Dečji temperament - kako počinjemo da postajemo mi? | Dejvid C Retju | TEDxBurlingtonED

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx.

Govor počinje vrlo kratkim opisom toga šte je dečji temperament i kako se vremenom razvija. Posebna pažnja je posvećena tome kako temperament deteta može iz sredine izvući određena svojstva koja često služe da naglase osobine i podstaknu ih da postanu ekstremnije. Zatim se razmatra uloga roditelja, uključujući pitanje etiketiranja dece i važan zadatak da budu u stanju da „prevladaju“ prirodne, ali ponekad ne baš najpovoljnije roditeljske reakcije. Najzad, tu je i kraće preispitivanje onoga što znamo o granicama između onoga što se zove temperament ili osobine ličnosti i onoga što se naziva psihijatrijskim simptomima ili poremećajima.

Ono o čemu bih da govorim danas
je pravljenje dece.

Nije ono na šta ste možda pomislili;
ovo je porodični šou.

Umesto toga bih hteo da govorim
o onim neverovatnim, divnim,

a ponekad i nemoguće iritantnim osobinama

koje nazivamo temperamentom ili ličnošću.

Neka deca vrlo brzo postanu
nervozna ili ljuta,

dok druga deca skoro uvek deluju smireno.

Neka deca vole da budu okružena
galamom, ljudima i aktivnostima,

dok druga više vole tišinu,
možda čak i samoću.

Neka deca otvoreno pokazuju osećanja,

dok kod druge ponekad ne možete
da shvatite kako se osećaju.

Odakle potiču ove osobine temperamenta?

I šta treba da uradimo u vezi sa njima,
ako uopšte treba da nešto uradimo?

Na osnovu istraživanja sa blizancima,

znamo da oko 50-60% temperamenta
deteta potiče od naših gena.

To zvuči kao mnogo. To jeste mnogo.

Međutim, to ipak ostavlja
dosta prostora za druge uticaje,

kao što je uticaj spoljašnje sredine.

Dugo vremena se odvijala debata
čas u jednom, čas u drugom pravcu,

u vezi sa time da li urođeno
ili stečeno određuje ponašanje.

Danas je, većim delom, ta debata okončana.

I mogu vam reći da odgovor na pitanje

da li je u pitanju urođeno
ili stečeno glasi: „Da.“

(Smeh)

Priča se ne završava tu.

Kada razgovarate sa roditeljima,
mnogi od njih se dive

tome koliko su njihova deca
neverovatno različita.

Kažu: „Ne razumem.

Imaju istu majku, istog oca,

odrasli su u istoj kući
i radila sam iste stvari,

a moja deca uopšte nisu slična.“

Često je to tačno.

Pitanje da li se mi zaista ponašamo
isto kao roditelji prema svojoj deci

je zanimljivo.

Ako pitate većinu roditelja, reći će:
„Da, u suštini smo isto radili.“

Ako pitate decu, sa druge strane,
uglavnom će vam reći

da su se njihovi roditelji
ponašali sasvim različito.

Ako sprovedete opservaciona istraživanja
roditelja i dece zajedno,

često ćete doći do nečeg između.

Ali stvari često postanu još složenije.

Postoji termin koji genetičari zovu

evokativne korelacije gena i sredine,

što je baš jezikolomka.

To znači da, kada se radi
o razvoju deteta,

sredina u kojoj je dete
nije neki nasumični događaj

koji im prosto zapadne,

već je u vezi ili korelaciji sa ponašanjem
koje je pod uticajem gena.

To i dalje zvuči pomalo tehnički, znam.

Ali tvrdio bih da je ovo
veoma važan i praktičan koncept.

Za ovu grupu iz Vermonta, setio sam se
metafore koja bi mogla da upali.

A to je da deca, baš kao i velike planine,

imaju sposobnost da stvaraju
svoje vremenske prilike.

Zamislite dete koje je po temperamentu
srećno, društveno i srdačno.

I pomislite na to kako univerzum
obično reaguje na te crte.

To su deca zbog koje njihovi roditelji
izgledaju kao zvezde.

A šta je sa detetom
koje je malo anksioznije?

Ili koje je malo razdražljivije?

Kako svet reaguje na to?

Često reaguje dodatnom anksioznošću
ili dodatnom razdražljivošću.

Zatim se te crte mogu pojačati.

Onda snežna grudva počinje da se povećava
i počinje da se kotrlja nizbrdo

i ono što počne kao mala razlika
u temperamentu počne da prerasta

u ponekad sasvim razvijene poremećaje.

Pa, šta da preduzmemo u vezi sa time?

Možemo da okrivimo roditelje, zar ne?

Psihijatrija je to radila neko vreme,
a to po meni nije bila dobra ideja.

Možemo da okrivimo decu

i možemo da usmerimo celokupnu energiju
na popravljanje tih „loših“ ponašanja.

Ili možemo da upotrebimo novo znanje
da vidimo možemo li otkriti strategije

koje mogu da preusmere tu snežnu grudvu
i podstaknu je da krene u drugom pravcu.

Kada razgovaram sa roditeljima,
reč koju često volim da koristim,

naročito kada se radi o roditeljstvu
kod izazovnijih temperamenata,

je „prevladavanje“.

„Prevladavanje“.

Kada vas vaša mala planina
provocira da napravite oluju,

ta reakcija može biti sasvim normalna,
potpuno razumljiva,

ali, kao što svi to znamo,
često pogoršava stvar.

U tim trenucima često može pomoći

ako prepoznate da ste u jednom
od tih trenutaka „prevladavanja“

i zatim preduzmete nekada mali
ali vrlo promišljen korak

u drugom pravcu.

E, sad, to je lakše reći
nego uraditi, zar ne?

Znam. Već sam to doživeo.
Još uvek to proživljavam.

Ali uz vežbu, kao i u svemu drugom,
možemo postati bolji u tome.

Takođe sam svestan da, kada ovo govorim,

to može zvučati suprotno
onome što roditelji godinama slušaju.

Veliki dr Spok je rekao
da je jedan od njegovih glavnih principa

da treba da budemo roditelji
na način koji je instinktivan,

koji nam deluje prirodno.

Mislim da je to zapravo veoma dobar savet.
Ne bih to osporavao.

Ali rekao bih da ima mnogo trenutaka

kada najbolja reakcija može biti
najneprirodnija reakcija za nas,

ako hoćemo da usmerimo stvari
u drugom pravcu.

Dva vrlo poznata istraživača temperamenta,
Stela Čes i Aleksandar Tomas,

pre skoro 50 godina su izneli ideju

da osobine temperamenta
same po sebi nisu ni dobre ni loše,

već one funkcionišu,

ili, njihovim rečima, „adaptivne su“

shodno stepenu u kome se osobina
i data sredina uklapaju.

Ta teorija „uklapanja“
se izučava i dan danas.

Kad pomislite na sve načine
i trud koji ste uložili

da pokušate da poboljšate to uklapanje,

možete ih svesti na dve stvari, rekao bih.

Ovo važi bilo da govorimo
o usmeravanju roditelja,

bilo da su u pitanju školske intervencije

ili se ponekad radi
o individualnoj terapiji.

Možete probati da promenite dete
da bi se uklopilo u sredinu,

i/ili možete pokušati da promenite sredinu
tako da se prilagodi detetu.

Mada, moram reći, u poslednje vreme
sam impresioniram trećom strategijom.

A to je da nekad možete da samo odstupite,

imate poverenja
u ono što ste dosad uradili

i pustite da detetov temperament dolazi
u interakciju sa svetom na svoj način.

Moram da priznam da ta treća
predstavlja izazov za mene.

Što bi moja žena rekla,

to je dovelo do nekih trenutaka
„prevladavanja“ kod mene.

(Smeh)

Pominjem to jer mislim da,
kada govorimo o roditeljstvu,

pogotovo kao stručnjaci
za mentalno zdravlje,

moramo da pristupimo ovoj temi
uz dosta poniznosti.

Išao sam na mnogo konferencija, slušao
mnogo odličnih govora o roditeljstvu.

Otišao sam sa nekih od njih
misleći da, kao otac,

najbolje što mogu da uradim za svoju decu

je da nađem način
da ih taj predavač usvoji.

(Smeh)

To baš i nije opcija, zar ne?

Zaglavili smo sa svojom decom,
a i oni sa nama.

Deca ne dolaze sa uputstvom.

Mislim da je to u redu jer,
za razliku od novogodišnje igračke

koja mora da se vrlo precizno sklopi,

kada se radi o deci,

ne postoji jedinstveni krajnji proizvod
koji treba da se sastavi.

Volim metafore i kada pokušavam
da objasnim studentima šta je temperament,

metafora koju veoma volim je muzika.

Konkretno, tonalitet - ef-dur, a-mol -
u kojem je određeno muzičko delo.

Jer tonalitet je tu, možete da ga čujete,

ali mogućnosti kako će ta pesma
na kraju zvučati ostaju beskonačne.

Hvala.

(Aplauz)