 10 [deset], zatim 1 [jedan],

i na kraju je prikazao *"this is a chunk of text"*
(prevod: ovo je parče teksta).

Dakle program je uradio tačno ono sto šmo mu rekli da uradi.

I uradio je to u odgovarajućem redosledu.

Počeo je ovde gore, izvršio *3 + 7* i dobio 10 [deset],

zatim je prikazao rezultat, jprikazao je 10 [deset] ovde.

Zatim je prikazao 2-1,

i na kraju je prikazao *"this is a chunk of text"*

A sada jedna stvar sa kojom sam želeo da vas upoznam,
još odmah na početku,

to je ideja o tipovima podataka.

Možda kada ste videli ovaj primer,

možda ste imali neki osećaj da

vidi, tamo ima nešto što malo drugačije

između 3 [tri] ili 2 [dva] ili 1 [jedan] ili 7 [sedam]
i *"this is a chunk of text"*.

Ovo je broj... Osećam da, da ja jednostavno
mogu da sabiram brojeve.

Oni predstavljaju nešto u smislu kvantiteta.

Dok ovo ispod predstavlja parče teksta.

I vaša intuicija bi bila u pravu.

Postoje različite vrste podataka. 3, 7, 1 su

brojevne (numeričke) vrednosti. Oni su celi brojevi.

A ovo ispod, dole, je zapravo String, koji ste često

čuli u kompijuterskoj nauci, a odnose se na niz slovnih karaktera.

U Python-u možemo da pitamo koji se tip

podataka prosleđuje nekoj funkciji. Na primer, ako ih prosledite funkciji "type"

onda će se prikazati i tip podataka od 3+7, ne samo 10.

Hajde da probamo. Samo ću prikazati 2-1 da vam pokažem razliku.

Zatim ću prikazati tip od ovog parčeta teksta.

Sačuvajmo dokument. Pritisnuci CTRL+S na tastaturi, što je prečica za čuvanje.

Zatim ću pokušati da izvršim ovaj program. Evo ga.

Kompjuter je analizirao ovaj izraz. Počinje sa unutrašnjim zagradama.

3+7 je 10. Zatim pokušava da dobije tip (vrstu podataka) od 10, koji je int,

tip int, zatim prikazuje da je tip int.

Vidite baš ovde. Kaže: tip int.

int je skraćenica od Integer (celi brojevi).

Zatim kaže print(2-1). Kaže to na ovoj liniji ovde,

prikazuje 1, a zatim prikazuje tip od ovog čitavog dela

baš ovde. Dakle, umesto prikazivanja teksta,

prikazuje njegov tip (vrstu). I njegova vrsta je String.

Sledeća stvar sa kojom želim da vas upoznam

dok eksperimentišemo sa ovim programom je

ideja o promenljivama. Zbog toga što ćemo želeti

da čuvamo ove vrednosti na različitim mestima.

U sledećim klipovima naučićemo da u Python-u,

imamo nešto nalik na etikete za ove vrednosti,

i etikete se mogu menjati.

Hajde da napišemo totalno drugačiji program

korišćenjem promenljivih. Ono što je dobro kod Python-a, iako se

nekim ljudima ne dopada, je da se bilo koji tip podataka može

staviti u bilo koji tip promenljive.

Može se reći *a = 3 + 5*, zatim možemo reći

*b = a * a - a - 1*

[zabeleška: * znaci "puta", koristi se da označi operaciju množenja.]

zatim može se reći *c = a * b* (c je jednako a puta b).

Staviću malo prostora ovde da program napravim malo "čistijim".

Konačno, prikažimo c. Ukoliko želitie, možete da pokušate

da razumete kako će c da izgleda

ili možemo samo da izvršimo ovaj program.

Hajde da izvršimo program i onda

da se vratimo nazad i vidimo da li je program odradio ispravnu stvar.

Sačuvaću program i potom ga izvršiti.

Dobili smo 440 za c. Pogledajmo ukoliko ovaj rezultat ima smisla.

3 + 5 je 8. Dakle, etiketa "a" će se odnositi na 8.

Svako mesto u programu, sve dok ne predefinišemo "a",

svaki put kada koristimo "a" program će znati da to znači 8.

Tako da kada krenemo dalje, ovde dole, i definišemo "b" program kaže

*a * a*. Program koristi redosled operacija, tako da prvo izvršava

množenje. *a * a = 64*.

*64 - a je 64 - 8*, što je jednako 56. 56 minus 1 je 55.

Dakle "b" je 55. I "c" je *a * b*,

I 8 puta 55 je upravo 440. Tako je sve razrađeno.

Možda želite da vidite šta se dobije kada

dobijete različite vrednosti "a". Možete pokušati to da odradite.

Možete pokušati da napravite da je "a" jednako -6

i izvršite program da vidite šta će se desiti.

Dobili smo -246. I sada možete to da potvrdite i sami.

Idite liniju po liniju, i pogledajte na šta se odnose

i kako su definisane promenljive,

i vidite da li možete da dobijete ovaj odgovor ovde.

Sada, ako su programi samo grupa naredbi

kroz koje se prolazi pravolinijski,

ne biste bili u mogućnost da radite zaista zanimljive stvari.

Da biste radili zaista interesantne stvari, počećete

da viđate stvari kao što su uslovi i petlje.

hajde da pogledamo uslov. Ostaviću prve linije koda nepromenjene.

I kucaću "*if (a < 0):*". U ovom slučaju, zadaćemo *print( c )* naredbu

zatim otkucati "else", i u ovom slučaju zadaćemo *print (c - a)*.

ovo je interesantno. Možda već imate ideju

šta će se dogoditi ovde. Ali sačuvajmo dokument.

Neverovatno je koliko možete da uradite samo

sa ovim uslovima. Dakle, ovo nam govori da

ako je "a" manje od nule, uradi ovo, u suprotnom

ako "a" nije manje od 0, uradi ovo ovde.

Primetite da ne idemo direktno nadole.

U zavisnosti od "a", da li je veće ili manje od 0,

program će da izvrši ili ovu liniju ovde,

ili će da izrvrši ovu liniju ovde.

Nacin na koji Python zna da izvrši samo

"print(c)" ako je "a" manje od 0 je zato što je

print(c) uvučeno. Uvučen je ovaj deo uslova.

Način na koji Python zna da postoje novi uslove za njega

je zbog ove dvotačke ovde.

Ukoliko "a" nije manje od 0, onda program izvršava ovaj "else" uslov.

Ukoliko želite da uradite nešto drugo nakon ovoga,

bez obzira da li je "a" veće od 0 ili ne,

možete da se oslobodite ovog uslova tako što ćete se osloboditi

uvlačenja. Dakle, sada možemo samo da prikažemo niz.

Zapravo, hajde da dodamo nešto više ovom uslovu.

Hajde da prikažemo ovde "a<0"

Obratite pažnju: ovo neće biti izvršeno.

Imamo ovo u okviru niza, tako da će program samo

to prikazati. na ovom mestu, rećićemo

*print("a nije manje od 0").*

Ovo je interesantan program. Hajde da ga pokrenemo sad.

Nadajmo se da će se pokrenuti. Sačuvao sam ga. Sada, hajde da izvršimo program.

I prikazano je "a<0", tako da pokazuje da smo unutar ovog uslova.

Zatim je prikazao "c", koji iznosi -246.

program ne izvršva ovo, zato što bi to bilo izvršeno samo

ako "a" nije bilo manje od 0.

Ali kada izbegne ovaj uslov, tada prikazuje

"*gotovi smo sa ovim programom*" bez obzira na sve.

Hajde sada da promenimo "a" i vidimo šta ćemo dobiti kada

pokrenemo ovaj drugi uslov. Hajde da napravimo da je "a" veće od 0.

Hajde da stavimo da je "a" jednako 9 i pokrenemo program.

Dakle, "a" je 9. Program proverava "da li je a manje od 0?",

pa, "a" nije manje od 0, pa neće

izvršiti ovo, već će preći na else uslov.

Dakle, prikazaće "a nije manje od 0",

koje sam ja uradio ovde, zatim će odštampati *c - a*

što je 630. Preskače ovaj uslov,

i bez obzira da li je "a" manje od 0 ili ne,

prikazuje "gotovi smo sa ovim programom".