Kuhinja - 45 Epizoda (3 sezona 5 epizoda) HD

KUHINJA
epizoda 45

Vika, čini mi se
da Vas ja volim.

Mogu li da uđem?

Dmitrije Vladimiroviču,
čini mi se da ste jako pijani.

Mislio sam se...
Mislio, mislio i odlučio.

Znamo se 4 godine. Kako?

Kako? Do sad nisam primetio,

da si ti najneverovatija žena na Zemlji?

I došao sam da ti odgovorno kažem:

Vika, Viktorija, ja tebe volim.

-Jebem ti....
-Doneću vam vode.

Da. Život nas je bacala, da tako kažem, od
jednog do drugog.

-Izvolite.
-Jebem ti....

Dmitrije Vladimiroviču,
treba da se naspavate. Polako.

-Idite kući.
-Ne... Ne.

Nemam gde.
Ostavio sam… stan... Kristini.

Idem u moj stari dom "Claude Monet".

-Zar u restoran…?
-Ne nagovaraj me.

Ne nagovaraj me, ostaću ovde. Kod tebe.

-A da, pridrži.
-Hvala.

Dmitrije Vladimiroviču,
probudite se. Izvinite, ali

restoran se već otvara.
A Vi? Opet Ste ovde spavali?

To nije tvoja... stvar.

Šta je... videla na tebi? Šta…?
Ti si prosjak, a ja sam princ.

-O čemu… govorite?
-Ne o čemu. O kome.. o Viktoriji… Sergejevnoj….

-A šta ona ima sa tim?
-Ima.

Zbog nje…... razumeš? Nisam se naspavao.

Celu noć… smo pričali o ljubavi.
Razumeš? I zakačili se jezicima.

Senja, jel' si potpuno izgubio savest?
Sad kradeš pred svima.

-Ako te uhvate, Šef će ti tako nabiti patlidžane... - Jel' ti žao?

Možda sam ja Robin Hud. Kradem od bogatih,
dajem siromašnima. To jest sebi.

-Gde je jagnjeći file? Senja, jel' si ga video?
-Kako odmah "Senja"?

-Nisam video nikakav file.
-Što si nervozan?

Nisam nervozan. Čekaj ti sumnjaš u mene?
Normalno. Jesi li me bar jednom uhvatio?

Moram da te pretresem.

Izvoli.

Da skinem pantalone?

Radite.

-Gde si stavio meso, životinjo?
-Evo ga meso ovde.

Napravio sam …tajni džep. Meso upadne u džep…
i ostane sa unutrašnje strane kecelje.

-Genijalno.
-Nije to sve.

Nisi video moj mehanizam za ulje.

-Ti si to sproveo u bocu?
-Aha.

Slušaj, nešto se mislim.

-Ti možeš tako... i u WC da ideš, za malu nuždu.
Nemoj samo da pogrešiš. - Mnogo smešno.

-Vitja, nadam se da nisi zaboravio da sutra otvaramo letnju baštu? -Da.

-Mogao bi da održiš prezentaciju…?
-Kakvu prezentaciju? U čiju čast?

-Zato što su ljudi odlučili da žderu na ulici?
-Vitja...

Možemo da napravimo šou sa molekularnom kuhinjom.

Videla sam to u restoranu Vernjev u Parizu,
nisam trepnula, koliko je bilo interesatno.

Molekularna kuhinja. To može da bude zanimljivo.

Možemo gostima da spremimo,
žele od belog ruma.

Zatim, raviole sa kremom od jaja.

Žele od supe spanaća.

Kao desert slomljene jagode
… a zatim ću pred svima da pripremim "Slatko jaje".

-Žumance od narandže,
a belance sladoled od vanile. -Super.

Vitja se nikad na tako nešto ne bi odvažio.
A ako bi se odvažio, teško da bi uspeo.

-Šta je to bilo? Nemaš šta da radiš?
- Gde ćeš, ispred tate?

Prvo, je tata sam odbio.
A drugo - mogao bi da kaže hvala,

što sam ga spasila
od sutrašnje prezentacije.

Rekao sam: "Hajde da se pomirimo,
promeniću se."

-A ona me odbila.
-Dobro. Nije prvi put?

-Znaš zašto?
-Zašto?

-Zato što je sa Nagijevim.
-Kojim Nagijevim? Sa našim Nagijevim? Ma, daj.

Zbog Nagijeva si me odbila?
Zbog kinte, da?

-Čak i da je to tako, šta tebe briga?
-Nije me briga.

Kostja, napravi, molim te, za Viktoriju
Sergejevnu koktel " Laka Žena ".

-Dobar dan.
-U, bre! Kako lep miris žene!

Oko tebe sve gori. Vibracija.

Nadam se da je to zato što si videla mene.

-Imam predlog za tebe.
-Slušam Vas.

Prijatelj me pozvao u Pariz na par dana.
Pođi sa mnom.

Pariz grad ljubavi.
Koji će biti tvoj pozitivan odgovor?

Mislim, da sam korisnija ovde.

Imamo puno posla.
I sutra otvaramo letnju baštu.

Izvinite.

Čestitam. Ti si prva žena,
koja je odbila da putuje sa mnom u Pariz.

U principu, ti si prva žena koja je odbila putovanje.

-Povedite sa sobom Viktora Petroviča.
-Ja nisam toliko duboko zašao u biznis,

da bih putovao u Pariz
sa debelim, brkatim starcem.

-Zdravo. Zašto se ne javljaš?
-Ne želim da razgovaram sa tobom.

-Zdravo, to sam opet ja. Verovatno si iznenađena
što nije Nagijeva. -Idiote!

Hoću da znam, ideš li sa njim u
Pariz ili ne?

-Šta ti treba?
-Mogu li u toalet…?

Otićiću posle. Obećavam.

"Bon voyage", Viktorija Sergejevna.

Gorim! Gorim! Gorim!
Pomagajte! Pomagajte!

-Šta je to tako tvrdo ovde?
-To se tebe ne tiče.

Stani.

-Šta je ovo?
-To nije moje.

-Nije tvoje?
-Nije moje.

Naravno.

Znači, od sada te ja lično pretražujem
na kraju svakog radnog dana. Razumeo?

Evo ga. Akcija!

Hvala. Kontaktiraću vas sigurno.

Ipak ću pojesti još nešto.

Božanstveni ukus.
Bravo, za šefa kuhinje.

Hvala. Na zdravlje!

-Šta unapredili te u šefa kuhinje?
-Ne oni, gosti.

Samo da te obavestim.

Ponudili su mi posao šefa kuhinje u novom restoranu
molekularne kuhinje.

-I šta si odgovorila?
-Da ću da razmislim.

-Šta ti misliš? Šta da radim?
-Ne znam, Katja.

Tvoj posao. Tvoj izbor.

Dobro. Razumela sam.

-Senja, razumem da ti se sviđa
da pržiš meso…. ne moraš da stenješ. -Boli me zub.

Bog te kaznio... zato što kradeš.

-Šta da radim?
-Znam ja … jedno sredstvo.

-Isperi urinom.
-Nosi se...

Izlečili smo tako jednog mornara…
bol je nestao, kao rukom odnešen.

Vitja! - Da.

- Moramo da popričamo.
- Pričaj… - Isključi svoj fudbal!

Rekla si da isključim fudbal….
Ne voliš ni boks? U redu.

Zaboravio sam, jel' u tvojim godinama pratiš
još uvek serije za mlade?

Vitja, između ostalog, imamo problem.

Zahvaljujući uspešnom otvaranju bašte, za sutra
su naručili veče molekularne kuhinje.

A šta ja imam s' tim? Idi kod Katje.

-Katja ni je upravo rekla, da od sutra
ne radi kod nas. -Šta? Već?

-Što tako brzo?
-Vitja, pokušaj da je ubediš.

Da ostane bar još jedan dan, i da
odradi proslavu….

Neću ja da je ubeđujem.
Odrasla je. Zna šta radi.

-Šta ćemo sa proslavom?
-Pripremiću sve sam.

-Vitja, to je molekularna kuhinja.
-Nek' je i nuklearna.

Rekao sam da ću da pripremim.
Idi. Smetaš.

Rekao sam ti, isperi urinom.
Taj furacilin neće ti pomoći.

-Daj.
-Beži tamo.

Led sam stavio. Proveri.

Jel' si proverio?

Suparnik ti je baš je ozbiljan.
Dobro je da "muva" Viku, a ne Nastju.

Hteo sam da kažem,
sreća da mu se Nastja ne sviđa.

-Idem sa njim da popričam... kao muškarac.
-Maks...

-Dmitrije Vladimiroviču...
-Zvaću te. Šta hoćeš?

Hteo sam da popričamo... kao muškarci.

Koja slučajnost.
I ja sam hteo da muški popričamo. Sedi.

-Odlučio sam da budem sa
Viktorijom Sergejevnom…. -Primetio sam.

Video sam da si primetio.

-Pozvao sam je da idemo u Pariz.
Ali je odbila. -Kako odbila?

I ja sam napravio takvu facu.

-Odbila.
-Kad je odbila?

-Danas? -Juče.
Ja sam je pitao, a ona odbila.

-Mislio sam, možda možeš ti da mi pomogneš
da osvojim Mont Everest? -Ja?

Što da ne? Vi ste nekad bili zajedno. Opa-cupa...

Reci mi, šta ona voli, šta ne voli.
Gde voli da izlazi, gde ne voli?

-Tebi to više neće trebati.
-Vika?

Uglavnom je ista kao i Kristina.

-Misliš na grudi ?
-Nećemo o tome.

Vika je moderna devojka.
Voli skupe poklone, nakit.

Ja joj to ne mogu priuštiti,
zato smo se i rastali.

-Pa razmislite, treba li
vam druga Kristina. -Hvala ti.

-Bilo je lepo raditi sa vama.
-Katja, a da možda ostaneš?

Hvala ti, Ljova. Ali već sam
odlučila. Doviđenja svima.

Ipak ideš? Dobro si razmislila?

-Šta je ovo? Pokušaj da me zaustaviš ili strah od sutrašnjeg banketa? -To je samo pitanje.

Dobro.
Mogu i da ostanem... pod jednim uslovom.

Ala imam sreće!
Samo jedan…uslov? Koji?

Želim, da me unaprediš u zamenika šefa
za molekularnu kuhinju.

Ne.

Ne, ništa onda. Zdravo svima.

Šefe, možda je mogla da vam pokaže...

molekularnu kuhinju?

Šta da pokaže. Ne može jaje da
uči kokošku. Sam ću.

Šefe, kakva kokoška,
Vi ste petao.

U smislu, kokoška je žensko,
a Vi šefe uopšte niste žensko, Vi...

Bolje da umukneš. Praznoslove.

Ljova, jel' mogu ranije
kući? Zub me boli. Neizdrživo.

-Možeš, naravno.
-Filipe, ti si veterinar.

-Pregledaj ga, boli ga zub.
-Zini.

-Otvori usta da pogleda…
besplatno je. -Ne, hvala.

On je veterinar. Nisam ja životinja.

Slušaj, životinjo! Kad si imao lišajeve,
veterinar ti je i izlečio.

-Ma, kad je to bilo!
-Zašto si tako nervozan?

-Možda tebe ništa ne boli.
-Kako ne boli?

To nije moje. Podmestili mi.

-A, kakva lepotica?
-Odličan automobil. Čestitam!

Da moja, Vika bude zadovoljna.

Ovo je za Viku?

Počeo je da ti radi mozak?

Sam si rekao juče,
da Vika voli skupe poklone.

Zato sam joj i kupio.
Meni mozak radi odlično.

Sve što treba je da ključeve
mog novog auta, odnesete čuvaru.

Neka ga doveze za pola sata do verande. - Dobro.

Dobar dan.

Ovde. Pažljivo.

-Šefe, odlučili smo da vam pomognemo.
-Dobro pazite, nespretnjakovići.

Pola noći sam potrošio. Ne dirajte ništa.

-Bar da kaže hvala.
-Zahvaliće ti se napismeno.

-Slomio sam zub.
-Smisli neku novu....

foru.
-Fedja...

-Zub je slomljen. Mora da se leči.
-A nisi mi verovao. Sve je ovo zbog tebe.

-Brate, doneo sam ti lek.
-Kakav lek?

-Protiv infekcije, potpuno prirodan.
-Neću da pijem nečiji urin…?

Ne nečiji, moj.
Za prijatelja mi nije žao!

Skloni to od mene. Pre bi ostao bez zuba,
nego što bi ispirao usta tim gadostima.

Ne ceniš brigu prijatelja...,
držite ga obojica...

Ne verujemi? Nagijev hoće Viki
da pokloni ova kola?

Kad bi meni ovako nešto poklonio,
ja bih se isto "muvao" sa njim.

-Hajde upadaj.
-Šta… ukraćeš ga?

Samo ću da … ga odvezem na drugo mesto.
Neka se namuči da nađe.

Maks, što ti to treba?

"Sat vremena do početka proslave."

Kad ti kažem, pomoćiće ti.

Beži.

Halo. Katja, prihvatam
tvoj uslov…. vraćaj se.

Svako ima drugu stranu … nešto
što skriva od drugih ljudi.

A ako ga… popravimo... ulickamo... izglancamo...

Hvala, naravno. Ali ne.

Nekad ta druga strana,
može nekog da iznenadi, a nekoga da obraduje.

A onoga koga su smatrali najtvrdoglavijim i nepokolobljivim,

odjednom, u nekom trenutku, nađe u sebi snage da popusti.

prevod i adaptacija: Karni

korekcija: Olivera