Život u "digitalnom sada"

Pre oko godinu dana Aba Davesar je živela u zamračenom Menhetnu nakon uragana Sendi, boreći se za priključak na struju. Kao romanopisac, bila je zaprepašćena metaforom: jesu li naši životi postali prikovani za nagon da se digitalno povežemo, dok istovremeno propuštamo ono što je stvarno?

Bila sam u Njujorku
za vreme uragana Sendi

i mali beli pas po imenu Maui

je bio sa mnom.

Pola grada je bilo u mraku
zbog nestanka struje,

a ja sam živela na tamnoj strani.

Mauija je mrak preplašio,

pa sam morala da ga nosim
uz stepenice,

zapravo najpre niz stepenice
u njegovu šetnju,

i onda da ga vratim gore.

Takođe sam vukla
na litre flaširane vode

gore na sedmi sprat svaki dan.

I tokom svega toga

morala sam da držim baklju u zubima.

Obližnje prodavnice ostale su
bez baterijskih lampi,

baterija i hleba.

Radi tuširanja, hodala sam 40 blokova

u teretanu.

Ali to nisu bile moje glavne
dnevne preokupacije.

Bilo mi je jednako važno
da budem prva osoba

u obližnjem kafeu
sa produžnim kablovima i punjačima

i napunim svoje razne uređaje.

Počela sam da tragam za utičnicama

pod klupama pekara
i u ulazima prodavnica peciva.

Nisam bila jedina.

Čak i po kiši, ljudi su stajali između
Medisona i Pete avenije

pod kišobranima puneći
svoje mobilne telefone

iz utičnica na ulici.

Priroda nas je upravo podsetila

da je jača od sve naše tehnologije,

a ipak eto nas,
opsednuti smo priključivanjem.

Mislim da ne postoji ništa kao kriza

da vam kaže šta je važno,
a šta ne,

i Sendi me je navela da shvatim
da su nam naši uređaji

i njihovo priključivanje
jednako važni

kao hrana i sklonište.

Osobnost kakvu smo nekad znali
više ne postoji

i mislim da je apstraktni,
digitalni kosmos

postao deo našeg identiteta,

i želim da vam kažem
šta ja mislim da to znači.

Ja sam romanopisac
i zanima me osobnost

jer osobnost i fikcija
imaju puno zajedničkog.

Obe su priče, interpretacije.

Vi i ja možemo iskusiti stvari
bez priče.

Možemo trčati uz stepenice prebrzo

i možemo ostati bez daha.

Ali širi osećaj koji imamo
o našim životima,

malo apstraktniji, je indirektan.

Naša priča o našim životima
zasnovana je na direktnom iskustvu,

ali ono je ulepšano.

Priča zahteva scenu za scenom
da bi bila sačinjena,

a priča o našim životima
zahteva i svod.

Potrebni su meseci i godine.

Pojedinačni trenuci naših života
su njena poglavlja.

Ali priča nije o tim poglavljima.

Već o knjizi kao celini.

Ne radi se samo
o slomljenom srcu i sreći,

pobedama i razočaranjima,

već kako zbog toga,

a ponekad, što je još važnije,
uprkos tome,

mi nađemo svoje mesto u svetu

i menjamo ga i menjamo sebe.

Naša priča stoga
traži dve dimenzije vremena:

veći vremenski svod
koji je naš životni vek,

i vremenski okvir direktnih iskustava

koja predstavljaju trenutak.

Osobenost koja se iskusi direktno

može postojati samo u trenutku,

ali ona koja priča traži više trenutaka,

čitav niz trenutaka,

i zato naš potpuni osećaj sebe

traži i duboko iskustvo

i protok vremena.

Protok vremena je uključen u sve,

u eroziju zrna peska,

u pupljenje malog pupoljka u ružu.

Bez toga, ne bismo imali muziku.

Naše emocije i stanje svesti

često kodiraju vreme,

žaljenje i nostalgija za prošlošću,

nada ili strah za budućnošću.

Mislim da je tehnologija
izmenila tok vremena.

Sveukupno vreme
koje imamo za našu priču,

naš životni vek, se uvećalo,

ali najmanja mera,
trenutak, se smanjio.

Smanjio se jer nam
naši uređaju omogućavaju

delom da izmerimo sve manje
i manje jedinice vremena,

a to nam je zauzvrat dalo
elementarnije shvatanje

materijalnog sveta

i to elementarno shvatanje

je stvorilo penu podataka

koju naš mozak više
ne može da poima

i za to su nam potrebni
sve komplikovaniji kompjuteri.

Na sve to dodajmo da će raskol

između onoga što poimamo
i onoga što možemo da izmerimo

samo postajati veći.

Nauka može da radi stvari
za i u okviru pikosekunde,

ali vi i ja nikada nećemo steći
takvo unutrašnje iskustvo

milionitog dela
milionitog dela sekunde.

Vi i ja reagujemo samo
na ritam i tok prirode,

na Sunce, Mesec i godišnja doba,

i zato nam je potreban
taj veći vremenski svod

sa prošlošću, sadašnošću
i budućnošću

da bismo stvari sagledali kakve jesu,

da razdvojimo signal od šuma

i osobenost od senzacije.

Treba nam vremenska strelica
da shvatimo uzroke i posledice,

ne samo u materijalnom svetu,

već i u našim sopstvenim
namerama i motivima.

Šta se događa kad ta strelica odluta?

Šta se događa kada se vreme iskrivi?

Toliko nas danas ima osećaj

da vremenska strelica pokazuje
u svim pravcima,

a zapravo nigde.

To je zato što vreme
u digitalnom svetu ne teče

na isti način kao u prirodnom.

Svi znamo da je internet
smanjio i prostor

i vreme.

Tamo daleko je sada ovde.

Vesti iz Indije se slivaju
na aplikaciju mog mobilnog

bez obzira da li sam
u Njujorku ili Nju Delhiju.

I to nije sve.

Vaš poslednji posao, vaša
prošlogodišnja rezervacija za večeru,

vaši bivši prijatelji, izležavanje
na livadi sa današnjim prijateljima,

jer internet i to arhivira

i iskrivljuje prošlost.

Bez razgraničenja prošlosti,

sadašnjosti i budućnosti,
ovde ili tamo,

ostavljeni smo sa tim trenutkom svuda,

tim trenutkom koji ću
nazvati "digitalno sada".

Kako da određujemo prioritete

u svetlu "digitalnog sada"?

Digitalno sada nije sadašnjost,

jer je uvek nekoliko sekundi ispred,

sa objavama na Tviteru
koje su već u trendu

i vestima iz drugih vremenskih zona.

To nije sadašnjost oštrog bola
u vašem stopalu

niti sekunda u kojoj zagrizate pecivo

ili tri sata u kojim ste se
udubili u dobru knjigu.

To sada ima malo fizičke

ili psihološke veze sa našim stanjem.

Cilj toga je zapravo
da nam odvuče pažnju

na svakoj krivini.

Svaki digitalni orijentir je pozivnica

da napustite ono što sada radite
i odete drugde

i radite nešto drugo.

Čitate li intervju sa autorom?

A što ne bi kupili tu knjigu?
Tvitujte je. Podelite je.

Lajkujte je.
Pronađite druge baš takve knjige.

Pronađite ljude koji čitaju
baš te knjige.

Putovanje može biti oslobađajuće,

ali kada je neprekidno, postajemo

trajni izgnanici bez odmora.

Izbor je sloboda,
ali ne kada je stalno

sam sebi smisao.

Ne samo da je digitalno sada
udaljeno od sadašnjosti,

nego mu je direktna konkurencija,

i to ne samo zato što ja
odsustvujem iz nje,

već i vi.

Nismo samo mi odsutni
iz sadašnjosti, već su svi.

I u tome leži njena najveća
pogodnost i užas.

Mogu da poručim knjigu
na stranom jeziku u pola noći,

kupujem pariske makaron kolačiće,

i ostavim video poruku
za kasnije pregledanje.

U svakom trenutku
mogu da se ponašam

drugačijim ritmom i tempom od vas,

dok zadržavam iluziju

da sam vezana za vas
u realnom vremenu.

Sendi nas je podsetila

kako se takva iluzija može uzdrmati.

Bilo je onih sa strujom i vodom,

i onih bez.

Tu su oni koji su se
vratili svojim životima,

i oni koji su još uvek izmešteni

nakon toliko meseci.

Iz nekog razloga, tehnologija
izgleda održava

iluziju onima koji je imaju
da je svako ima,

i onda, kao ironični šamar u lice,

to se obistinjuje.

Na primer, kažu da u Indiji

više ljudi ima pristup
mobilnim telefonima nego toaletima.

Ako se ovaj procep,
koji je već toliko velik

u mnogim delovima sveta,

između nedostatka infrastrukture
i raširenosti tehnologije,

nekako ne premosti,

imaćemo pukotine između digitalnog

i stvarnog.

Za nas kao individue
koje žive u digitalnom sada

i provode većinu svojih
budnih trenutaka u njemu,

izazov je da živimo
u dva vremenska toka

koji su paralelni i skoro simultani.

Kako neko živi
u odvraćanju pažnje?

Možemo pomisliti
da će se mlađi od nas,

oni koji su rođeni u tome,
prirodnije prilagoditi.

Verovatno, ali sećam se
svog detinjstva.

Sećam se kako je moj deda ponavljao

glavne gradove sveta sa mnom.

Budim i Pešta bili su
razdvojeni Dunavom,

a Beč je imao Špansku školu jahanja.

Da sam dete danas, mogla bih
lako naučiti ove informacije

uz aplikacije i hiperlinkove,

ali to uistinu ne bi bilo isto,

jer mnogo kasnije, otišla sam u Beč

i posetila Špansku školu jahanja,

i mogla sam osetiti svog dedu uz sebe.

Noć za noć, vodio me je
gore na terasu

na svojim ramenima
i pokazivao mi Jupiter

i Saturn i Velikog medveda.

I čak i ovde, kada gledam
Velikog medveda,

vraća mi se taj osećaj da sam dete,

koje se oslanja na njegovu glavu
održavajući ravnotežu

na njegovim ramenima,

i ponovo se osećam kao dete.

To što sam imala sa svojim dedom
toliko često je bilo obmotano

u informacije, znanja i činjenice,

ali se radilo i o mnogo više

od informacija, znanja i činjenica.

Tehnologija iskrivljivanja vremena
menja

naše najdublje jezgro,

jer smo u stanju
da arhiviramo prošlost

i deo nje se teško zaboravlja

čak i kada aktuelni trenutak

postaje sve manje za pamćenje.

Želimo da to zgrabimo,
a umesto toga

grabimo niz nepomičnih trenutaka.

Oni su kao mehuri od sapunice
koji nestaju kada ih dodirnemo.

Arhivirajući sve, mislimo
da sve možemo i pohraniti,

ali vreme nije podatak.

Ono ne može biti pohranjeno.

Vi i ja tačno znamo šta znači

biti istinski prisutan u trenutku.

To se možda dogodilo dok smo

svirali instrument

ili dugo gledali u oči

nekog poznatog.

U takvim trenucima, kompletni smo.

Osobenost koja živi
u dugom narativnom svodu

i osobenost koja doživljava trenutak

postaju jedno.

Sadašnjost obuhvata prošlost

i obećanje za budućnost.

Sadašnjost se pridružuje toku vremena

od pre i posle.

Prvi put sam iskusila ta osećanja
sa svojom bakom.

Želela sam da naučim da preskačem uže
i ona je našla staro uže

i prikupila je svoj sari

i preskakala ga.

Želela sam da naučim da kuvam
i ona me je držala u kuhinji,

sekla, mešala i rezala čitav mesec.

Baka me je naučila
da se stvari dešavaju

u vremenu koje im je potrebno,
da se sa vremenom ne može boriti,

jer će ono proći i kretati se,

i da zato sadašnjem trenutku
dugujemo punu pažnju.

Pažnja je vreme.

Jedan od mojih instruktora joge
je jednom rekao

da je ljubav pažnja,

i definitivno od moje bake,

ljubav i pažnja bili su jedno te isto.

Digitalni svet kanibalizuje vreme,

i čineći to, želim da sugerišem

da ono ugrožava

našu celovitost.

Ono ugrožava protok ljubavi.

Ali mi to ne moramo dozvoliti.

Možemo birati drugačije.

Viđali smo iznova i iznova

koliko tehnologija može biti kreativna,

i u našim životima i činjenjima,

možemo birati ona rešenja i inovacije

i one trenutke koji obnavljaju
protok vremena

umesto da ga fragmentiraju.

Možemo usporiti i podesiti se

na opadanje i protok vremena.

Možemo izabrati da vratimo vreme.

Hvala vam.

(Aplauz)