Šta možemo da uradimo povodom kulture mržnje

Svi smo protiv mržnje, je li tako? Slažemo se da je ona problem - to jest njihov problem, ne i naš. Međutim, kako je Sali Kon otkrila, svi mi mrzimo - neki od nas na suptilan način, drugi očigledno. Dok se suočava sa teškom pričom iz njenog života, deli sa nama ideju o tome kako možemo da prepoznamo, suprotstavimo se i izlečimo od mržnje naše institucije i nas same.

Dakle ljudi mi kažu da sam fina osoba...

do te mere da je to deo
moje ličnosti i profesionalnog identiteta

da sam toliko fina
i u stanju da se slažem sa svima,

čak i svojim najljućim protivnicima.

Nešto kao moj "fazon",
nešto po čemu sam poznata.

(Smeh)

Međutim, nešto što niko ne zna...

je da sam bila siledžija.

Iskreno, nisam mnogo razmišljala o tome.

Godinama sam potiskivala sećanja,

čak i danas, mnogo toga
je uistinu maglovito.

Poricanje, usput, očito
je takođe moj fazon.

(Smeh)

No, što su me više ljudi hvalili

jer sam liberal koji se slaže
sa konzervativcima,

i što sam više pisala članke
o pristojnosti

i držala govore o pristojnosti,

sve više sam osećala
kako mi se ovo licemerje prikrada iznutra.

Šta ako sam zapravo veoma zla?

Kada mi je bilo 10 godina,

u mom odeljenju je bila devojčica
po imenu Viki.

(Uzdah)

I ja sam je maltretirala...

bespoštedno.

Mislim, svako je to radio.

Čak su i nastavnici imali pik na nju.

Ne zvuči nimalo lepše, zar ne?

Viki je očito bila dete s problemima.

Udarala bi se dok joj nos prokrvari

i imala je probleme s higijenom -

imala je velike probelem s higijenom.

Međutim, umesto da pomognemo
ovoj devojčici,

koja je očito patila
zbog poteškoća u njenom životu...

zvali smo je "Smrdiviki".

Ja sam je zvala "Smrdiviki".

Moje najjasnije sećanje
je kako stojim u praznom hodniku

ispred učionice u petom razredu

čekajući na Viki da izađe iz toaleta,

i držala sam notes i olovku
i anketu koju sam izmislila,

u kojoj pitam o omiljenim šamponima,

kao da radim istraživanje
za naučni predmet i slično.

A kada je Viki izašla iz toaleta,

zaskočila sam je i upitala
koji šampon koristi.

Sad, da bih ovome dala kontekst,

ne sećam se imena nastavnika,

ne sećam se imena nijedne knjige
koju sam pročitala te godine,

skoro da se ne sećam
bilo čega iz petog razreda,

ali se sećam da mi je Viki rekla
da koristi šampon vajt rejn.

Jasno kao dan,

kao da se upravo desilo.

I dok je zvonilo za kraj časova,

jurila sam niz hodnik vičući
svoj drugoj deci:

"Smrdiviki koristi šampon vajt rejn.

Ne koristite vajt rejn šampon

ili ćete da mirišete kao Smrdiviki."

Zaboravila sam ovo sećanje
dugo vremena.

Kada sam konačno počela da ga se sećam,

momentalno sam morala da znam više.

Obratila sam se prijateljima
i naposletku društevnim mrežama

i učinila sam sve što sam mogla
da pronađem Viki.

Bilo mi je potrebno da znam da je dobro,

i da joj nisam uništila život.

(Uzdah)

No, ubrzo sam shvatila

da nisam jedino pokušavala
da saznam šta se desilo sa Viki.

Pokušavala sam da saznam
šta se desilo sa mnom.

Kada mi je bilo 10 godina,

tretirala sam drugo ljudsko biće
kao bezvrednog tuđina...

kao da sam bolja od nje,

a ona je šljam.

Kakva fina osoba to radi?

Mislim, znam da sam bila tek dete,

ali ne postupaju sva deca tako.

Većina dece tako ne postupa, zar ne?

Pa, šta ako, na kraju, uopšte nisam fina?

Zaista sam samo okrutno čudovište.

Onda sam počela da zapažam sebe
dok imam te zlobne porive,

imam zlobne misli

i želim da ih izgovorim.

Priznajem, većina mojih zlobnih misli
je o konzervativcima.

(Smeh)

Ali ne samo o konzervativcima.

Takođe sam se uhvatila kako imam zlobne
misli o pekmezavim, liberalima centra

i pohlepnim bankarima Vol Strita

i islamofobima

i sporim vozačima

jer ja zaista mrzim spore vozače.

(Smeh)

I dok sam se hvatala
u tim trenucima licemerja,

ili sam ih tek primećivala
ili su postajali sve gori,

naročito u proteklih nekolik godina.

I osećala sam sve više mržnje -

gnevno, zaista -

prmetila sam da i svet oko mene
postaje sve više ispunjen mržnjom.

Kao da imamo istrajnu struju mržnje

koja ključa svuda oko nas

i sve češće izaziva poplave.

Dakle, dobra strana, valjda,

je da sam uvidela da mržnja
nije sam moj problem,

a to je poput najsebičnije
dobre strane ikad -

(Smeh)

jer sad umesto da pokušavam da shvatim
sopstvenu mržnju i okrutnost,

preda mnom je bio ceo svet mržnje
koji sam želela da razotkrijem

i razumem i ispravim.

Pa sam uradila što i svi preterano
intelektualni ljudi kad imaju problem

koji žele da razumeju,

napisala sam knjigu.

(Smeh)

Napisala sam knjigu o mržnji.

Pažnja spojler:

protivnica sam mržnje.

(Smeh)

Sad, u ovom momentu,
možda u sebi mislite:

"Zašto se sekiraš zbog mržnje?

Nisi mrzela Viki.

Siledžijstvo nije mržnja."

Je li tako?

Gordon Alport,

psiholog koji je bio pionir
istraživanja mržnje iz ranih 1900-ih,

razvio je nešto što se naziva
"skalom predrasuda".

Na jednom kraju su pojave poput genocida
i ostalo nasilje motivisano predrasudama.

Ali na drugom kraju

su pojave poput ubeđenja
da je grupa kojoj pripadate

po prirodi superiorna nekoj drugoj grupi;

ili izbegavanje društvenih interakcija
sa tim drugima.

Zar nije sve to mržnja?

Mislim, nije slučajno

da sam ja bila bogato dete
koje maltretira siromašno dete

ili da je Viki, kako će se ispostaviti,
naposletku ispala gej.

Siromašnu i gej decu češće maltretiraju,

čak i ona deca koja će takođe
da ispadnu gej.

Znam da se svašta dešavalo
u mom malom umu 10-ogodišnjakinje.

Ne kažem da je mržnja jedini razlog
što sam maltretirala Viki

ili, pak, da sam svesno mrzela i slično,

ali činjenica je

da ljude koje diskriminišemo
u našim javnim politikama i kulturi

su takođe grupe ljudi
koje najčešće maltretiraju u školi.

Ne radi se o pukoj slučajnosti.

To je mržnja.

Mržnju definišem široko

jer verujem da imamo veliki problem.

I moramo čitavog da ga rešimo,
a ne samo najekstremnije slučajeve.

Dakle, na primer,

svi ćemo se verovatno složiti
da je marširanje ulicom

dok uzvkujete kako bi trebalo
uzeti prava nekoj grupi ljudi

zbog njihove boje kože ili roda,

svi ćemo se složiti
da je to mržnja, zar ne? U redu.

Šta ako verujete
da je ta grupa ljudi inferiorna,

ali to ne izgovarate?

Da li je to mržnja?

Ili šta ako verujete
da je ta grupa ljudi inferiorna,

ali niste svesni da u to verujete -

a to se smatra implicitnom predrasudom.

Da li je to mržnja?

Mislim, sve one imaju
zajednički koren, zar ne?

U istorijskim obrascima rasizma i seksizma

koji su oblikovali našu istoriju
i dalje inficiraju naša društva.

Zar to nije mržnja?

Ne govorim da je to jedno te isto,

isto kao što ne govorim

da je biti siledžija
jednako loše kao biti nacista,

isto kao što ne govorim da je biti nacista
isto što i odalamiti nacistu...

(Smeh)

Međutim, mržnja prema nacistima
je i dalje mržnja, zar ne?

Šta ako mrzite nekoga
ko nije prosvećen koliko i vi?

Vidite, spoznala sam

da smo svi mi protiv mržnje

i svi mi mislimo da je ona problem.

Smatramo da je njihov problem,

ne naš problem.

Oni mrze.

Mislim, ako smatram ljude
koji nisu glasali kao ja

glupim, rasističkim čudovištima koja
ne zaslužuju da se nazivaju Amerikancima,

u redu, dobro, nisam fina,

razumem.

(Smeh)

Ne mrzim, samo sam u pravu, je li tako?

(Smeh)

Nije tako.

Svi mi mrzimo.

I ne mislim to u nekakvom
apstraktnom, uopštenom smislu.

Mislim svi mi...

ja i vi.

Taj uzvišeni presto superiornosti
na koji smeštamo sebe,

gde su oni puni mržnje, a mi nismo

je otelotvorenje suštinskog korena mržnje:

gde smo mi temeljno dobri, a oni nisu,

a to mora da se promeni.

Pa, pokušavajući da razumem
i rešim problem mržnje,

pročitala sam sve knjige
i sva istraživanja koja sam našla,

ali sam takođe išla da razgovaram
sa nekim bivšim nacistima

i nekim bivšim teroristima

i nekim bvšim genocidnim ubicama

jer sam razmišljala, ako su oni mogli
da shvate kako da uteknu mržnji,

svakako da i mi ostali možemo.

Daću vam samo jedan primer
bivšeg teroriste sa kojim sam se družila

u Vest Benku.

Kada je Basamu Araminu bilo 16 godina,

pokušao je granatom da raznese
izraelski vojni konvoj.

Srećom, nije uspeo,

ali su ga i dalje osudili
na sedam godina zatvora.

Dok je bio u zatvoru
prikazali su film o Holokaustu.

Do tog trenutka,

Basam je mislio kako je Holokaust
uglavnom mit.

Pošao je da gleda film

jer je mislio da će da uživa
posmatrajući kako ubijaju Jevreje.

No, kada je video šta se zaista dogodilo,
slomio se u suzama.

I vremenom će, nakon zatvora,

Basam se zaputiti i steći
diplomu mastera na studijama o Holokaustu

i osnovao je organizaciju
gde se bivši palestinski

i izraelski borci okupljaju,

rade zajedno, pokušavaju
da nađu zajednički jezik.

Prema sopstvenim rečima,
Basam je nekad mrzeo Izraelce,

ali upoznajući Izraelce
i učeći njihove priče

i radeći zajedno s njima zarad mira,

prevazišao je mržnju.

Basam kaže kako i dalje ne mrzi Izraelce,

čak i nakon što je izraelska vojska -

upucala i ubila njegovu
desetogodišnju kćerku Abir

dok je išla u školu.

(Uzdah)

Basam je čak oprostio vojniku
koji mu je ubio kćerku.

Taj vojnik, podučavao me je,

prosto je proizvod istog sistema mržnje
kao što je i sam bio.

Ako bivši terorista...

ako terorista može da nauči
da prestane da mrzi

i i dalje da ne mrzi kada mu ubiju dete,

svakako da i mi ostali možemo
da prekinemo naše navike

da unižavamo i onečovečujemo jedni druge.

I tvrdim da priče poput Basamove
postoje širom sveta,

plus istraživanje za istraživanjem

koje kaže, ne, niti smo stvoreni niti smo
osuđeni kao ljudska bića na mržnju,

već nas je pre svet oko nas
podučio mržnji.

Obećavam vam

da niko od nas nije iskočio iz utrobe
mrzeći crnce ili Republikance.

Ništa u našoj DNK ne postoji
zbog čega mrzimo muslimane ili Meksikance.

Bilo kako bilo,

svi smo mi proizvod
kulture koja nas okružuje.

A dobre vesti su:

mi smo takođe ti koji oblikuju tu kulturu,

što znači da je možemo promeniti.

Prvi korak je da počnemo da prepoznajemo
mržnju u nama samima.

Moramo da hvatamo sebe

i naše misli pune mržnje
u svim njihovim oblicima

u svima nama...

i da težimo izazivanju
naših ideja i pretpostavki.

To se ne dešava preko noći,

to vam ja kažem,

radi se o celoživotnom putovanju,
na koje svi moramo da krenemo.

A potom pod dva:

ako želimo da se suprotstavimo
mržnji u našim društvima,

moramo da promovišemo zakone,
institucije i prakse

koje nas povezuju kao zajednice.

Bukvalno, poput integrisanih
komšiluka i škola.

To je, usput, razlog
za podršku integraciji.

Ne samo zato
što je to nešto ispravno,

već zato što se integracija
sistematski bori sa mržnjom.

Postoje istraživanja da tinejdžeri
koji učestvuju u rasno integrisanim

učionicama i aktivnostima
imaju manje rasnih predrasuda.

A kada dečica pohađaju
rasno integrisane vrtiće

i osnovne škole -

u startu razvijaju manje predrasuda.

Međutim, činjenica je da na razne načine
i na mnogim mestima širom sveta,

razdvojeni smo jedni od drugih.

U Sjedinjenim Državama, na primer,

tri četvrtine belaca
nemaju nebelačke prijatelje.

Pa, uz promovisanje proaktivnih rešenja,

druga stvar koju moramo da uradimo je
da okončamo mržnju u našim institucijama

i našim politikama

koje ovekovečuju
dehumanizaciju i različitost

i tuđinstvo i mržnju,

poput sistema seksualnog uznemiravanja
i seksualnih napada na radnom mestu

ili naših duboko rasno neuravnoteženih

i duboko rasno pristrasnih
sistema kriminalne "pravde".

Moramo to da promenimo.

Opet, neće se desiti preko noći.

Mora da se desi.

A potom...

kada se međusobno povežemo

u ovim prostorima povezivanja,

obezbeđenim sistemima povezivanja,

moramo da promenimo način
na koji međusobno razgovaramo

i međusobno se povezujemo

i da se odnosimo sa darežljivošću
i otvorenošću,

pristojnošću i saosećajnošću,

a ne mržnjom.

I to je to.

To je to.

(Aplauz)

Rešila sam ga skroz, zar ne?

To je to.

To je uglavnom -

postoji nekoliko detalja -

ali to je uglavnom sve
što treba da uradimo.

Nije komplikovano, zar ne?

Ali jeste teško.

Mržnja koju osećamo
prema određenim grupama ljudi

zbog toga ko su ili u šta veruju

je toliko usađena u naš um
i u naša društva

da se može činiti neizbežnom

i da je nemoguće promeniti.

Promena je moguća.

Samo pogledajte teroristu
koji je postao aktivista za mir.

Ili pogledajte nasilnicu koja je naučila
kako da se izvini žrtvi.

Sve vreme dok sam putovala
širom Srednjeg istoka i Ruande

i širom Sjedinjenih Država,

slušajući ove neverovatne priče
o ljudima i zajednicama

koji su za sobom ostavili
čitave istorije mržnje,

i dalje sam tragala za Viki.

Toliko je teško bilo naći
da sam unajmila privatnog detektiva

i on je našao.

Mislim, na neki način je našao.

Uistinu, postalo je jasno
da je osoba koju nazivam Viki

učinila nemoguće
da sakrije svoj identitet.

Međutim, kako god, godinu
nakon što sam započela putovanje,

napisala sam izvinjenje za Viki.

A nekoliko meseci kasnije,

odgovorila je.

(Uzdah)

Neću vas lagati,

želela sam da mi oprosti.

Nije.

(Uzdah)

Ponudila mi je neki vid uslovnog oprosta.

Napisala je sledeće...

"Poruke slične tvojoj ne mogu
da te oslobode postupaka iz prošlosti.

Jedini način da to postigneš
je da unaprediš svet,

da sprečiš druge da se slično ponašaju

i da gajiš saosećajnost."

A Viki je u pravu.

Zbog toga sam ovde.

Hvala vam.

(Aplauz)