Uspon novih globalnih superbogataša

Tehnologija napreduje veoma brzo ali i ekonomska nejednakost, kaže književnica Kristija Friland. U strastvenom govoru prikazuje uspon nove klase plutokrata (onih koji su izuzetno uticajni zahvaljujući svom izuzetnom bogastvu) i sugeriše da globalizacija i nova tehnologija zapravo podstiču, umesto da zatiru globalni jaz u prihodima. Friland ističe tri problema u vezi sa plutokratijom… i jedan tračak nade.

Evo najvažnije ekonomske činjenice
našeg vremena.

Živimo u dobu
sve većih razlika u prihodima,

posebno između onih na vrhu

i svih ostalih.

Ova promena je naupečatljivija
u SAD i Velikoj Britaniji,

ali to je globalni fenomen.

To se dešava u komunističkoj Kini,

u bivšoj komunističkoj Rusiji,

u Indiji i u mojoj rodnoj Kanadi.

To viđamo čak i u udobnim
socijalnim demokratijama

kao što su Švedska,
Finska i Nemačka.

Dozvolite da vam sa nekoliko brojeva
predočim šta se dešava.

U 1970-im je udeo
"Jednog procenta" populacije

iznosio oko 10% nacionalnog dohotka

u SAD.

Danas je njihov udeo
više nego udvostručen,

do iznad 20%.

Još upečatljivije je

šta se dešava na samom vrhu

raspodele prihoda.

0,1% u SAD

danas ima udeo viši od 8%

nacionalnog prihoda.

Oni su tamo gde je "jedan procenat"
bio pre 30 godina.

Dozvolite da dodam
još jedan broj u tu sliku,

broj koji je izračunao 2005.

Robert Rajh,

ministar za rad
u Klintonovoj administraciji.

Rajh je uzeo bogatstvo dve
veoma bogate osobe,

Bila Gejtsa i Vorena Bafeta

i otkrio je da je
bilo ekvivalentno

bogatstvu 120 miliona ljudi,

40% donjeg dela populacije SAD.

Kao što se i dešava

Voren Bafet nije samo plutokrata

već je i jedan od najpronicljivijih
posmatrača tog fenomena,

i ima svoj omiljen broj.

Bafet voli da istakne
da je u 1992.

kombinovano bogatstvo naroda

na listi Forbsovih 400,

a to je lista 400
najbogatijih Amerikanaca,

bilo 300 milijardi dolara.

Razmislite o tome.

Nisi čak morao biti ni milijarder

da bi se našao na toj listi 1992.

Danas se ta cifra
više nego upetostručila

do 1,7 biliona dolara

i verovatno nije potrebno reći

da ništa slično nismo
videli da se dešava

srednjoj klasi

čije bogatstvo je stagniralo
ili se čak smanjilo.

Dakle, živimo u dobu
globalne plutokratije

ali smo bili prespori
da to primetimo.

Mislim da je jedan od razloga

takozvani "fenomen kuvane žabe".

Spore i postepene promene

je teško primetiti

čak i kada im je
krajnji uticaj dramatičan.

Razmislite samo šta se na kraju
desilo sirotoj žabi.

Ipak mislim da se
nešto drugo događa.

Razgovor o nejednakosti prihoda,

čak i ako niste na listi Forbsovih 400,

može da nam izazove nelagodan osećaj.

Razgovor kako se pita rasparčava

deluje manje pozitivno,
manje optimistično

od razmišljanja kako pitu povećati.

Još ako ste slučajno
na listi Forbsovih 400,

razgovor o raspodeli prihoda

i njegovoj neminovnoj preraspodeli

može biti zaista opasan.

Dakle, živimo u doba
sve većih nejednakosti prihoda

posebno na vrhu.

Šta do toga dovodi i
šta možemo uraditi u vezi s tim?

Jedan niz uzroka je politički:

niži porezi, deregulacija,
posebno finansijskih usluga,

privatizacija,
slabija sindikalna pravna zaštita,

sve to je doprinelo

da sve više prihoda
odlazi u sam vrh.

Velik broj tih političkih faktora
se uglavnom može svesti

pod kategoriju
"ortačkog kapitalizma,"

političkih promena u korist grupe

dobro povezanih insajdera,

koje nama ostalima
u stvari ne donosi mnogo dobrog.

U praksi je neverovatno teško

otarasiti se ortačkog kapitalizma.

Setite se svih godina
različitih reformatora

koji su pokušali da zaustave
korupciju u Rusiji, na primer

ili koliko je teško reregulisati banke

čak i posle najdubljih
finansijskih kriza

posle Velike ekonomske krize

ili kako je teško naterati
velike multinacionalne kompanije

uključujući i one
čiji je moto "ne radi zlobno,"

da plate porez po stopi
koja se samo približava

onoj koju plaća srednja klasa.

Ali dok je u praksi
zaista jako teško otarasiti se

ortačkog kapitalizma,

barem je teoretski to lako.

Na kraju krajeva,
niko nije za ortački kapitalizam.

U stvari, to je jedna od retkih tema

koja ujedinjuje levicu i desnicu.

Kritika ortačkog kapitalizma
je centralna tema

kako na "Čajankama"
tako i na "Okupirajmo Volstrit".

Iako je ortački kapitalizam
barem teoretski

lako rešiv,

stvari se komplikuju
kada posmatrate ekonomske pokretače

sve većih razlika u prihodu.

Sami po sebi oni nisu
previše tajnoviti.

Globalizacija i tehnološka revolucija,

ekonomske bliznakinje transformacije,

koje menjaju naše živote

i globalnu ekonomiju,

takođe pokreću uspon superbogatih.

Samo promislite o tome.

Po prvi put u istoriji

ako ste energičan preduzetnik

s brilijantnom novom idejom

ili fantastičnim novim proizvodom,

imate skoro trenutni,
neometani pristup

svetskom tržištu
sa više od milijardu ljudi.

Posledično, ako ste veoma pametni

i veoma srećni

možete se jako obogatiti

vrlo brzo.

Najnoviji primer
za ovaj fenomen

je Dejvid Karp.

26-godišnji osnivač Tumblr-a

nedavno je prodao
svoju kompaniju Yahoo-u

za 1,1 milijardi dolara.

Razmislite o tome na trenutak:

1,1 milijardi dolara, 26 godina.

Najbolje se vidi
kako tehnološka revolucija i globalizacija

stvaraju efekat superzvezde ove vrste

na najvidljivijim područjima

kao što su sport i zabava.

Svi vidimo kako danas, kao nikad ranije,
fantastičan sportista

ili izvođač može da iskoristi
svoje veštine

putem globalne ekonomije.

Međutim, danas imamo
efekat superzvezde

u celoj privredi.

Imamo superzvezde tehnologe,

bankare,

advokate i arhitekte.

Postoje superzvezde kuvari

i farmeri.

Postoje čak, ovo je moj omiljen primer,

superzvezde stomatolozi,

za koji je najsjajni primer

Bernard Tuati,
Francuz koji popravlja

osmehe superzvezda

kao što je ruski oligarh
Roman Abramovič

ili rodom Evropljanin,
američki modni kreator

Dian von Furstenberg.

Iako je lako uočiti kako globalizacija

i tehnološka revolucija

stvaraju ove globalne plutokratije,

mnogo je teže doneti sud o tome.

To je zato

što za razliku od
ortačkog kapitalizma,

globalizacija i tehnološka revolucija

imaju veoma pozitivne zasluge.

Počnimo sa tehnologijom.

Volim internet, mobilne aparate

i činjenicu što to znači

da ko god to želi
može da gleda ovaj govor,

daleko izvan ove dvorane.

Još veća sam obožavateljka
globalizacije.

Ovo je transformacija

koja je podigla stotine miliona

najsiromašnijih ljudi na svetu iz bede

u srednju klasu,

a ako ste slučajno živeli
u bogatom delu sveta

mnogi novi proizvodi
su vam postali dostupni -

ko je napravio ovaj Ajfon, šta mislite? -

i stvari na koje smo se dugo oslanjali
su pojeftinile.

Pomislite na vašu mašinu za pranje sudova
ili na vašu majicu.

Dakle, šta ne valja?

Pa, nekoliko stvari.

Jedna od stvari koja me brine

je kako lako može
tzv. meritokratska plutokratija

da postane ortačka plutokratija.

Zamislite da ste sjajan preduzetnik

koji je uspešno prodao
ideju ili proizvod

globalnim milijardama

i postao milijarder.

U tom trenutku postaje primamljivo

da koristite svoj ekonomski razum

za manipulaciju pravila
globalne političke ekonomije

u sopstvenu korist.

To nije samo hipotetički primer.

Pomislite o Amazonu, Eplu,
Guglu, Starbaksu.

Ovo su neke od najuglednijih,

omiljenih, najinovativnijih
kompanija na svetu.

Takođe su izuzetno vešte

u manipulisanju međunarodnim
poreskim sistemom

kako bi značajno smanjili
svoje poreze.

I zašto se zaustaviti samo na
manipulaciji globalnog političkog

i ekonomskog sistema koji postoji

u vašu maksimalnu korist?

Jednom kada zadobijete
ogromnu ekonomsku moć,

koju vidimo na samom vrhu
raspodele prihoda,

i političku moć koja se
nužno podrazumeva,

postaje takođe primamljivo

otpočeti s pokušajem
menjanja pravila igre

u vašu korist.

I ponovo, ovo nije samo hipotetički.

Tako su radili ruski oligarsi

kreirajući prodaju stoleća
u vidu privatizacije

ruskih prirodnih resursa.

To je takođe način
da se opiše šta se desilo

sa deregulacijom finansijskih usluga

u SAD i UK.

Druga stvar koja me brine

je kako lako meritokratska plutokratija

može postati aristokratija.

Jedan od načina koji opisuje plutokrate

je da su glavni zaluđenici,

da su to ljudi koji su izrazito svesni

koliko su važne visoko sofisticirane

analitičke i kvantitativne veštine
u današnjoj ekonomiji.

Zato oni troše

rekordno vreme i resurse

za obrazovanje svoje dece.

Srednja klasa takođe
troši više na školovanje,

ali u globalnoj obrazovnoj trci
za prevlast

koja počinje u vrtiću

i završava na Harvardu,
Stanfordu ili MIT-u,

99 procenata je sve više razoružano

od strane Jednog procenta.

Ekonomisti Alen Kruger i Majls Korak

rezultat toga nazivaju
"Krivuljom Velikog Getsbija".

Rast nejednakosti u prihodima povlači

opadanje u mobilnosti društva.

Plutokratija može biti meritokratija,

ali sve više je potrebno biti rođen

na gornjoj prečki merdevina
da bi uopšte učestvovao u toj trci.

Treća stvar koja me najviše brine

je u kojoj meri te iste,
većinom pozitivne snage

koje dovode do rasta
globalne plutokratije,

istovremeno osiromašuju srednju klasu

u zapadnim industrijalizovanim
ekonomijama.

Počnimo sa tehnologijom.

Iste snage koje stvaraju milijardere

uništavaju mnoge tradicionalne poslove
srednje klase.

Kada ste poslednji put koristili
turističkog agenta?

Za razliku od industrijske revolucije

velikani naše nove ekonomije

ne stvaraju baš mnogo novih poslova.

Na svom vrhuncu G.M.
je zapošljavao stotine hiljada,

Fejsbuk zapošljava manje od 10.000.

Isto važi i za globalizaciju.

Sve to što je izvuklo
stotine miliona ljudi

iz siromaštva na novim tržištima,

takođe je eksternalizovalo
mnoge poslove

iz razvijenih zapadnih ekonomija.

Zastrašujuća realnost je

da ne postoji ekonomsko pravilo

koje bi automatski prevelo

povećanje ekonomskog rasta

u ravnomerno razdeljen prosperitet.

To se vidi u onome što smatram da je

najstrašnija ekonomska statistika
našeg vremena.

Od kasnih 1990-ih,
povećanje produktivnosti

je bilo odvojeno od povećanja

u platama i zaposlenosti.

To znači da su naše zemlje sve bogatije,

naša preduzeća su sve efikasnija,

ali mi ne stvaramo više poslova

i uopšteno ne plaćamo ljudima više.

Jedan strašan zaključak
koji biste mogli iz ovoga izvući

je zabrinutost
o strukturnoj nezaposlenosti.

Još više me brine
drugačiji košmarni scenario.

Na kraju krajeva
na sasvim slobodnom tržištu rada

možemo naći posao
za skoro svakoga.

Distopija koja me brine

je univerzum u kome nekoliko genija

izumeju Gugl i tome slično,

a ostali smo zaposleni tako
što ih masiramo.

Kada sam zbog svega toga depresivna

utešim se razmišljajući
o industrijskoj revoluciji.

Na kraju je i pored svih loših slutnji

ispalo prilično dobro, zar ne?

Na kraju krajeva,
svi smo bogatiji, zdraviji, viši -

dobro, ima nekoliko izuzetaka -

i živimo duže od naših
predaka u ranom 19. veku.

Međutim, važno je zapamtiti

da smo, pre nego što smo naučili
kako da delimo plodove

industrijske revolucije

društveno šire,

morali da prođemo
kroz dve velike krize,

veliku krizu iz 1930-ih,

dugu krizu iz 1870-ih,

dva svetska rata, komunističke revolucije

u Rusiji i Kini

i doba ogromnih društvenih

i političkih previranja na zapadu.

Prošli smo takođe, ne slučajno,

kroz doba ogromnih

društvenih i političkih pronalazaka.

Stvorili smo modernu državu blagostanja,

javno obrazovanje,

javno zdravstvo.

Stvorili smo državne penzije

i sindikate.

Danas živimo u eri

ekonomske transformacije

uporedive u stepenu i obimu

sa industrijskom revolucijom.

Da bismo bili sigurni da ova
nova ekonomija koristi svima,

a ne samo plutokratama,

morali bismo kročiti u eru

podjednako ambicioznih
društvenih i političkih promena.

Potreban nam je novi Nju Dil.

(Aplauz)