Kako škola čini decu manje inteligentnom | Edi Žon (Eddy Zhong) | TEDxYouthBeaconStreet

Edi Žon, uspešni preduzetnik u oblasti tehnologije, zaranja u istinu koja se krije iza našeg osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Edi čvrsto veruje da obrazovni sistem smanjuje kreativnost i ograničava decu na određeni put ka uspehu. On tvrdi da decu uče da veruju da je koledž neophodan korak u životu i da je obavezan da bi se ostvarili lični ciljevi. Njegov govor dovodi u pitanje uvrežena verovanja o našem celom obrazovnom sistemu.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Želim da podelim veliku tajnu
sa vama danas.

Nije ona koju će mnogi
od vas želeti da čuju.

Međutim, u isto vreme, toliko je važna
da moram da vam kažem.

Ovo je ta tajna -

šta bi bilo da vam kažem

da svakog dana kada deca idu u školu,
ona postaju manje inteligentna?

Kako je to moguće?

Kada deca idu u školu, ona uče, zar ne?

I akumuliraju više znanja.

Ako ništa drugo, trebalo bi
da postaju pametnija.

Kako je uopšte moguće
da postaju manje inteligentna?

O čemu ja to pričam?

Zaista se nadam
da ću vam to danas objasniti.

Pre svoje 14. godine,

bio sam dete koje nije znalo
šta želi u životu.

Obično, kada priđete detetu
od pet ili šest godina i pitate ga:

„Šta želiš da budeš kada porasteš?“,

reći će: „Astronaut“ ili „Biznismen“.

Ja sam želeo da budem profesionalni igrač
video igre „Kol ov djuti“.

(Smeh)

Pošto nisam znao šta želim
da budem kada porastem,

samo sam slušao svoje roditelje sve vreme.

Verovao sam da su oni znali
šta je najbolje za mene.

Moji roditelji su želeli od mene

ono što bi bilo koji tipičan roditelj
želeo od svog deteta:

idi u školu, ne kvari ocene,

idi napolje i vežbaj...
jednom u nekoliko godina.

(Smeh)

Pokušavao sam da radim sve
što su tražili od mene;

jedini problem je bio to što uopšte
nisam bio dobar đak.

Bio sam užasan u prirodnim naukama,

nisam mogao da napišem esej sa pet pasusa
da mi je život zavisio od toga,

a do dana današnjeg, još uvek mislim

da sam jedino dete iz Azije
koje ne razume matematiku.

(Smeh)

Zaista to mislim.

Međutim, kada sam napunio 14 godina,
to se sve promenilo.

Više nisam bio balon na topli vazduh
koji lebdi u svemiru;

sada sam bio nalik supersoničnom mlaznjaku
koji leti ka svojem odredištu

brzinom od 80 000 kilometara na sat,
ili kojom god brzinom te stvari lete.

Ova promena je počela
kada sam dobio kovertu u sandučetu.

Bila je to pozivnica
ne na rođendansku zabavu -

nisam ih dobijao -
niti za odlazak na igralište,

već za takmičenje u izradi
biznis planova dole u Bostonu.

Bio sam radoznao, bio sam toliko radoznao,
da sam morao da odem.

Direktor programa nam je objasnio
da ćemo tokom pet meseci

formirati timove, razviti poslovnu ideju

i predstaviti tu ideju grupi sudija,

koji će ocenjivati

koliko su nam dobra odela
i koliko su dobre naše poslovne ideje.

I da skratim, tokom tih pet meseci,

formirao sam tim, razvio ideju,

i, na kraju, pobedili smo
na tom takmičenju

i odneli ček kući.

Taj događaj je podstakao moje zanimanje

da učestvujem na sve više
ovakvih takmičenja.

U toku naredne dve godine mog života,

zapravo sam otišao
na desetine ovakvih takmičenja

i pobeđivao sam na većini njih.

Shvatio sam da sam veoma voleo
da idem na takmičenja,

ne samo zato što sam voleo da pobeđujem,

nego i zato što sam imao
neostvarenu strast.

Bila je to strast za stvaranjem stvari.

Jedna stvar koju je moj tim
svaki put radio drugačije

od ostalih takmičara svaki put

je bila da bi svi oni izašli

i predstavili svoju ideju
i „Pauer Point“ prezentaciju,

a mi bismo otišli u gvožđaru,

kupili materijal i, u stvari,
napravili ideju o kojoj smo pričali.

Sudije su jednostavno bile oduševljene

činjenicom da je gomila tinejdžera
mogla da stvori nešto,

napravi prototipe i radne verzije.

Pobedili smo na skoro svakom takmičenju

samo zato što su sudije volele
što smo napravili projekat.

Na jednom od ovih takmičenja

sam upoznao naprasitog srednjovečnog
Poljaka po imenu Frenk.

Ako je on ovde danas, bolje bi mi bilo
da pobegnem posle ovoga.

(Smeh)

Prišao nam je, pogledao
naš prototip i rekao:

„Momci, mogu da vam pomognem
da ovo pretvorite u pravu kompaniju.“

Razmislite o tome.

Nije li to super?

Mi smo 16-godišnjaci, izlazimo u svet

i stvaramo pravu novu kompaniju
za hardver tehnologiju.

U početku smo govorili:
„Vreme je da budemo kao Stiv Džobs -

hajde da odmah napustimo školu
i razvijemo Epl.“

Međutim, brzo smo shvatili
da to nije tako lako.

Nemojte napuštati školu
osim ako niste sasvim sigurni

da imate dobru ideju.

(Smeh)

Shvatili smo da je prvi korak
u građenju odlične kompanije

sastavljanje odličnog tima.

Kao učenici, nismo mogli ići u kafiće
da upoznajemo ljude

ili na poslovna okupljanja za odrasle,

pa smo otišli u našu školu i pripremili
jednu malu prezentaciju u našoj sali,

gde bismo predstavili našu ideju u nadi
da će se deca pridružiti našem timu.

Poslali smo pozivnicu celoj školi.

Prvo smo primetili
da se skoro niko nije pojavio.

Skoro da nije bilo interesovanja.

A oni koji se jesu pojavili
su raširili glasinu po školi

i tokom te nedelje
smo, u stvari, bili ismejavani;

rugali su nam se zbog naših ideja

i što smo želeli da budemo
kao Mark Zakerberg.

(Smeh)

Smešno je da smo sledeće nedelje
uzeli tu istu prezentaciju

i predstavili je u našoj osnovnoj školi,
dakle deci koja su bila 5-6 godina mlađa.

Reakcija je bila fenomenalna.

Ova deca su bacala
svoj novac za užinu na nas

i pitala da li mogu da kupe prototip.

(Smeh)

Pitali su za našu
prvobitnu procenu vrednosti,

za koju znam da znate
iz emisije „Šark tenk“,

ali bilo je zapanjujuće da su ova deca
uopšte i znala da takvi izrazi postoje

iako su bila suviše mala
da bi izgovorila neke od ovih reči.

To me je veoma inspirisalo.

Mislim da je naš
obrazovni sistem ovo uradio.

Samo tokom ovih pet do šest godina
u obrazovnom sistemu,

ova kreativna deca
su se pretvorila u ove tinejdžere

koji nisu voljni da razmišljaju
na drugačije načine.

Hajde da se vratimo
na tu tajnu o kojoj sam pričao.

Kako je moguće da škola čini
decu manje inteligentnom?

Činjenica je da postoji mnogo više
nego jedna vrsta inteligencije.

Iako vas škola može učiniti
akademski inteligentnijim

učeći vas fiziku, algebru i računanje,

ona smanjuje dečiju
kreativnu inteligenciju.

Uči ih da razmišljaju na određeni način,

da idu određenim putem u životu,

govori im: idite u srednju školu,

maturirajte, idite na dobar koledž,
nađite siguran posao,

a ako ne uradite to, nećete biti uspešni.

Ako je to istina, kako onda
ja uopšte stojim ovde danas?

Kako sam ja, učenik sa trojkama,

osnovao tehnološku kompaniju sa 16 godina?

Kako to da moja kompanija,

koja je bila predstavljena
u „Vol strit džurnalu“ prošle nedelje,

posluje bolje nego neke od kompanija
koje su osnovali diplomci

sa Harvarda i Stanforda?

Mora biti nešto što se ne može izmeriti

jedino akademskom inteligencijom.

Evo šta ja mislim.

Roditelji, nastavnici, pedagozi,

vi imate moć da utičete na omladinu
i da ih inspirišete.

Činjenica je da sada postoji previše ljudi

koji su opsednuti govorenjem deci

da idu na koledž, nađu dobar posao
i budu „uspešni“.

Nema dovoljno onih koji govore deci

da istraže više mogućnosti,
da postanu preduzetnici.

Ako postoji jedna poruka koju želim
da roditelji, deca i svi vi

zapamtite od onoga što sam danas rekao

to je da možete otvoriti
svoja sopstvena vrata,

da možete odstupiti od uobičajenog,
ograničenog i uzanog puta

na koje nas obrazovanje usmerava.

Možete krenuti drugim putem
i stvoriti svoju sopstvenu budućnost.

Možete osnovati svoje sopstvene kompanije
i neprofitne organizacije.

Možete stvarati, možete unositi novine.

Ako postoji jedna poruka
koju želim da zapamtite

od svega što sam rekao, to je ovo -

niko nikada nije promenio svet

radeći ono što mu je svet rekao da radi.

Hvala.

(Aplauz)