Lori Santos: ekonomija majmuna podjednako iracionalna kao naša

Lori Santos (Laurie Santos) traži korene ljudske iracionalnosti posmatrajući način na koji naši rođaci primati donose odluke. Inteligentna serija eksperimenata iz "majmunske ekonomije" pokazuje da i majmuni donose neke blesave odluke kao i mi.

Svoj današnji govor želim da počnem dvema opaskama

u vezi sa ljudskom vrstom.

Za prvu možete pomisliti da je nešto sasvim očigledno,

a to je da je naša vrsta, Homo sapiens,

stvarno veoma, veoma pametna -

kao, neverovatno pametna -

svi radite te stvari

koje nijedna druga vrsta na planeti trenutno ne radi.

I ovo, naravno, nije

prvi put da ste ovo prepoznali.

Naravno, pored toga što smo pametni, mi smo i veoma sujetna vrsta.

Tako da volimo da ističemo činjenicu da smo pametni.

Znate, mogla bih da se okrenem bilo kom mudracu,

od Šekspira do Stivena Kolbera

i pokažem naprimer činjenicu

da smo plemeniti umom, neograničeni po sposobnostima,

i nekako više super od bilo čega drugog na planeti,

kada se radi o stvarima s mozgom.

Ali naravno, tu je druga opaska o ljudskoj vrsti

na koju želim više da se fokusiram,

a to je činjenica da

iako smo ustvari prilično pametni, ponekad jedinstveno,

možemo biti i neverovatno, neverovatno glupi,

kada se radi o nekim aspektima donošenja odluka.

Vidim dosta usiljenih osmeha.

Ne brinite, neću prozivati nikoga

za bilo koji deo vaših ličnih grešaka.

Ali naravno, samo u poslednje dve godine

vidimo nečuvene primere ljudske nesposobnosti.

I posmatramo kako nam se alati, koje smo napravili

za iskorišćavanje resursa iz okoline,

obijaju o glavu.

Posmatramo kako finansijska tržišta, koja pravimo -

ta tržišta koja bi trebalo da su otporna na gluposti -

posmatramo kako nam se ruše pred nosom.

Ali mislim da oba ova sramotna primera

ne ističu ono što mislim da je najsramotnije

u vezi sa greškama koje ljudi prave,

a to je da bismo voleli da mislimo da su te greške

samo rezultat nekoliko pokvarenih jabuka,

nekoliko odluka koje zaslužuju da se objave na FAIL Blogu.

Ali društveni naučnici otkrivaju

da će mnogi od nas, kad smo stavljeni u određeni kontekst,

napraviti veoma određene greške.

Greške koje činimo su predvidive.

Činimo ih iznova i iznova.

A one su imune na mnogo dokaza.

Kada dobijemo negativnu povratnu informaciju,

i dalje, i sledećeg puta kada se nađemo u takvoj situaciji

pravićemo iste greške.

Meni je ovo, kao nekome ko proučava ljudsku

prirodu, bila prava zagonetka.

Najviše me zanima kako

je jedna vrsta, tako pametna kao što smo mi,

sposobna da pravi takve

loše i uporne greške?

Znate, mi smo najpametniji koji postoje, kako ne možemo ovo da ukapiramo?

Na neki način, odakle naše greške stvarno dolaze?

Pošto sam malo razmišljala o ovome, vidim dve mogućnosti.

Jedna mogućnost je da, na neki način, nismo mi krivi.

Pošto smo pametna vrsta,

možemo da napravimo svakakva okruženja

koja su super, super komplikovana,

ponekad i previše komplikovana za razumevanje,

čak iako smo ih mi stvorili.

Stvaramo finansijska tržišta koja su super-složena.

Pravimo uslove za hipoteke s kojima baš ne možemo da izađemo na kraj.

I naravno, ako se nađemo u okruženjima s kojima ne možemo da izađemo na kraj,

na neki način ima smisla da

ćemo možda zeznuti neke stvari.

Da se radi o ovome, imali bismo veoma jednostavno rešenje

za problem ljudske greške.

Rekli bismo, okej, hajde da vidimo

s kakvim tehnologijama ne možemo da se izborimo,

kakva okruženja su loša -

otarasimo se njih, bolje osmislimo stvari,

i bili bismo plemenita vrsta

kakva i očekujemo da smo.

Ali postoji još jedna mogućnost koja me više brine,

a to je da možda nije naše okruženje komplikovano.

Možda smo mi ti koji smo loše napravljeni.

To je ideja koju sam dobila

gledajući kako društvenjaci proučavaju ljudske greške.

I vidimo da ljudi imaju tendenciju da prave greške

na potpuno isti način, iznova i iznova.

Kao da smo napravljeni da

pravimo greške na određene načine.

O ovoj mogućnosti malo više brinem,

jer ako smo mi zbrkani,

onda nije jasno kako to da rešimo.

Možda moramo da prihvatimo činjenicu da grešimo

i da pokušamo da se uskladimo s tim.

To je pitanje na koje smo moji studenti i ja hteli da odgovorimo.

Kako da razlikujemo prvu i drugu mogućnost?

Potrebna nam je populacija

koja je dovoljno pametna, može da donosi razne odluke,

ali nema pristupa sistemima kojima mi imamo,

bilo kojim stvarima koje nas mogu pobrkati -

ljudskoj tehnologiji, kulturi,

možda čak ni jeziku.

I zato smo se okrenuli ovim momcima.

Ovo su neki od momaka s kojima radim. To je braon kapucin majmun.

To su primati Novog Sveta (Amerika),

što znači da su se odvojili od ljudi

pre oko 35 miliona godina.

To znači da je vaša pra, pra, pra, pra, pra, pra -

sa oko pet miliona "pra" -

baka bila verovatno ista kao i pra, pra, pra, pra

baka, sa pet miliona "pra",

od Holi.

Znate, možete se utešiti da je ovaj momak veoma, veoma dalek,

iako evolutivni rođak.

Dobra vest u vezi sa Holi je da

ona nema iste vrste tehnologija koje mi imamo.

Znate, ona je pametno, veoma slatko stvorenje, takođe primat,

ali joj nedostaju stvari za koje mislimo da nas zbunjuju.

Dakle ona je savršeni subjekat za test.

Šta ako bismo je stavili u iste situacije kao ljude?

Da li će praviti iste greške kao mi?

Neće li učiti iz njih? I tako dalje.

To je stvar koju smo odlučili da uradimo.

Bili smo vrlo uzbuđeni zbog toga pre nekoliko godina.

Rekli smo, hajde da damo te probleme Holi

i vidimo da li će ona upropastiti stvari.

Prvi problem je, gde da počnemo?

Jer, znate, dobro je za nas, loše za ljude.

Mi pravimo mnogo grešaka u raznim situacijama.

Znate, gde ćemo početi s ovim?

I pošto smo počeli u vreme finansijskog kraha,

otprilike kada su stizale vesti o hipotekama,

rekli smo, hmm, možda bi trebalo

da počnemo od finansijskog polja.

Da proučavamo majmunove ekonomske odluke

i vidimo da li će raditi iste glupe stvari kao mi.

Naravno, tada smo naišli na drugi problem -

više metodološke prirode -

a to je, možda vi ne znate, ali

majmuni zapravo ne koriste novac. Znam, niste ih upoznali.

Ali upravo zato ne stoje u redu iza vas

u prodavnici ili na bankomatu - znate, oni ne rade ove stvari.

Tako smo se suočili sa malim problemom.

Kako ćemo da pitamo majmune o novcu,

ako ga oni ne koriste?

Pa smo rekli da bismo možda mogli da

naučimo majmune kako da koriste novac.

I to smo uradili.

Ovde vidite prvi novčić za koji ja znam,

a koji nije ljudska valuta.

Kad smo počinjali nismo bili mnogo kreativni

pa smo zvali samo token.

Ali ovo je novac koji su majmuni na Jelu

naučili da koriste sa ljudima,

da kupuju različitu hranu.

Ne izgleda naročito - i nije ništa posebno.

Kao i većina našeg novca, to je parče metala.

Kao što znaju oni koji sa putovanja nose novčiće kući,

kada stignete kući, oni su prilično beskorisni.

U početku su bili beskorisni i majmunima,

pre nego što su shvatili šta s njima mogu.

Kada smo im ih prvi put dali, u njihovim kavezima,

oni su ih uzeli, gledali.

To su bile čudne stvari.

Ali ubrzo su majmuni shvatili

da mogu da predaju ove tokene

različitim ljudima u laboratoriji i dobiju hranu.

Vidite jednog od naših majmuna, Mejdej, kako to radi.

Ovo su momenti kada je pomalo zaintrigirana

ovim stvarima - ne zna.

Tu je eksperimentatorova ruka koja čeka

i Mejdej brzo shvata da očigledno čovek želi ovo.

Predaje ga i dobija nešto hrane.

Ispostavlja se da su Mejdej i

svi naši majmuni dobri u razmeni tokena sa ljudima.

Evo kratkog snimka.

Evo je Mejdej. Zameniće token za nešto hrane,

veselo iščekuje i dobija hranu.

Evo ga Felix, mislim. On je alfa mužjak; veliki momak.

Ali i on strpljivo čeka, dobija hranu, odlazi.

Dakle majmuni su postali dobri u ovome.

Iznenađujuće dobro, uz veoma malo obuke.

Dozvolili smo im da sami ovo nauče.

Pitanje je: da li je ovo slično ljudskom novcu?

Da li je ovo uopšte tržište,

ili smo samo uradili čudan trik psihologa,

naveli majmuna da uradi nešto,

izgleda pametno, ali zapravo nije pametan?

Hteli smo da vidimo šta bi majmuni spontano uradili

da je ovo stvarno njihova valuta, da stvarno koriste ovo kao novac?

Pa, možete da ih zamislite

da rade svakakve pametne stvari

koje i ljudi rade kad počnu međusobno da razmenjuju novac.

Mogu početi da obraćaju pažnju na cenu,

na to koliko kupuju -

da vode računa o svom novcu.

Da li majmuni rade nešto ovakvo?

I tako je rođeno naše majmunsko tržište.

Ovo funkcioniše tako što naši

majmuni uglavnom žive u velikom zoo okruženju.

Kada požele neku poslasticu,

dozvolimo im da izađu

u manje okruženje odakle ulaze na tržište.

Kada dođu tu -

to je bilo mnogo zanimljivije majmunima od mnogih ljudskih tržišta

jer, kako majmuni uđu,

tako im jedan čovek da veliki novčanik pun tokena

da bi mogli da ih menjaju

sa jednim od ovih momaka -

tu su dva potencijalna ljudska prodavca

od kojih mogu da kupe stvari.

Prodavci su moji studenti.

Obučeni su različito; to su različiti ljudi.

I vremenom su radili istu stvar

da bi majmuni naučili, znate,

ko šta prodaje po kojoj ceni - ko je pouzdan, ko nije itd.

I vidite da svaki eksperimentator

drži malu žutu posudu sa hranom,

i to majmuni mogu dobiti za jedan token.

Dakle sve košta jedan token,

ali kao što vidite, ponekad tokeni kupuju više,

nekad više grožđa nego drugi tokeni.

Pokazaću vam kratak video kako zapravo izgleda ovo tržište.

Majmunova perspektiva. Oni su niži, pa je malo manje.

Evo je Hani.

Pomalo nestrpljivo čeka da se prodavnica otvori.

Otvara se. Evo izbora: jedan grozd ili dva.

Vidite Hani, veoma dobar ekonomista,

bira onog ko daje više.

Mogla bi da nauči naše finansijske savetnike nekim stvarima.

Ne samo ona,

većina majmuna ide kod momka koji daje više.

Većina njih ide kod onog ko ima bolju hranu.

Kad smo ubacili rasprodaju, majmuni su obratili pažnju na to.

Bilo im je stalo do svog token dolara.

Iznenadilo nas je kad smo u saradnji sa ekonomistima

pregledali podatke majmuna koristeći ekonomske pokazatelje,

oni su se poklapali, ne samo kvalitativno,

nego i kvantitativno s onim što smo videli

da ljudi rade na pravom tržištu.

Toliko da, da ste videli cifre majmuna,

ne biste znali da li su od majmuna ili ljudi sa istog tržišta.

I mislili smo da smo uspeli

da uvedemo nešto što,

bar za nas i za majmune

funkcioniše kao prava valuta.

Pitanje: da li i majmuni počinju da greše kao i mi?

Pa, već smo anegdotski videli nekoliko znakova da bi mogli.

Jedna stvar koju nikad nismo videli kod majmuna

je dokaz o štednji -

znate, kao i kod naše vrste.

Majmuni uđu u prodavnicu, potroše sav budžet

i onda odu do ostalih.

Druga stvar koju smo spontano videli,

za postideti se,

je spontani dokaz o krađi.

Majmuni bi pokrali tokene prvom zgodnom prilikom -

jedni od drugih, često od nas -

znate, videli smo da se dešavaju one

stvari koje nismo mislili da će se desiti.

Rekli smo, ovo izgleda loše.

Da li možemo da vidimo da li majmuni

rade iste glupe stvari kao i ljudi?

Jedna mogućnost je da pustimo

da se njihov finansijski sistem odvija,

znate, da vidimo da li će nas zvati za kaucije posle nekoliko godina.

Bili smo nestrpljivi pa smo želeli

da nekako ubrzamo stvari.

Rekli smo, hajde da damo majmunima

iste vrste problema

u kojima ljudi greše

u nekim ekonomskim izazovima,

ili nekim ekonomskim eksperimentima.

I pošto je najbolji način da vidimo kako ljudi greše

to da i sami to uradimo,

daću vam jedan eksperiment

da vidite svoju finansijsku intuiciju u akciji.

Zamislite da sada

dam svakome od vas

hiljadu dolara - 10 šuškavih novčanica od 100 dolara.

Uzmite ih, stavite u novčanik

i za sekund razmislite šta ćete s njima.

Jer vaše su; možete kupiti šra god želite.

Donirati ih, uzeti, itd.

Zvuči super, ali imate još jednu mogućnost da zaradite malo više para.

Evo ga izbor: možete da rizikujete,

u tom slučaju ću baciti jedan od ovih majmunskih tokena.

Ako bude glava, dobićete još hiljadu dolara.

Ako bude pismo, ne dobijate ništa.

Dakle, prilika da dobijete još, ali prilično rizična.

Druga opcija je sigurna. Sigurno ćete dobiti nešto novca.

Samo ću vam dati 500 dolara.

Možete ih strpati u novčanik i odmah iskoristiti.

Da vidimo kako razmišljate.

Većina ljudi se odluči za bezbednu opciju.

Većina kaže, zašto bih rizikovao, kada mogu sigurno da dobijem 1500 dolara?

To zvuči kao dobra opcija, izabraću to.

Možda mislite da to nije baš iracionalno.

Ljudi se malo boje rizika. Pa šta?

Pa, "pa šta?" nastupa kada počnemo da mislimo

o istom problemu

postavljenom malo drugačije.

Sada zamislite da svakome dam

2000 dolara - 20 šuškavih novčanica od 100 dolara.

Sada možete da kupite duplo više stvari nego pre.

Razmislite kako biste se osećali da ih stavite u novčanik.

I sada zamislite da vam dajem još jedan izbor.

Ali ovog puta, malo je gore.

Sada ćete odlučivati kako ćete izgubiti novac,

ali dobićete isti izbor.

Možete ili rizično da izgubite -

baciću novčić. Ako bude glava, izgubićete mnogo.

Ako bude pismo, ne gubite ništa, sve je ok, sve zadržavate -

ili idete na sigurno, što znači da iz novčanika izvadite

i date mi pet tih novčanica od 100$, na sigurno.

Vidim mnogo podignutih obrva.

Možda vam je intuicija ista kao

subjektima koji su testirani u ovome,

a to je kad su suočeni sa ovim opcijama,

ljudi ne biraju da idu na sigurno.

Imaju tendenciju da malo rizikuju.

Ovo je iracionalno zbog toga što smo ljudima u obe situacije

dali isti izbor.

Šansa za 1000 ili 2000$ je 50-50,

ili samo sigurnih 1500$.

Ali intuicija o tome koliko da se rizikuje

varira u zavisnosti od početne pozicije.

Šta se dešava?

Pa, ispostavlja se da je to rezultat

najmanje dve pristrasnosti koje imamo na psihološkom nivou.

Prvo, veoma nam je teško da razmišljamo u terminima apsolutnosti.

Stvarno treba da se potrudite da razumete,

pa, jedna opcija je hiljadu, 2000;

druga je 1500.

Umesto toga, veoma nam je lako da mislimo veoma relativno,

kako se opcije menjaju vremenom.

Tako razmišljamo, "O, dobiću više" ili "O, dobiću manje".

Ovo je sve lepo ali

promene u različitim pravcima

utiču na to da li mislimo da je

opcija dobra ili nije.

Ovo dovodi do druge sklonosti,

što ekonomisti zovu averzija prema gubitku.

Ideja je da mrzimo kada stvari uđu u crvenu zonu.

Mrzimo kada treba da izgubimo nešto novca.

To znači da ćemo nekad promeniti

izbore da bismo to izbegli.

U poslednjem scenariju videli ste

da su subjekti rizikovali

jer žele malu šansu da neće ništa izgubiti.

To znači, kad razmišljamo o riziku -

pardon, o gubitku,

više rizikujemo,

što može biti stvarno zabrinjavajuće.

Ovakve stvari se završavaju na mnoge loše načine po ljude.

Zbog toga brokeri dugo pamte gubitke na berzi -

jer ih procenjuju u relativnim odrednicama.

Zbog toga ljudi nisu želeli da prodaju svoje kuće -

jer ne žele da prodaju po manjoj ceni.

Zanimalo nas je da li

majmuni pokazuju iste sklonosti.

Ako postavimo iste scenarije u našim majmunskim tržištima,

da li će uraditi iste stvari kao ljudi?

Dali smo majmunima izbore,

između momaka koji su sigurni - uvek rade istu stvar -

i momaka koji su rizični -

svaki put rade nešto drugo.

I onda smo im dali opcije bonusa -

kao vama u prvom scenariju -

tako da imaju još jednu šansu,

ili delove gde očekuju gubitke -

mislili su da će dobiti više nego što su stvarno dobili.

To izgleda ovako.

Predstavili smo im dva nova trgovca.

Obojica počinju sa dva grozda,

tako da ovo izgleda prilično dobro.

Ali oni će majmunima dati bonuse.

Momak s leve strane je siguran bonus.

Svo vreme, dodaje jedan, da majmunu da dva.

Momak desno je rizični bonus.

Ponekad majmun ne dobije bonus - to je bonus od nule.

Ponekad majmun dobije dva više.

Za veliki bonus, dobije tri.

Ali to je isti izbor koji je bio pred vama.

Da li majmuni žele da idu na sigurno

i onda idu kod momka koji uvek radi istu stvar,

ili žele da rizikuju

i pokušaju da dobiju rizičan, veliki bonus,

ali i rizikuju da ga ne dobiju.

Ljudi su ovde išli na sigurno.

Ispostavlja se da i majmuni idu na sigurno.

Kvalitativno i kvantitativno,

biraju isti način kao i ljudi,

kada se testiraju u istoj stvari.

Možete pomisliti da majmuni ne vole rizik.

Možda da vidimo kakvi su sa gubitkom.

Sproveli smo drugu verziju ovoga.

Sada majmuni upoznaju dva momka

koji im ne daju bonuse;

daju im manje nego što oni očekuju.

Izgleda kao da počinju sa velikom sumom.

Evo tri grozda; majmun je baš uzbuđen zbog toga.

Ali sada saznaju da će im ovi momci dati manje od očekivanog.

Momak levo je siguran gubitak.

Svaki put će skloniti jedan

i dati majmunima samo dva.

Momak desno je rizični gubitak.

Ponekad nema gubitka, majmuni su veoma uzbuđeni,

ali ponekad postoji veliki gubitak,

odnosi dva i daje majmunima samo jedan.

I šta majmuni rade?

Opet, isti izbor; mogu da idu na sigurno

i da uvek dobijaju dva grozda,

ili da rizikuju i biraju između jednog i tri.

Izvanredna stvar za nas je, kada date majmunima ovaj izbor,

oni rade istu iracionalnu stvar kao i ljudi.

Više rizikuju u zavisnosti od toga

kako je eksperiment počeo.

Ovo je ludo jer nagoveštava da i majmuni

procenjuju stvari relativno

i drugačije tretiraju gubitke od dobitaka.

I šta sve ovo znači?

Pa, prvo, pokazali smo da

možemo majmunima dati valutu

i oni s njom čine vrlo slične stvari.

Rade neke pametne stvari kao mi,

neke ne tako lepe stvari,

kao što je krađa i slično.

Ali takođe rade i neke iracionalne stvari kao mi.

Sistematično greše

i to na iste načine kao mi.

Prva poruka iz ovog govora koju želim da ponesete

je ako ste videli početak ovoga i pomislili,

o, definitivno idem kući i zaposliću kapucin majmuna za finansijskog savetnika.

Mnogo su slađi od onih ... znate -

Nemojte to da radite; biće verovatno jednako glupi

kao ljudi koje već imate.

Znate, pomalo loše - izvinite, izvinite, izvinite.

Pomalo loše za majmune investitore.

Ali naravno, razlog zašto se smejete je loš i za ljude.

Jer odgovorili smo na pitanje s kojim smo počeli.

Želeli smo da znamo odakle potiču ove greške.

I počeli smo sa nadom da ćemo možda moći

da podesimo naše finansijske institucije,

da podesimo tehnologije, da bismo bili bolji.

Ali naučili smo da su možda ove sklonosti možda dublje od toga.

One zapravo mogu biti rezultat prirode

naše evolucione istorije.

Znate, možda nisu samo ljudi

na ispravnoj strani ovog lanca luckasti.

Možda je sve luckasto odavno.

A to, ako verujemo rezultatima kapucin majmuna,

znači da su te luckaste strategije

možda stare 35 miliona godina.

To je mnogo vremena da bi se

neka strategija promenila - veoma, veoma stara.

Šta znamo o drugim starim strategijama poput ove?

Pa, znamo da je veoma teško prevazići ih.

Znate, pomislite na našu evolutivnu predispoziciju

da jedemo slatke stvari koje goje, kao tortu od sira.

Ne možete to ignorisati.

Ne možete gledati kolica sa dezertima i reći, "Ne, ne, ne. To mi izgleda odvratno."

Drugačije smo napravljeni.

Videćemo to kao dobru stvar koju treba uzeti.

Pretpostavljam da isto važi i

kada ljudi opažaju

različite finansijske odluke.

Kada gledate kako vam akcije tonu u crvenu zonu,

kada vam cena kuće pada,

nećete moći to da vidite

drugačije nego u starim evolutivnim terminima.

To znači da će biti veoma teško

prevazići sklonosti koje navode

investitore da rade loše

i koje dovode do hipotekarne krize.

To su loše vesti. Pitanje je: ima li dobrih vesti?

Trebalo bi da vam ovde govorim dobre vesti.

Pa, mislim da sam dobre

vesti dala na početku govora,

a to je da ljudi nisu samo pametni;

mi smo inspirativno pametni

ostalim životinjama iz biološkog kraljevstva.

Dobri smo u prevazilaženju svojih bioloških ograničenja -

znate, doletela sam ovamo avionom.

Nisam morala da probam da mlatim krilima.

Nosim kontaktna sočiva da bih vas videla.

Ne moram da se oslanjam na svoju kratkovidost.

Ima mnogo slučajeva

gde prevazilazimo naša biološka ograničenja

tehnologijom i drugim sredstvima, naizgled prilično jednostavno.

Ali moramo da prepoznamo da imamo ta ograničenja.

A evo prepreke.

Kami je jednom rekao da je "Čovek jedina vrsta

koja odbija da bude ono što stvarno jeste".

Ali ironija je da

možda samo prepoznavanjem naših ograničenja

mi možemo da ih stvarno prevaziđemo.

Nada je u tome da ćete svi razmisliti o svojim ograničenjima,

ne kao o nepremostivim,

ali prepoznati ih, prihvatiti ih,

i onda iskoristiti sve da ih shvatite.

To je možda jedini način

da dostignemo svoj ljudski potencijal

i stvarno budemo plemenita vrsta kako se nadamo.

Hvala vam.

(aplauz)