Ја сам син терористе. Ево како сам одабрао мир.

Петог новембра 1990,

човек по имену Ел-Саид Носаир

ушао је у хотел на Менхетну

и убио рабина Меира Канеа,

вођу Лиге јеврејске одбране.

У почетку, Носаир није оптужен за убиство,

али док је служио казну за мања дела,

почео је са другима да планира нападе

на десетак њујоршких градских обележја,

укључујући тунеле, синагоге

и седиште Уједињених нација.

На срећу, те нападе је спречио

један доушник ФБИ-а.

Нажалост, бомбардовање

Светског трговинског центра 1993.
није спречено.

Носаир ће временом бити оптужен

за учешће у завери.

Ел-Саид Носаир је мој отац.

Рођен сам у Питсбургу,
у Пенсилванији, 1983.

Моји родитељи, отац египатски инжењер

и драга мајка, американка,
школска учитељица,

заједно су се трудили

да ми обезбеде срећно детињство.

Наша породична динамика

почела је да се мења
када сам имао 7 година.

Отац ми је показао једну страну ислама

коју мало људи види,

укључујући и већину муслимана.

Искуство ми говори да,

кад људи посвете време једни другима,

убрзо схвате да углавном

сви желимо исте ствари у животу.

Међутим, у свакој религији и популацији,

пронаћи ћете мали проценат људи

који се тако страсно држе својих уверења,

да осећају да морају
свим могућим средствима

да натерају друге да исто тако живе.

Неколико месеци пре хапшења,

отац је сео са мном и објаснио ми

да је током неколико претходних викенда

са неким пријатељима ишао

у стрељану на Лонг Ајленду,
да вежбају гађање.

Рекао ми је да ћу следећег јутра
ићи са њима.

Стигли смо у стрељану Калвертон,

коју је посматрао ФБИ,

а ми то нисмо ни знали.

Када је на мене дошао ред да пуцам,

отац ми је помогао
да држим пушку на рамену

и објаснио како да циљам у мету

удаљену око 27 метара.

Тог дана, последњи метак који сам испалио

погодио је мало наранџасто светло
на врху мете

и цела мета је букнула у пламен,

изненадивши све, а посебно мене.

Мој стриц се окренуо ка осталима

и рекао на арапском: "Ibn abuh."

Какав отац, такав син.

Сви су се лепо насмејали том коментару

али тек након неколико година

сам у потпуности разумео
шта им је било тако смешно.

Мислили су да су у мени видели
исту деструцкију

за коју је био способан мој отац.

Ти људи су на крају били осуђени

за постављање комбија
напуњеног са 750кг експлозива

у подземном нивоу паркинга
северне куле Светског трговинског центра

узроковавши експлозију
која је убила шесторо људи

и повредила још 1000 других.

То су били људи на које сам се ја угледао.

Њих сам звао ”аму”, што значи стриц.

До деветнаесте године

преселио сам се већ 20 пута,

и та нестабилност током детињства

није пружила прилику

да стекнем много пријатеља.

Сваки пут кад бих се осетио
пријатно са неким,

било је време да се пакујем
и селим у следећи град.

Пошто сам увек био нови у разреду,

често сам био мета насилника.

Свој идентитет сам крио
од осталих у разреду,

да бих избегао да будем мета,

али испоставило се
да је бити тихи, буцмасти, нови клинац

било и више него довољно муниције.

Већину времена сам проводио код куће

читајући књиге и гледајући ТВ

или играјући видео игре.

Из тих разлога,
недостајале су ми социјалне вештине,

да тако кажем,

и одрастајући у фанатичном дому,

нисам био припремљен за стварни свет.

Васпитан сам да судим о људима

на основу произвољних мера,

као што је нечија раса или религија.

И шта ми је отворило очи?

Једно од искустава

које је преиспитало овакво размишљање

десило се током
председничких избора 2000.

Кроз факултетски припремни програм,

могао сам да учествујем

у Националној конвенцији за младе
у Филаделфији.

Фокус моје групе био је на насиљу младих,

а пошто сам већим делом живота
био жртва вршњачког насиља,

био сам прилично узбуђен
у вези са овом темом.

Чланови моје групе долазили су
из различитих животних сфера.

Једног дана, пред крај конвенције,

открио сам да је један момак
с којим сам се спријатељио

био јеврејин.

Било је потребно неколико дана

да тај детаљ изађе на видело,

и схватио сам да не постоји
природно непријатељство

између нас двојице.

Никада раније нисам имао
јеврејина за пријатеља,

и искрено, осећао сам понос

што сам могао да превазиђем баријеру

за коју сам током живота
наведен да верујем

да је непремостива.

Још једна велика прекретница је дошла

када сам пронашао летњи посао
у Буш гарденсу,

забавном парку.

Тамо сам био у контакту са људима
свих вера и култура,

и то искуство је било темељ

у развоју мог карактера.

Током живота, учен сам

да је хомосексуалност грех,

и да самим тим, геј људи
представљају негативан утицај.

Судбина је тако хтела,
имао сам прилику да радим

са неким од геј извођача

на једној представи тамо,

и ускоро сам открио да су многи од њих

најљубазнији, најмање осуђујући људи
које сам икад упознао.

То што сам као клинац био малтретиран,

створило је у мени неки осећај емпатије

за патње других,

и било ми је врло неприродно

да људе који су љубазни

третирам било како осим
онако како бих волео да мене третирају.

Захваљујући том осећају,

могао сам да стереотипе,
којима су ме као дете учили,

супротставим стварним
искуствима и интеракцијама.

Не знам како је то бити геј,

али добро знам како је кад те осуђују

за нешто што је изван твоје контроле.

Потом, ту је био "The Daily Show."

Из вечери у вече,
Џон Стјуарт ме је терао

да будем интелектуално искрен
са собом, у вези са својом нетолеранцијом

и помогао ми је да схватим
да нечија расна,

религиозна или сексуална припадност

немају никакве везе
са њиховим карактером.

Он ми је на много начина
представљао очинску фигуру

када ми је она очајнички била потребна.

Инспирација често долази
са неочекиваног места,

и није ми промакла чињеница

да је комичар јеврејин имао више

позитивног итуцаја на мој поглед на свет

од мог рођеног оца екстремисте.

Једног дана сам са мајком разговарао

о томе како је мој поглед на свет
почео да се мења,

и она ми је рекла нешто

што ћу чувати у срцу

докле год сам жив.

Погледала ме је уморним очима

некога ко је искусио

довољно догматизма за један животни век

и рекла: ”Уморна сам
од мржње према људима”.

Тог тренутка сам схватио

колико је негативне енергије потребно
да се та мржња чува у себи.

Зак Ибрахим није моје право име.

Променио сам га
када је моја породица одлучила

да прекине везу са мојим оцем

и започне нови живот.

Зашто бих се онда разоткрио,

и потенцијално довео у опасност?

Па, једноставно је.

То радим с надом да ће неко, некад,

ко је приморан да користи насиље,

можда чути моју причу и схватити

да постоји бољи начин,

да, иако сам био изложен

овој насилничкој,
нетолерантној идеологији,

нисам постао фанатик.

Уместо тога, изабрао сам
да искористим своје искуство

за борбу против тероризма

и против нетолеранције.

То чиним за жртве тероризма

и њихове вољене,

због ужасног бола и губитка

који тероризам намеће њиховим животима.

За жртве тероризма, проговорићу

против бесмислених дела

и осудићу дела свог оца.

И са том једноставном чињеницом,
стојим овде као доказ

да насиље није урођено
у нечијој религији или раси,

и да син не мора да прати

путеве свога оца.

Ја нисам мој отац.

Хвала вам.
(Аплауз)

Хвала свима.
(Аплауз)

Хвала.
(Аплауз)

Много вам хвала.
(Аплауз)