Школа у облаку: шта се десило након TED награде 2013 | Шугата Митра (Sugata Mitra) | TEDxUFM

Овај говор је одржан на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Године 2013. је др Шугата Митра зарадио првих милион долара додељених икада као TED награду за свој пројекат "Школа у облаку". Две године касније, он говори шта је урадио са наградом и објашњава развој овог иновативног пројекта који мења животе хиљада деце широм света.

Истраживач образовања, Шугата Митра је добитник TED награде 2013. Године 1999. Митра и његов колега су направили рупу у зиду који одваја урбани сиромашни део Њу Делхија, инсталирали рачунар са интернетом и оставили га тамо (са скривеном камером која снима тај део). Оно што су видели је да се деца из сиромашног дела града играју са рачунаром, и током тог процеса, уче како да га користе и како да се повежу на интернет, а затим подучавају једни друге.

Последњи пут када сам стајао

на TED позорници

било је у фебруару 2013.

У Лонг Бичу, Калифорнија.

Тада ми је TED дао награду,

милион долара.

Мислио сам да ће ми уплатити
на рачун у банци,

али заправо, нису.

(Смех)

Новац су дали универзитету.

У сваком случају, ево мене
опет на TED позорници.

Потрошио сам тих милион долара.

(Смех)

Испричаћу вам шта се затим десило.

Мислио сам да вам дам извештај

о томе шта сам урадио са тим новцем
и докле смо сада стигли.

Није све потрошено; остало је још малчице.

(Смех)

Када ми је TED дао награду,
доделили су још једну, мању награду,

Санденс Институту
да направи документарац о пројекту.

Документарац ће се звати "Школа у облаку."

Тренутно, филм још није завршен,

али добио сам трејлер

и мислим да ћете уживати док га гледате.

(Видео) Шугата Митра:
Каква је будућност учења?

Да ли је могуће да идемо ка томе

или смо већ у будућности
у којој је сазнавати застарело?

Да ли је могуће да ни не морамо
да идемо у школу?

Да ли је могуће да када у неком тренутку
треба нешто да сазнамо,

то можемо открити за два минута?

[2013. је Шугата Митра замолио TED

да му помогне да открије будућност учења.]

Моја жеља је да саградим објекат

у коме деца крећу
на интелектуалну авантуру

вођена великим питањима
која им постављају медијатори.

Тај објекат је заправо без запослених;

и зваће се Школа у облаку.

Жена: (индијски) Заиста желимо
да он постане образован,

али је тешко због стања
у коме је школство.

[Бивша основна школа, Коракати]

Добри наставници не иду на удаљена места.

Што си удаљенији, основно образовање
постаје све лошије.

[Шугата је одабрао локације за пројекат

у руралној Индији...
и у североисточној Енглеској.]

Не знам како да направим "Школу у облаку"

јер је никад нисам правио.

Дакле, покушавам да осмислим дизајн

који, заправо, припада деци
и који деца сама воде.

Ето, о томе се ради; то је један
диван велики експеримент.

Школе какве данас познајемо су застареле.

Учитељица: Чим сам почела то да примењујем

видела сам заинтересованост
и уживање деце,

почела сам другачије да посматрам
своја предавања и себе као предавача.

Мање предавања за катедром,
а више ангажованости деце.

Девојчица: Веома ми се свиђа
јер сам независна,

и можеш да радиш заједно са другарима.

ШМ: Коракати може или не мора бити
другачији од школа у Енглеској,

али то је оно што ћемо тражити.

Идеја је да имамо цео предњи део зграде

од стакла

и велики екран за Скајп медијатора

у пуној величини.

Дечак: Наставници ће нас учити
из Лондона преко интернета.

Жена: Све што сам икада хтела
да научим о компјутерима

је било како да их искључим.

Здраво!

Здраво Равин. Здраво [нејасно].

Драго ми је да вас видим.

Погледајте шта сам направила,

Можете ли да видите шта је ово? Упс!

(Смех)

Дечак: Енглески се говори свуда.

Ако га научим у детињству, касније
када порастем могу да наставим.

Жена: Помажете детету до те мере

да када жели да нешто сазна

он зна где да то потражи и како да тражи.

ШМ: Богатија деца свакако имају људе
који ће им помоћи да уче.

Али деци у опустошеним срединама

је заиста неопходно да науче како да уче

и знам да интернет то омогућава.

Процес учења је заправо феномен
који се развија

као кошница или као олуја.

Није ствар у томе омогућити
да се учење деси;

већ допустити да се деси.

[Школа у облаку]

(Аплауз)

Направио сам пројекат.

Направио сам пројекат за TED.

То функционише тако што вам они кажу
шта да урадите са новцем ако га добијете.

И тако сам ја направио пројекат.

Он се састојао у томе да ја
саградим седам лабораторија.

Седам лабораторија за учење.

Пет би било у Индији, а две у Енглеској.

Какве су то лабораторије?

Па, да би то знали, потребно је
да знате шта је било раније

што вам нећу понављати,

али шта се десило током
15 година пре TED награде

је да сам открио нешто што сви већ знате

и сви самостално то можете
да сазнате за два минута.

А то је да, ако имате неко питање

ви више не морате да питате људско биће
да бисте добили одговор.

Постоји нешто тамо негде
што вам може рећи одговор.

Шта је то тамо негде?

Интернет, наравно, ми га зовемо Облак.

По мени, то је прво не-људско,

свесно и интелигентно биће

које смо сусрели.

Увек смо мислили да ће ванземаљци
слетети са других планета

и да ће бити зелени са дугим ногама
и округлим очима.

Испоставило се да то неће бити баш тако.

Овај ванземаљац је сачињен
од четири милијарде људи,

али то није особа, то је предмет.

Ви питате ту ствар било шта,
и она вам каже одговор.

У таквој ситуацији, шта се догађа
са децом и образовањем?

Постоје извештаји из целог света

да деца питања не постављају људима.

Или ако морају нешто да питају неку особу,

они то чине након што су већ
питали своје телефоне.

Деца не желе да уче како да множе,
деле, сабирају и одузимају.

Јер кажу да већ знају како да то ураде.

То се ради на телефонима.

Деца не желе баш нарочито
да науче да читају

јер кажу да постоје уређаји
који им могу читати,

чак и када они сами не знају да читају.

У овом тренутку, они не воле да пишу руком

јер их занима

зашто треба да науче да пишу руком.

Хоће ли им то уопште бити потребно
у даљем животу?

Дакле, шта се дешава у свету где се
читање, писање и рачунање

третирају са таквом равнодушношћу?

Ја сам желео да експериментишем
са таквим светом.

Идеја је била да направимо
објекте за децу, да имају интернет,

и да деца могу да дођу
и да раде оно што воле

без надзора и без наставника.

Могли смо да имамо некога присутног

али то би било преко интернета,
преко Скајпа, од некуд,

ако би то деца желела.

Ја радим са децом узраста
од око 8 до 13 година.

Они обожавају да разговарају
са одраслима преко Скапа,

нарочито са наставницима
у пензији и слично.

Питао сам их,

"Зашто то толико волите?
Да ли вам се свиђа?"

"Да, обожавамо."

"Зашто вам се то толико свиђа?"

Одговорили су, "Знаш зашто?
Јер можемо да их искључимо."

(Смех)

Оно што сам урадио након фебруара 2013.

је било прво да потражим локације,
а затим да започнем градњу.

Седам лабораторија је изграђено
да покрију слојеве,

од веома удаљених области, као што су оне

без струје, без болница,
без образовног система,

заправо без ичега, само дивљина,

све до енглеске средње класе

и свих слојева између.

Дакле, свих седам су сада изграђене;

Баш овог месеца сам отворио последњу.

Прва је отворена

у новембру 2013.

исте године када сам добио награду.

Ово што видите је слика те лабораторије.

Налази се у граду Килингворт, Енглеска.

Заправо је смештена унутар једне школе.

Школа се зове Средња школа Џорџ Стивенсон.

Веома је близу куће Џорџа Стивенсона,

знате, то је онај човек који је направио
прву функционалну парну машину.

У Килингворту

- ово је просторија -

личи на лепу дневну собу
са рачунарима и Хbox-ом.

Када сам је направио, наставници су рекли:

"Шугата, ово је мало претерано.

Да ли си свестан шта ће они
урадити са тим Хbox-ом?

Неће радити ништа друго,
само ће се играти са њим."

Ја сам рекао:
"То је изазов за нас, зар не?"

Ако си дошао да предајеш географију,

а ученици се играју на Хbox-у,

то значи да је географија
досаднија од Хbox-а.

Онда би стварно требало
да избацимо географију из програма

или је некако ставимо у Хbox.

Не можемо рећи деци: "Одузећемо вам Хbox

и ставићемо вас у школу
да радите друге ствари."

То није прави начин да привучете
дечију пажњу.

Ево слике онога шта се догађа тамо.

Као што видите, имамо петоро деце у ћошку

који нешто истражују,

и само један је на Хbox-у.

Ако им дате нешто довољно
интересантно да раде,

они се заправо не играју
све време на Хbox-у;

то је било наше погрешно схватање.

Ево још слика из Килингворта.

Оно што они тамо раде се зове
саморегулисано учење.

Веома је једноставно, узмете пет рачунара
и двадесеторо деце.

Ставите их тамо; и поставите им питање.

Питање мора да буде занимљиво,

оно што ми зовемо "велико питање."

Какво је то велико питање?

Има их разних врста,
али ево, даћу вам пример:

Велико питање може бити:
"Да ли дрвеће може да размишља?"

Ако ово питање поставите деци,
прво ће мрмљати међусобно:

"Дрвеће, не може.
А можда и може. Не знам."

Онда их једноставно
оставите саме и кажете:

"Ни ја не знам одговор,
али хајде да га пронађемо."

И десиће се ово што видите на екрану.

Око 30 до 40 минута касније,
они ће се вратити

али без детињастих запажања;

вратиће се са природом мисли,

са најновијим достигнућима
у биологији, итд.

То се зове саморегулисано учење.

Ово је једна коју смо направили
у Калкађију, Њу Делхи.

На зиду је Скајп медијатор као што видите,
а то је школа за девојчице.

Девојчице на почетку
нису уопште говориле енглески.

Отворили смо је у фебруару 2014.

Поставио сам екипу посматрача

да процене њихов почетни ниво
енглеског језика,

који је био скоро нула, а затим сам рекао:

"Поновићемо мерење на свака два месеца."

Након око три дана,

причао сам са овом медијаторком
коју видите на екрану, преко Скајпа,

и питао је: "Како напредују?"

Рекла је: "Баш лепо.
Ове девојчице су веома фине.

Једна од њих ме је питала:
"Када ћете опет доћи?"

Рекао сам: "На ком језику је то рекла?"

Медијаторка је одговорила: "На енглеском."

Када сам послао свој истраживачки тим
после месец дана да измери ниво,

она је рекла да је већ прекасно;
већ је било учињено.

Никада нисам видео да се нешто
деси тако брзо,

па сам отишао у Делхи да питам девојчице.

Питао сам их: "Како сте успеле тако брзо?"

Дале су ми одговор који је био запањујућ.

Рекле су: "Знате ону жену са ТВ екрана?

Она не разуме ништа осим енглеског."

(Смех)

Толико је једноставно.

Ово је мали град по имену
Њутон Ајклиф у Енглеској.

Ако се сећате мапе, то је на североистоку.

Ова школа се зове Гринфилдс,

и тамо имамо Школу у облаку.

Оно што су тамо урадили је да су
један зид направили од стакла.

Са друге стране је типична
енглеска зелена природа.

Унутра су поставили вештачку траву
па када уђете у просторију,

изненада се осећате као да сте напољу,

зато што се вештачка трава стапа.

Поставили су клупе из парка,
гасне лампе и такве ствари

и неколико рачунара раштрканих тамо.

Дакле, деца дођу и просторију,
и када их оставите саме -

када радите саморегулисано учење,

ви наставници не остајете тамо;
излазите ван -

дакле, започнете час, и изађете ван,

и са друге стране која је такође од стакла
их посматрате.

Једном, баш скоро у Гринфилдсу,

учитељица је послала групу осмогодишњака
у ту просторију,

учитељица је рекла - ми то често радимо
код саморегулисаног учења -

ми кажемо деци:

"Наредних 45 минута,

не смете да разговарате са мном."

Нема комуникације.

Препуштени сте сами себи,
и ту је велико питање.

Дакле, то је урадила.

Ови осмогодишњаци су истраживали.

После неког времена,
- сећате се шта је рекла?

"Не можете да причате са мном
нити ја са вама."

Мало затим један од њих је пришао
стакленом прозору

имао је парче папира у руци,
подигао га је, са написаним речима

"Упомоћ! Заглавили смо се."

(Смех)

Није рекла: "Не смете
да комуницирате са мном,"

рекла је: "Не смете да причате са мном."

Мислио сам да је то паметно.

Ево још једног кадра из Гринфилдса,

и још једног.

Чандракона, у Бенгалу

је прилично удаљена област.

Ако можете да замислите мапу Индије,

сетите се источне стране,
близу Бурме и Тајланда.

Ово је негде тамо.

У Чандракони имамо ову грађевину

и направили смо Школу у облаку.

Родитељи су дошли овде;
они су сви фармери и рекли су:

"Шта ми треба да радимо овде?"

Рекао сам: "Треба да шаљете децу овде."

Питали су: "Зашто?"

Одговорио сам: "Они овде уче."

Показали су према рачунарима
и питали: "Са ових ТВ екрана?"

Рекао сам: "То нису телевизори,
то су рачунари."

А они су рекли: "Па, зар то није
једно те исто?"

"Па, не баш сасвим."

Питали су: "Ко ће их подучавати?"

Рекао сам: "Подучаваће сами себе."

"Како је то могуће?" Рекао сам:
"Користиће интернет."

"Шта је то интернет?"

Шта рећи даље?

Овако изгледа унутрашњост.

Ако можете видети,
видећете скроз на крају,

господина из Аустралије
који разговара са децом.

Не смем ни да помислим шта ће се десити
са њиховим акцентом,

али ипак они га обожавају.

(Смех)

У Чандракони, након три месеца

тамо је била висока, витка, млада девојка.

Ја сам посетио место и она је рекла:
"Заиста волимо ово место."

Питао сам: "Зашто?"

Одговорила је: "Јер овде можеш
открити разне ствари."

Питао сам: "Као шта на пример?
Шта си открила данас?"

Одговорила је: "Учили смо у школи
да су биљке зелене

јер имају хлорофил.

А имају хлорофил да би прерадиле светлост
и направиле енергију.

Дошла сам овде да откријем

зашто хлорофил мора да буде зелен,
а не плав, жут или црвен.

Да ли ви знате?"

Рекао сам: "Не, немам представу
зашто мора бити зелен."

Рекла је: "У реду, открићемо."

За три месеца.

Ово је опет поглед изнутра.

Ово је наша најудаљенија област;
зове се Коракати, такође источна Индија;

то је тамо где се Ганг улива у море.

Тамо нема ничега;

нема струје, нема болнице, нема школа.

Да не кажем баш ништа -
имају бенгалске тигрове,

(Смех)

и краљевске кобре и пуно деце.

Било је потребно мало градње
али изградили смо једну.

Напаја се соларном енергијом,
има торањ висок 13 метара.

Нисам могао да ухватим интернет,

имао сам пријемник и стално сам га подизао
више на бамбусовим шипкама

и на 13 метара изнад земље, сада имамо
8 мегабита у секунди на 3G.

Тамо се 3G сусрео са каменим добом.

У Чандракони, часови су били спорадични

због разних проблема.

Каблови су постављени по поду,

интернет каблови који повезују
све рачунаре заједно.

Ако сте видели те каблове,
они су нека нијанса крем боје.

Морао сам да их уклоним и подигнем негде,

јер тамо постоји веома бледа, танка змија

која може да мења своју боју
у боју интернет кабла и спава тамо.

Необичан проблем,

обично немате овакве проблеме у школама.

(Смех)

Интернета мало има, мало нема.

Деца пешаче по пет километара
да дођу у школу

и сазнају да нема интернета
па пешаче још пет километара натраг.

Наравно да нису баш срећни због тога.

Али у сред свега тога,

оно што успеју да нађу су игрице,
преузму их и играју.

Некако успевају да дођу до тога.

Скоро сам их питао шта је то веб страна,

и мало су се замислили.

Одговорили су:
"То прави неко ко није овде,

неко ко је веома далеко и шаље нам то
некако преко ових ствари

које личе на крем обојене змије."

(Смех)

Ова је последња од свих области.
Немам слику.

У облику је шестоугла,
наша најбоља грађевина.

Тамо предавања тек почињу.

Било је потребно пуно времена
да се сагради,

и коштала је скоро милион долара,

али тамо имамо хиљаду деце,

хиљаду веома интересантне деце
коју смо додали у Облак.

Хвала вам.

(Аплауз)