Prevazilaženje disleksije, pronalaženje strasti - Pajper Oterbajn na TEDxYouth@CEHS

Pajper Oterbajn je na završnoj godini u gimnaziji Kejp Elizabet. Kada je bila u prvom razredu, dijagnozirana joj je ometenost u učenju. Kroz osnovnu školu se borila sve do 7. razreda, kada je njena ometenost identifikovana kao disleksija. Kada je upisala gimnaziju, imala je otkrovenje; umesto da fokusira svu svoju energiju na izazove u svom životu, odlučila je da preinači svoje poglede i da se fokusira na svoje jake strane.

Sećam se kada sam prvi put shvatila
da nešto nije u redu.

Sećam se kada su mi prvi put rekli
da imam disleksiju.

Sećam se, u prvom ili u drugom razredu,

kada me je učiteljica povukla sa hodnika
u jednu malu učionicu.

Postavila me je da sednem
i stavila je pet slova na magnetnu tablu.

I rekla: "Pajper, pročitaj mi ovo".

Gledala sam u to, zurila, i zatim rekla:

"Nisam baš sigurna šta piše."

Ona je rekla: "U redu je, u redu,
to je tvoje ime."

Sećam se ovoga,
kao da se jutros desilo.

Pocrvenela sam kao cvekla.

Toliko sam bila zbunjena

da ni svoje ime nisam mogla da pročitam.

Sećam se naredne godine,
mama me je pokupila

iz kuće gde sam išla na časove.

Učitelj je izašao i rekao:

"Meri Bet, treba da radite sa Pajper
na sekvenciranju.

Još uvek ne razume u čemu je stvar.

Evo četiri četvrtine, samo sedite
i pevajte pesmu o dolaru."

Čim smo stigle kući, sele smo,

i recitovale četiri, pet puta.

Dvadest pet, pedeset, sedamdeset pet,
jedan dolar.

Sad sam trebala ja da ponovim.

Dvadeset pet, pedeset -- ?

Pajper, 25, 50, 75,
jedan dolar. Probaj ponovo.

Dvadeset pet, pedeset --

Pajper, samo četiri stvari.

Dvadest pet, pedeset, sedamdeset pet,
jedan dolar.

Sećam se koliko je disleksija
uticala na mene

od osnovne do srednje škole.

Sećam se kako sam bila
pod utiskom

da moram savladati neke aspekte škole
i da prevaziđem ovo.

Mislila sam da je to jedini put.

Od prvog do osmog razreda
povučena sam iz redovne nastave

da bi me podučavali na drugačiji način.

U četvrtom razredu su mi rekli da
neću moći da učim strani jezik.

U šestom razredu su rekli da je obavezno

da savladam množenje da bih nastavila.

Sve što sam mogla, učinila sam,
da bih završila programe

koje su od mene zahtevali.

Znala sam da ne mogu da učim kao ostali,

ali sve što sam htela, bilo je,
da budem u običnoj učionici sa vama.

Dok sam sedela tamo u roze haljini
i sa cvetnim rajfom,

jednostavno nisam htela da
budem drugačija.

Sećam se da sam se borila da
izađem iz ovih učionica.

Roditelji su mi
na svaki mogući način pomogli

da me školuju izvan
sistema škole Kejp Elizabet.

Neprekidno su mi testirali IQ
jer rezultati nisu imali smisla.

U brojnim kategorijama
rezultati su bili izuzetni.

Sve se svelo na činjenicu da je
moj mozak radio

na potpuno drugačiji način nego ostalima.

U osmom razredu posetila sam jednog
doktora za konačan IQ test.

Njegov zaključak je bio
da mi daju digitron i rečnik.

Nakon desetine sastanaka
sa mojim roditeljima, učiteljima,

savetnicima za podršku,
čak i sa administracijom,

konačno sam čula ono
što sam želela da čujem.

Dokle god održavaš ocene
i zastupaš sebe,

možeš da diplomiraš
po Programu za podršku.

Ni posle diplomiranja
nisu nestali problemi.

Svakog dana su me podsećali
da još uvek imam disleksiju.

Na primer, letos sam radila
u pokretnom kiosku-hamburgeriji.

Radila sam na kasi i primala porudžbine.

Napisala sam U-N-I-O-N-S (savez)
umesto O-N-I-O-N-S (luk).

Tek otprilike tri nedelje kasnije

dečaci su konačno progovorili:

"Pajper, da li je hteo saveze
na onom hamburgeru?"

(Smeh)

Ili "Pajper, da li je Meri naručila
velike kolutiće saveza ili male?"

(Smeh)

Ponekad nazovem najbolju drugaricu Čelsi

i pitam je samo kako se neka reč piše.

Program za proveru pravopisa nikad ne zna
šta pokušavam da kažem.

A tek kako su moji rezultati za upis
na koledž bili smešni.

Kada se pojavio majski test,
uradila sam ga bez pripreme

i kad su stigli rezultati,
imala sam 1350 bodova.

Odmah sam nazvala mamu, tatu, brata

i plakala zbog mojih 1350 bodova.

Nijedna škola koju bih htela
nije priznavala bodove ni oko 1350.

Za drugi test sam se pripremala dva sata,

tri puta nedeljno, mesec dana,
sa privatnim učiteljem.

I opet sam postigla 1350.

Trinaest-pedeset je bila moja sudbina.

Nedavno sam pisala pismo

da se zahvalim profesoru
koji mi je pomagao.

Samo tri ili četiri rečenice.

Zapisala sam ih jednom na listić
i pregledala.

Posle sam ponovo zapisala
i ponovo pregledala.

Zatim sam zaokružila reči
koje su izgledale kao pogrešno napisane

i tražila na Google-u.

Onda sam prepisala olovkom na razglednicu,
i prešla hemijskom.

To je bio postupak
za samo četiri, pet rečenica.

Mnogo sam vremena i energije potrošila
pokušavajući da prevaziđem disleksiju.

Ali kad sam stigla u srednju školu,
bilo mi je već dosta.

Shvatila sam da mi nije važno
da savladam množenje,

nisu važne moje sposobnosti
za strane jezike

i da shvatim zašto nisam razumela knjige
koje sam čitala.

Važno mi je bilo to što sam otkrila
šta volim

i učvrstila sam ono
u čemu sam uživala.

Mnogo uživanja sam pronašla u radu.

Radila sam u maminoj prodavnici nameštaja,
čuvala sam decu,

čak sam i volontirala u ambulanti
u Kejp Elizabet.

Uživala sam u organizovanju
nekih događaja.

Pomogla sam oko nezaboravnog
maturskog bala,

čak sam pomogla u planiranju događaja
kojem upravo prisustvujete.

Nedavno sam shvatila da mi
moj stvaralački um najbolje odgovara.

Prošlog leta sam završila 250 sati
umetnosti na Koledžu umetnosti u Mejnu.

Kada sam stigla do završne godine

odustala sam od matematike,
prirodnih nauka i stranog jezika.

Pronašla sam svoju strast
i sada je sledim.

Naredne jeseni ću pohađati
Koledž umetnosti i dizajna u Savani,

4 godine na dizajnu modnog pribora,
2 godine na poslovnom smeru.

Danas vas izazivam da nađete
ono što volite,

nađite ono u čemu uživate, i sledite to.

Radite marljivo, hranite se dobro
i zaljubite se u sve i svašta.

Hvala vam.

(Aplauz)
(Uzvici)