Depresija, tajna koju delimo

"Nasuprot depresiji ne nalazi se sreća, već vitalnost, a mene je upravo vitalnost napustila u tom momentu." U ovom govoru jednako stručno i poražavajuće, pisac Endru Solomon vodi vas u najdublje delove sopstvenog uma kroz godine borbe sa depresijom. Ona ga odvodi na putovanje svetom radi razgovora sa drugim ljudima obolelim od te bolesti - da bi otkrio da, na njegovo zaprepašćenje, što je više govorio, više je bilo onih koji su želeli da podele sopstvenu priču. (Snimljeno na TEDxMet.)

"Osetih pogreb u svom mozgu

i ožalošćene kako dolaze i odlaze,

koračaju, koračaju, dok ne osetih

da razum puca.

A kada su svi seli,

poče služba, kao bubanj,

koji bije, bije

dok mi um ne utrnu.

I tada čuh kako podižu kovčeg

i škripe po mojoj duši

istim onim olovnim čizmama iznova,

kad prostor poče nestajati,

kao da nebesa behu zvono

a bića behu uho

i ja i tišina, čudna neka vrsta,

uništeni, osamljeni ovde.

Tada se smisao potpuno rasprši,

padao sam dublje i dublje,

sudarajući se sa svetovima
sa svakim ponorom

i okončah spoznaju tada".

Znamo o depresiji kroz metafore.

Emili DIkinson je pretočila u stih,

Goja u sliku.

Pola svrhe umetnosti

je u opisima takvih tipskih stanja.

Što se mene tiče, smatrao sam sebe jakim,

jednim od onih koji bi preživeli

da su poslati u koncentracioni logor.

Godine 1991. zadesilo me je više gubitaka.

Moja majka je preminula,

završila mi se tadašnja veza,

vratio sam se u Sjedinjene Države

nakon par godina u inostranstvu

i prošao sam kroz
sva ta iskustva netaknut.

Ali 1994., 3 godine kasnije,

izgubio sam interes za skoro sve.

Nisam želeo da radim ništa

što sam ranije želeo,

a nisam znao zbog čega.

Nasuprot depresiji

nije sreća, već vitalnost,

a upravo je vitalnost

nestala iz mene u tom momentu.

Sve što je trebalo učiniti

činilo se preteškim.

Kada bih došao kući

i video crveno svetlo
na telefonskoj sekretarici,

umesto ushićenosti što ću čuti prijatelje,

pomislio bih:

"Koliko mnogo ljudi sad moram pozvati."

Ili kada bi trebalo da ručam,

mislio bih: ali moram da uzmem hranu,

stavim je na tanjir i

isečem, sažvaćem, progutam

i osećao sam se kao
da nosim krst sveta.

Stvar koju često zaboravljamo

govoreći o depresiji

je to da znamo da je apsurdna.

Znate da je tako dok je doživljavate.

Znate da većina ljudi uspeva da posluša

sopstvene poruke i da jede,

da se organizuje da bi se istuširala

i izađe iz kuće

i da to nije naročit problem,

ali ipak ostajete u njenom stisku

i ne uspevate da pronađete izlaz.

Počeo sam da primećujem
da činim sve manje,

razmišljam manje,

osećam manje.

Bilo je kao neko ništavilo.

A onda je nastupila anksioznost.

Da ste mi ikad rekli da moram da budem

depresivan narednih mesec dana,

rekao bih: "Do novembra
će biti gotovo, ja to mogu."

Ali, da ste mi rekli:

"Imaćeš akutnu anksioznost
sledećih mesec dana",

radije bih sebi prerezao vene,
nego da to prolazim.

To je bilo stalno osećanje

kao da hodate,

pa se sapletete i padnete

a tlo se velikom brzinom primiče,

ali umesto da traje delić sekunde,

trajalo je šest meseci.

To je doživljaj stalnog straha,

ne znajući čega se to bojite.

U tom momentu sam počeo da mislim

da je previše bolno biti živ

i da je jedini razlog
zbog kog se ne treba ubiti taj

da ne povredim druge ljude.

Konačno, jednog jutra sam se probudio

misleći da sam možda imao šlog

jer sam ležao potpuno zamrznut u krevetu

i gledao u telefon misleći:

"Nešto nije u redu,
moram da potražim pomoć",

a nisam mogao da pružim ruku

i podignem slušalicu i pozovem.

Najzad, nakon četiri sata
ležanja i zurenja u njega,

telefon je zazvonio

i nekako sam smogao snage
da se javim.

Bio je to moj otac.

Rekao sam: "U velikom sam problemu.

Moramo nešto preduzeti."

Idućeg dana počeo sam sa lekovima

i terapijom.

Takođe sam počeo da razmatram

ovo zastrašujuće pitanje:

Ako ja nisam ta jaka osoba

koja bi preživelai koncentracioni logor,

ko sam onda ja?

Ako moram uzimati lekove,

da li me oni čine potpunijim bićem

ili će od mene napraviti nekog drugog?

I kako se osećam u vezi toga,

ako me čine drugom osobom?

Bio sam u prednosti iz dva razloga
kada sam ušao u borbu.

Prvi je taj što sam znao, objektivno,

da imam dobar život

i ako bih ozdravio,

imao bih zašto da nastavim,

nešto za šta vredi živeti.

I drugo - imam dobru terapiju.

Ali, bez obzira na to,
bolest je nestajala i vraćala se,

iznova

i iznova,

dok konačno nisam shvatio

da moram da budem na lekovima

i na terapiji zauvek.

Razmišljao sam: "Da li je to hemijski

ili psihološki problem?

Da li je potreban hemijski
ili filozofski lek?"

Nisam mogao da ustanovim.

Shvatio sam da zapravo,

nismo dovoljno napredovali
ni u jednoj od ovih oblasti

da bismo potpuno objasnili stvari.

I lekovi i psihoterapija

igraju ulogu,

a otkrio sam i da je depresija nešto

što je tako duboko ukorenjeno u nama,

da se ne može odvojiti

od naše naravi i ličnosti.

Želim da naglasim da su nam tretmani

za depresiju izuzetno loši.

Nisu naročito efektni.

Izuzetno su skupi,

uz bezbroj neželjenih efekata.

Katastrofalni su.

Ali sam zahvalan što živim danas,

a ne pre 50 godina,

kad skoro ništa nije moglo

da se uradi.

Nadam se da će za 50 godina

ljudi čuti za tretmane koje sam imao

i biti začuđeni da je neko pretrpeo

tako primitivne naučne metode.

Depresija je greška u ljubavi.

Ako biste bili u braku s nekim i mislili:

"Pa, ako mi žena umre, naći ću drugu",

to onda ne bi bila ljubav kakvu znamo.

Ne postoji tako nešto kao što je ljubav

bez iščekivanja gubitka

i taj spektar beznađa

može biti pokretač bliskosti.

Postoje tri stvari koje ljudi često mešaju:

depresija, žalost i tuga.

Žalost je izrazito reaktivna.

Ako nekog izgubite
i osećate se veoma nesrećno,

a šest meseci kasnije,

još uvek ste duboko tužni,
ali funkcionišete nešto bolje,

u pitanju je najverovatnije žalost

i na kraju će se sve samo rešiti

u određenoj meri.

Ako vas snađe katastrofalan gubitak

i osećate se strašno loše,

a šest meseci kasnije
jedva da funkcionišete,

onda verovatno imate depresiju uzrokovanu

katastrofalnim okolnostima.

Tok nam govori mnogo toga.

Ljudi misle da je depresija samo tuga.

To je jako mnogo tuge,

previše žalosti

zbog isuviše blagog razloga.

Kada sam pokušao da razumem depresiju,

intervjuišući ljude koji su je imali,

nailazio sam na ljude koji,

površno gledajući, imaju

relativno umerenu depresiju,

a potpuno su blokirani njom.

A bilo je i onih za koje se činilo da imaju,

po njihovom opisu,

izuzetno tešku depresiju,

dok ipak imaju dobre živote

između depresivnih epizoda.

I krenuo sam da otkrijem

šta je uzrok toga da neki ljudi

imaju veću otpornost nego drugi.

Koji to mehanizmi

omogućavaju ljudima da opstanu?

Ispitao sam mnogo osoba

koje pate od depresije.

Jedan od prvih koje sam intervjuisao

opisao je depresiju

kao sporiji način umiranja

i bilo je dobro što sam to čuo ranije

jer me je podsetilo

da taj sporiji način umiranja

zapravo vodi stvarnoj smrti

i da je u pitanju ozbiljna stvar.

U pitanju je glavni uzrok invalidnosti
širom sveta,

od koga ljudi umiru svakodnevno.

Jedna osoba sa kojom sam pričao

pokušavajući da razumem ovo

je moja draga prijateljica

koju poznajem mnogo godina,

a koja je ranije imala psihotičnu epizodu,

na svojoj prvoj godini studija,

a zatim je upala u strašnu depresiju.

Imala je bipolarni poremećaj

ili maničnu depresiju,
kako se to tada zvalo.

Zatim je bila vrlo dobro

dugo godina na litijumu,

a potom su joj

isključili litijum

da vide kako će biti bez njega

i tada je zadesila još jedna psihoza

i upala je u najgoru depresiju

koju sam ikada video.

Satima je sedela u stanu svojih roditelja

manje-više obamrla, maltene bez pokreta

i tako iz dana u dan.

Kada smo o tom iskustvu pričali
par godina posle -

ona je inače pesnikinja
i psihoterapeut, Megi Robins -

kad sam je intervjuisao, rekla mi je:

"U sebi sam pevala:
"Gde je svo cveće nestalo"

stalno iznova, samo da zaokupim misli.

Pevala sam da zataškam
ono što mi je um govorio:

"Ti nisi ništa. Nisi niko.

Ne zaslužuješ da živiš".

Tada sam počela da stvarno razmišljam

o samoubistvu."

Kad ste u depresiji, vi ne mislite

da ste stavili sivi veo

i gledate svet kroz tu maglu

lošeg raspoloženja.

Već mislite da je zapravo veo nestao,

veo sreće

i da sad vidite stvarno.

Lakše je pomoći šizofreničnim osobama

koje primećuju
da u njima ima nečeg stranog

što treba izbaciti.

Ali teško je kod depresivnih,

jer mi mislimo da vidimo istinu.

Ali istina laže.

Postao sam opsednut tom rečenicom:

"Ali istina laže."

Otkrio sam, razgovarajući
sa depresivnim ljudima,

da imaju mnogo pogrešnih percepcija.

Kažu: "Niko me ne voli."

A vi kažete: "Ja te volim,

žena te voli, majka te voli."

Na to možete prilično lako odgovoriti,

barem većini ljudi.

Ali depresivni ljudi će takođe reći:

"Bez obzira šta radili,

svi ćemo umreti na kraju."

Ili: "Ne može biti istinske bliskosti

između dva ljudska bića.

Zarobljeni smo, svako u svom telu."

Na šta morate uzvratiti:

"To je istina,

ali mislim da sada treba da se fokusiramo

na to šta ćemo jesti za doručak."

(Smeh)

Uglavnom,

ono o čemu oni govore
nije bolest, već gledište

i pomislimo da je zaista neobično

da većina nas zna da ova
egzistencijalna pitanja postoje,

a ona nas ne ometaju naročito.

Jedna studija mi se posebno svidela,

o grupi depresivnih

i grupi nedepresivnih ljudi

koji su zamoljeni
da igraju video igricu sat vremena

i posle sat vremena,

odgovore koliko malih čudovišta

misle da su ubili.

Depresivna grupa je obično bila precizna

s greškom od oko 10 procenata,

a nedepresivne osobe

govorile su da je broj ubijenih čudovišta

15 do 20 puta veći
- (Smeh) -

od stvarno ubijenih.

Kada sam rešio da pišem
o svojoj depresiji, mnogi su rekli da

mora da je vrlo teško

izaći sa tim u javnost, da ljudi saznaju.

Pitali su me: "Da li sada ljudi
s tobom pričaju drugačije?"

Rekao sam: "Da, pričaju drugačije.

Drugačije utoliko što

počinju da mi govore o njihovim iskustvima

ili iskustvu sestre

ili prijatelja.

Stvari su se izmenile jer sada znam

da je depresija porodična tajna

koju svi imaju.

Bio sam na konferenciji pre par godna

i u petak, prvog od tri dana konferencije,

jedna od prisutnih me je
pozvala sa strane i rekla:

"Patim od depresije i

malo mi je neprijatno zbog toga,

ali koristim ovaj lek

i zanima me vaše mišljenje?"

Potrudio sam se da je posavetujem
najbolje što mogu.

Potom je rekla, "Ali, znate,

moj muž to ne bi razumeo.

On je neko kome bi to
izgledalo besmisleno

i znate, neka to ostane među nama."

I ja sam rekao, "U redu je."

U nedelju, na istoj konferenciji,

njen suprug me je odveo na stranu

i rekao: "Moja supruga ne bi mislila

da sam neki muškarac da zna ovo,

ali ja bolujem od depresije

i koristim neki lek

i pitao sam se šta vi mislite?"

Krili su

isti lek na dva različita mesta

u istoj spavaćoj sobi.

Rekao sam im da mislim

da možda komunikacija u braku

prouzrokuje neke od njihovih problema.

(Smeh)

Bio sam zatečen

teskobnom prirodom

takve uzajamne tajnovitosti.

Depresija je veoma iscrpljujuća,

traži toliko mnogo vremena i snage

i ćutanja o njoj,

što je, u stvari, pogoršava.

I onda sam počeo da razmišljam o načinima

na koje ljudi pomažu sami sebi.

Počeo sam kao medicinski konzervativac.

Mislio sam da postoji nekoliko vrsta
terapija koje su plodonosne,

bilo je jasno da jesu -

postoje lekovi,

određene vrste psihoterapija,

mogućnost elektrokonvulzivnog tretmana,

a sve ostalo su besmislice.

Ali onda sam otkrio nešto.

Ako imate tumor mozga

i kažete da stoj na glavi

20 minuta svakog jutra,
čini da se osećate bolje,

možda ćete se i osećati bolje,

ali i dalje ćete imati rak mozga

i verovatno ćete umreti od njega.

Ali ako kažete da imate depresiju

i od svakodnevnog
stoja na glavi po 20 minuta

se osećate bolje, znači da vam to pomaže,

jer je depresija oboljenje vaših osećanja

i ako se osećate bolje,

onda više niste depresivni.

Pa sam tako postao mnogo tolerantniji

za širok spektar alternativnih tretmana.

Dobijam pisma, na stotine njih

od ljudi koji mi pišu
o onome što njima pomaže.

Danas su me pitali pre ovog govora,

šta mislim o meditaciji.

Od pisama koje dobio, omiljeno mi je

ono koje sam dobio od žene

koja je napisala
da je pokušala s terapijom,

lekovima i skoro svim drugim tretmanima,

ali je pronašla rešenje,
i nadala se da ću to preneti svetu,

u pravljenju malih stvari od prediva.

(Smeh)

Poslala mi je neke od njih.
(Smeh)

Trenutno ih ne nosim na sebi.

Rekao sam joj da možda
treba da proveri da nema

opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dok sam tražio
alternativne tretmane,

stekao sam uvid u druge načine lečenja.

U Senegalu sam prošao
kroz plemenski egzorcizam,

što uključuje dosta krvi od ovna,

ali ne bih da pričam o pojedinostima,

ali nekoliko godina kasnije
bio sam u Ruandi,

radeći na drugom projektu

i nekome sam opisivao svoje iskustvo

i on mi je rekao: "Znate,

to je zapadna Afrika,
a mi smo u Istočnoj Africi

i rituali nam se razlikuju,

ali imamo neke rituale koji imaju

nešto zajedničko sa onim što opisujete."

Rekao sam: "Zaista?", a on je rekao:

Da, ali imamo mnogo problema sa
radnicima za mentalno zdravlje sa zapada,

posebno sa onima koji su došli
nakon genocida."

Upitah: "Kakve probleme imate?"

On je rekao: "Znate,

oni imaju uvrnutu praksu

da ne izvode ljude napolje, na sunce,

gde se svi bolje osećaju.

Ne puštaju im bubnjeve ili muziku
da im krv prostruji brže.

Ne uključuju celu zajednicu.

Ne projektuju depresiju

kao invazivni duh.

Umesto toga, vode ih

jednog po jednog u sumorne male sobe

i puštaju ih da pričaju sat vremena

o lošim stvarima koje su im se desile."

(Smeh)
(Aplauz)

Rekao je: "Morali smo da ih zamolimo
da napuste zemlju."

(Smeh)

Na drugom kraju alternativnih metoda,

ispričaću vam o Frenku Rusakovu.

Frenk Rusakov imao je jednu od najgorih

depresija koje sam ikada video kod ljudi.

Konstantno je bio depresivan.

Kada sam ga upoznao, on je

svakog meseca išao na elektrošok tretman.

Onda bi bio dezorijentisan nedelju dana.

Onda bi nedelju dana bio u redu.

Onda bi imao nedelju dana pogoršavanja.

I onda bi imao novi elektrošok tretman.

Kad smo se sreli rekao mi je:

"Nepodnošljivo je
da prolazim kroz nedelje ovako.

Ne mogu ovako dalje.

Našao sam način da to okončam

ako mi ne bude bolje.

Ali, čuo sam za metodu

bolnice Masačusets, zvanu cingulotomija,

što je operacija mozga

i mislim da ću pokušati sa tim."

Sećam se da sam
u tom momentu bio zapanjen

na pomisao da neko

ko ima toliko loših iskustava

sa različitim tretmanima

još uvek čuva negde u sebi
dovoljno optimizma

da pokuša sa još jednim.

I obavljena mu je cingulotomija

i bila je neverovatno uspešna.

Danas smo prijatelji.

Ima predivnu suprugu i dvoje divne dece.

Pisao mi je na Božić nakon operacije

i rekao je:

"Otac mi je poslao dva poklona ove godine.

Prvo, držač CD-ova sa motorom

koji mi i nije baš potreban,

ali znam da mi ga je poklonio da proslavi

činjenicu da živim samostalno

i da imam posao koji volim.

A drugi poklon

je bila slika moje bake

koja se ubila.

Otvorio sam poklon i počeo da plačem,

a majka je prišla i pitala:

"Da li plačeš
što je nikad nisi upoznao?"

Rekao sam: "Imala je istu bolest kao ja."

Plačem dok ti ovo pišem.

Nije da sam toliko tužan,
nego su me preplavila osećanja,

mislim zato što sam i ja
mogao da se ubijem,

ali roditelji su me podržavali

i doktori

i imao sam operaciju.

Živ sam i zahvalan.

Živimo u pravom vremenu,

čak i ako se ne čini uvek tako."

Pogodila me je činjenica da je depresija

široko shvaćena kao

moderna, zapadnjačka, stvar srednje klase,

pa sam išao da vidim šta se događa

u drugim okruženjima

i jedna od stvari koja me je
zainteresovala najviše

je depresija među siromašnima.

Te sam otišao da vidim

šta se čini za
siromašne sa depresijom.

Otkrio sam da siromašni

uglavnom ne leče depresiju.

Depresija je rezultat genetske sklonosti

ravnomerno zastupljene u populaciji

i okolnosti

i koje su obično teže

kod ljudi koji su siromašni.

Ipak, ispostavlja se da ako imate

dobar život, a osećate se stalno loše,

mislite: "Zašto se ovako osećam?

Mora da imam depresiju."

I potražite lek za to.

Ali, ako imate vrlo težak život

i stalno se osećate očajno,

onda se to slaže sa vašim životom,

ni ne pomišljate:

"Možda je to izlečivo."

Tako da u zemlji imamo epidemiju

depresije među siromašnima

u vezi s kojom ništa ne preduzimamo,
ne lečimo je

pa se ni ne razrešava

i to je velika tragedija.

Tako sam naišao na profesorku

koja je radila istraživanje

u siromašnim krajevima
u blizini Vašingtona,

gde je birala žene koje dolaze zbog
drugih zdravstvenih problema

i utvrdila da imaju depresiju

i obezbedila im šestomesečni
eksperimentalni tretman.

Jedna od njih, Loli, došla je

i evo šta mi je rekla prvog dana.

Inače, u pitanju je žena sa

sedmoro dece. Rekla je:

"Imala sam posao koji sam ostavila

jer nisam mogla da izađem iz kuće.

Nemam šta da kažem deci.

Ujutru jedva čekam da odu

i onda se uvučem u krevet
i pokrijem preko glave

i tri sata, kad se vraćaju kući,

dođe tako brzo."

Rekla je: "Uzimala sam mnogo tilenola,

bilo šta što će mi pomoći da spavam više.

Muž mi je govorio da sam glupa, ružna.

Želela sam da prestane bol."

Dovedena je na eksperimentalni tretman

i kada smo razgovarali
šest meseci kasnije,

prihvatila je posao čuvanja dece,

za američku mornaricu,
napustila je muža zlostavljača

i rekla mi je:

"Deca su mi sada srećnija.

U novom domu imamo odvojene sobe

za dečake i za devojčice,

mada noću, dođu svi u moj krevet

i radimo domaći zajedno.

Jedan od dečaka želi da bude sveštenik,

jedan vatrogasac,

jedna devojčica advokat.

Ne plaču kao pre,

ne svađaju se kao ranije.

To je sve što želim.

Stvari se i dalje menjaju,

to kako se oblačim, osećam, ponašam.

Mogu da izađem napolje bez straha

i mislim da se neće vratiti loša osećanja

i da nije bilo doktorke Mirande i svega,

još bih bila kući
sa prekrivačem preko glave,

ako bih bila živa uopšte.

Molila sam Boga da mi pošalje anđela

i uslišio je moje molitve."

Bio sam ganut ovim iskustvima

i odlučio da želim da pišem o njima

ne samo u knjizi na kojoj sam radio,

već i u članku

i dobio sam angažman od Njujork Tajmsa

da pišem o depresiji među siromašnima.

Predao sam priču,

i urednica me pozvala i rekla:

"Ne možemo da objavimo ovo."

"Zašto ne?", upitao sam.

Odgovorila mi je,:
"Jednostavno, nerealno je.

Ljudi koji su na dnu drušvene lestvice

dobiju par meseci tretmana

i maltene mogu da budu direktori banke?

To je isuviše neverovatno."

Rekla je: "Nikada ništa
slično nisam čula."

Odgovorio sam: "Činjenica
da nikad nisi čula za to

govori o tome da je to novost."

(Smeh)
(Aplauz)

"A vi ste informativni časopis."

I posle pregovaranja,

složili su se da objave tekst.

Ali, mislim da je mnogo toga što su rekli

povezano na neki čudan način

sa gnušanjem koje ti ljudi još uvek imaju

prema ideji lečenja,

ideji da ako bismo nekako

lečili mnogo ljudi
u siromašnim zajedncama,

to bi bilo eksploatisanje,

jer bismo ih menjali.

Postoji taj lažni moral

koji je izgleda svuda oko nas

da su: lečenje depresije,

lekovi i slično, veštački

i da to nije prirodno.

Smatram da je to neispravan stav.

Prirodno je da ljudima ispadaju zubi,

ali niko se ne protivi zubnoj pasti,

bar ne u krugovima gde se ja krećem.

Ljudi onda kažu: "Nije li depresija

jedna od stvari
koje ljudi treba da iskuse?"

Zar nismo evoluirali da imamo depresiju?

Nije li to deo ličnosti?"

Na to bih rekao
da je raspoloženje prilagodljivo.

Sposobnost da se ima tuga, strah,

sreća i zadovoljstvo

i sva ostala raspoloženja koje imamo,

je izuzetno dragocena.

Velika depresija je nešto što se desi

kada sistem zakaže.

Kada je neprilagođen.

Dolaze ljudi i govore:

"Mislim da kada bih
izdržao još godinu dana,

mogao bih to da pobedim."

A ja im uvek kažem: "Možda možeš,

ali nikad više nećeš imati 37 godina.

Život je kratak, a to je cela jedna godina

koje se odričeš.

Razmisli ponovo."

Čudna je ta ograničenost engleskog,

a i mnogih drugih jezika,

da koristimo istu reč - depresija

da opišemo kako se oseća dete

kad pada kiša na njegov rođendan

i da opišemo kako se oseća neko

minut pre samoubistva.

Pitaju me: "Je li to produženo tugovanje?"

Govorim da, u neku ruku, jeste
dug period uobičajenog tugovanja.

Postoji određen kontinuitet,

ali to je isto kao što postoji kontinuitet

između gvozdene ograde oko kuće

kada se javi tačkica rđe

koju morate da išmirglate
i malo prefarbate

i onog što se desi kada je
kuća napuštena 100 godina

i ograda postane samo gomila

narandžaste prašine.

Upravo je ta narandžasta tačka,

taj problem narandžaste prašine,

ono na šta usmeravamo pažnju.

Ljudi kažu:

"Uzmeš ove srećne pilule i budeš srećan?"

Ali nije tako.

Međutim, ne osećam se tužno
kad treba da ručam

ili odgovorim na poruke
sa telefonske sekretarice

i nisam tužan što treba da se istuširam.

Osećam više, ja mislim,

jer mogu da osećam tugu bez ništavila.

Osećam tugu zbog poslovnih razočaranja,

narušenih veza,

globalnog zagrevanja.

To su stvari koje me rastuže danas.

I zapitao sam se, šta je zaključak?

Kako su oni koji imaju bolje živote

sa čak većom depresijom
uspeli da se izbore?

Koji je mehanizam otpornosti?

I zaključio sam vremenom

da ljudi koji poriču svoje iskustvo,

oni koji govore:
"Bio sam depresivan odavno

i ne želim više nikad da razmišljam o tome

i neću obraćati pažnju na to

i samo ću nastaviti dalje
sa svojim životom",

ironično je što su to ljudi

koji su najviše zarobljeni onim što imaju.

Isključivanjem depresije, ona ojačava.

Dok se krijete od nje, ona raste.

Ljudi koji prolaze bolje

su oni koji mogu da prihvate činjenicu

da imaju depresiju.

Oni koji mogu da prihvate svoju depresiju,

postižu otpornost.

Frenk Rusakof mi je rekao:

"Da moram da uradim sve iz početka,

verovatno ne bih isto uradio,

ali na čudan način sam zahvalan

za proživljeno iskustvo.

Drago mi je što sam bio 40 puta u bolnici,

naučio sam toliko mnogo o ljubavi

i odnos sa mojim roditeljima i doktorima

mi je bio tako dragocen i uvek će biti."

A Megi Robins kaže:

"Bila sam volonter na klinici za sidu

i samo bih pričala i pričala,

a ljudi sa kojima sam radila

nisu mnogo odgovarali i pomišljala sam:

"To nije baš prijateljski
s njihove strane, niti od pomoći."

A onda sam shvatila

da oni neće uložiti više truda

od tih prvih nekoliko minuta ćaskanja.

Jednostavno to je situacija

gde ja nemam sidu i ne umirem,

ali mogu da prihvatim
činjenicu da oni imaju

i umiru.

Naše potrebe su naše najveće preimućstvo.

Ispostavilo se da sam naučila da dajem

ono što mi je samoj potrebno."

Prihvatanje nečije depresije

ne sprečava da se ona vrati,

ali će učiniti izglede za recidiv

i čak i sam recidiv lakšim za prihvatanje.

Poenta nije toliko

u pronalaženju višeg smisla i shvatanja

da je depresija bila jako značajna,

već u potrazi za tim značenjem

i razmišljanju da,
kada bude naišla ponovo,

"biće pakleno teško,

al naučiće me nečemu."

Shvatio sam iz svoje depresije

koliko emocija može biti velika,

stvarnija od činjenica

i shvatio sam da mi je to iskustvo

omogućilo da doživim pozitivne emocije

na još jači i jasniji način.

Suprotno od depresije nije sreća,

već vitalnost,

a ovih dana, moj je život vitalan,

čak i onih dana kada sam tužan.

Osećao sam sahranu u svom mozgu

i seo sam pored kolosa

na samoj ivici sveta,

i otkrio

nešto unutar sebe samog

što bih nazvao dušom,

a što nisam nikad formulisao
do tog dana, pre 20 godina,

kad mi je pakao došao u iznenadnu posetu.

Dok sam mrzeo što imam depresiju

i mrzeo da je dobijem ponovo,

mislim da sam našao način
da zavolim svoju depresiju.

Volim je, jer me je naterala da

pronađem i prigrlim sreću.

Volim je, jer svakog dana odlučujem,

ponekad hrabro

i ponekad uprkos trenutnom razlogu

da prigrlim razloge za življenje.

I mislim da je to oduševljenje
velika privilegija,

Hvala vam.

(Aplauz)