Novo krilo muzeja... u ogromnom mehuru

Kako napraviti sjajan javni prostor u ne tako sjajnoj zgradi? Liz Diler deli priču o stvaranju prijatnog, veselog (usudili bismo se da kažemo i seksi) dodatka zgradi muzeja Hiršhorn u Vašingtonu.

Obično prostor delimo

na privatni i javni domen,

a ovu pravnu razliku
poznajemo veoma dobro

jer smo postali stručnjaci

u branjenju privatnog poseda
i privatnog prostora.

Ali manje smo priviknuti

na iznijansiranost javnog.

Šta pretvara običan javni prostor
u kvalitativni prostor?

Mislim, ovo je nešto

na čemu je naš studio radio

proteklu deceniju.

Ovo radimo kroz neke studije slučaja.

Veliki deo našeg rada

odnosi se na pretvaranje

ove zanemarene industrijske ruševine

u održiv post-industrijski prostor

koji izgleda napredno i nazadno

u isto vreme.

Drugi veliki deo našeg posla

odnosio se na to da učinimo bitnim

mesto koje više nije u duhu svog vremena.

Radili smo na demokratizaciji
centra Linkoln

za javnost koja uglavnom nema 300 dolara

za kartu za operu.

Tako da već duže vreme jedemo,
pijemo, mislimo i živimo javni prostor.

To nas je naučilo jednoj stvari,

da bi zaista napravili
dobar javni prostor,

moraju se obrisati razlike

između arhitekture, urbanizma,

pejzaža, dizajna medija

i tako dalje.

To ide dalje od razlika.

Sada se selimo u Vašington

i radimo na još jednoj transformaciji,

postojećeg Muzeja Hiršhorn,

koji se nalazi

na nacenjenijem javnom mestu Amerike,

u Nacionalnom tržnom centru.

Centar je simbol

američke demokratije.

Fantastično je to da ovaj simbol

nije stvar, nije slika,

nije artefakt,

zapravo je prostor

i kao da ga definišu samo linije zgrada

sa obe strane.

To je prostor gde građani
mogu da izraze svoje neslaganje

i prikažu svoju moć.

To je mesto gde su se događali

ključni trenuci američke istorije.

A oni su tu zapisani zauvek -

poput marša na Vašington
za poslove i slobodu

i velikog govora
koji je Martin Luter King tu održao.

Protesti protiv Vijetnama,
sećanje na sve umrle

u epidemiji AIDS-a,

marš za prava žena na rađanje,

sve do današnjice.

Centar je najveća građanska scena

za neslaganje u ovoj zemlji.

On je sinonim slobodnog govora,

čak i kada niste sigurni
šta tačno želite da kažete.

Možda je to samo mesto
za građansku solidarnost.

Verujemo da postoji
velika nepovezanost

između komunikativnog
i razgovornog prostora Centra

i muzeja koji se nadovezuju
sa obe strane.

Ona je predstavljena u tome
što su ti muzeji obično pasivni,

imaju pasivne veze između muzeja,

kao izlagača, i publike,

kao primaoca informacija.

Tako možete videti dinosauruse,

insekte i zbirke lokomotiva

i sve to,

ali zapravo niste uključeni,

vama pričaju.

Kada je 2009. Ričard Košalek

preuzeo Hiršhorn kao direktor,

bio je odlučan da iskoristi činjenicu

da se ovaj muzej nalazi

na veoma jedinstvenom mestu:

na sedištu moći u SAD.

I dok su umetnost i politika

prirodno i implicitno uvek zajedno,

možda postoji neka
veoma posebna veza

koja se ovde može stvoriti
iz te posebnosti.

Pitanje je: da li je na kraju moguće

da se umetnost ubaci

u dijalog o nacionalnim
i svetskim pitanjima?

Može li muzej da bude
agens kulturne diplomatije?

U Vašingtonu postoji
preko 180 ambasada.

Preko 500 grupa za ideje.

Treba da postoji način

da se iskoristi taj intelekt
i globalna energija

u muzej, i nekako kroz njega.

Treba da postoji nekakav trust mozgova.

Kako smo krenuli
da razmišljamo o Hiršhornu

i kako se misija razvijala,

sa Ričardom i njegovim timom -

to je njegova žila kucavica.

Ali pored izlaganja savremene umetnosti,

Hiršhorn će postati javni forum,

mesto za razgovor

o pitanjima koja se tiču umetnosti,

kulture, politike i zakona.

Imao bi globani uticaj
kao Svetski ekonomski forum.

Imao bi interdisciplinarnost
TED konferencije.

Imao bi neformalnost gradskog trga.

Za ovu novu inicijativu,

Hiršhorn bi morao da se proširi

ili zauzme mesto

za savremenu strukturu
koja može da se premešta.

To je to. Ovo je Hiršhorn -

betonska krofna prečnika 70 metara

koju je početkom 70-tih

dizajnirao Gordon Banšaft.

Nezgrapan je, tih,

zatvoren, arogantan,

izazov za dizajniranje.

Arhitekte vole da ga mrze.

Pozitivna osobina

je to što je uzdignut od zemlje

i ima ovu prazninu

i šuplje jezgro,

nekako u duhu, i tu fasadu

u poslovnom i federalnom stilu.

Oko tog prostora,

prsten je zapravo galerija.

Tamo je veoma teško postaviti izložbe.

Kada se Hiršhorn otvorio,

Ada Luis Hakstabl,
kritičarka Njujork Tajmsa,

imala je da kaže sledeće:

"novozatvorski moderno".

"Osakaćen spomenik i osakaćen Centar

za osakaćenu zbirku dela".

Skoro četiri decenije kasnije,

kako će se ova zgrada proširiti

za novi progresivni program?

Kuda bi mogla da ode?

Ne može da ide u Centar.

Tamo nema prostora.

Ne može da ide u dvorište.

Već je zauzeto pejzažom i skulpturama.

Tu je uvek rupa.

Ali kako bi zauzeo prostor te rupe

a da ne bude pokopan i nevidljiv?

Kako da postane nešto kultno?

I na kom jeziku bi bio?

Hiršhorn je među najčuvenijim
institucijama Centra.

Većina njih su neoklasične,
teške i neprozirne,

od kamena i betona.

Pitanje je,

ako neko nastani taj prostor,

od kog materijala bi bio Centar?

Mora da bude drugačiji
od tamošnjih zgrada.

Mora da bude nešto potpuno drugačije.

Mora da bude vazduh.

U našoj mašti, to mora da bude svetlost.

Mora da bude kratkotrajno.
Bez oblika.

I mora da bude besplatno.

(Video)

Ovo je velika ideja.

To je ogromni vazudšni jastuk.

Širenjem dobija oblik suda

i istiska se gde god može -

sa vrha i sa strana.

Ali što je više pesnički,

o strukturi volimo da mislimo

kao da udiše demokratski vazduh Centra

i unosi ga u sebe.

Pre i posle.

Štampa ga je nazvala mehurom.

To je bio salon.

To je velika zapremina vazduha

koji izlazi na sve strane.

Membrana je providna.

Napravljena je od staklenih vlakana
prekrivenih silikonom.

Naduvava se dvaput godišnje
po mesec dana.

Ovo je pogled iznutra.

Možda se pitate

kako smo, zaboga,

od savezne vlade dobili dozvolu za ovo.

Zapravo, ovo su morale da odobre
dve agencije.

Jedna je tu da očuva

dostojanstvo i svetost centra.

Pocrvenim svaki put
kada ovo pokažem.

Na vama je da ga protumačite.

Ali mogu da kažem

da je to kombinacija

ikonoklastije

i obožavanja.

Bilo je tu i kreativnog tumačenja.

Član o kongresnim zgradama iz 1910.

ograničava visinu zgrada u Vašingtonu

na 50 metara,

osim za šiljate kule, tornjeve,
kupole i minarete.

Ovim se otprilike izuzimaju
spomenici crkava i države.

A mehur ima 46 metara.

To pored njega je Panteon.

To je oko 34 000 kubnih metara
kompresovanovog vazduha.

Tako da smo tvrdili

da je to kupola.

Eto ga,

veoma svečanog,

među svim svečanim zgradama u Centru.

Iako Hiršhorn nije obeležen
kao značajan,

veoma je istorijski osetljiv.

Tako da nismo zapravo mogli
da dodirujemo njegove površine.

Nismo smeli da ostavljamo
nikakve tragove.

Tako da smo mu ivice zategli

i pridržavali ga kablovima.

To je istraživanje
nekih tehnika vezivanja,

koje je zapravo veoma bitno

jer ga vetar stalno udara.

Postoji jedan trajni
čelični prsten na vrhu,

ali ne može se videti
ni sa jedne tačke u Centru.

Takođe postoje neka ograničenja

u vezi sa tim koliko sme biti osvetljen.

Sija iznutra, providan je.

Ali ne može da sija
više od zgrade Kongresa

ili nekih spomenika.

Tako da je niže u hijerarhiji osvetljenja.

Na mesto dolazi dvaput godišnje.

Odnosi ga kamion za dostavu.

Diže se.

Onda se naduvava

vazduhom niskog pritiska.

Onda se veže kablovima.

Onda se na samom dnu
postavlja voda kao balast.

Ovo je veoma čudan trenutak

kad su nas iz pravne službe centra

pitali koliko vremena je potrebno
da se mehur postavi.

Rekli smo da će postavljanje
prvo trajati jednu nedelju.

Zaista im je legla ta ideja.

Onda je sve išlo glatko.

Moram da kažem da zaista
nismo imali toliko prepreka,

sa vladom i vlastima.

Ali neke od najtežih prepreka

bile su tehničke prirode.

Ovo je tkanje.

Ovo je oblak sa tačkama podataka.

Ovo su ekstremni pritisci.

Ovo je veoma neobična zgrada

jer nema opterećenja gravitacije,

ali ima opterećenja u svakom pravcu.

Samo ću da preletim kroz slajdove.

Ovo je prostor u akciji.

Fleksibilna unutrašnjost za diskusiju,

baš kao ovo, ali okruglog oblika -

svetao i promenjivog oblika.

Može se koristiti za bilo šta,

nastupe, filmove,

instalacije.

Prvi program ticaće se

kulturnog dijaloga i diplomatije

i organizovan je u partnerstvu

sa Savetom za međunarodne odnose.

Forma i sadržaj su ovde zajedno.

Mehur je anti-spomenik.

Ideje demokratije učešća

predstavljene su kroz popustljivost

umesto kroz čvrstinu.

Umetnost i politika

imaju dvosmislen prostor
unutar zidova muzeja,

ali u samom srcu muzeja,

meša se njegov vazduh

sa demokratskim vazduhom Centra.

I mehur će se naduvati,

nadamo se po prvi put

krajem 2013.

Hvala vam.

(Aplauz)