Kako uzbunjivači oblikuju istoriju

Keli Ričmond Poup, istraživač prevara i režiser dokumentaraca, deli lekcije nekih uzbunjivača visokog profila iz prošlosti, objašnjavajući kako su oni izneli informacije koje su oblikovale društvo i zašto im treba naše poverenje i zaštita.

Koliko nas je nekada videlo nešto

i pomislilo da bi to trebalo prijaviti,
ali smo odlučili suprotno?

Nije da treba da vidim podignute ruke,

ali sam sigurna da se ovo desilo
ranije nekome u ovoj prostoriji.

U stvari, kad je ovo pitanje
bilo postavljeno grupi zaposlenih,

46% njih je odgovorilo da je videlo nešto

i da su odlučili da to ne prijave.

Dakle, ako ste podigli ruku,
ili ste blago podigli ruku,

ne osećajte se loše, niste jedini.

Ta poruka "ako vidiš nešto, kaži",

je stvarno svuda oko nas.

Čak i kad se vozite auto-putem,
vidite bilborde kao što je ovaj,

koji nas podstiču da prijavimo zločin
ne otkrivajući ko smo.

I dalje imam utisak
da je mnogima od nas neprijatno

da istupimo u ime istine.

Ja sam profesorka računovodstva
i istražujem prevare.

Na časovima ohrabrujem studente
da istupe sa informacijom,

ako je imaju.

Ili drugim rečima, ohrabrujem studente
da postanu uzbunjivači.

Da budem skroz iskrena prema sebi,

imam problem sa ovom porukom
koju šaljem studentima.

A evo i zašto.

Uzbunjivači su pod napadom.

Naslov za naslovom nam pokazuje ovo.

Mnogi ljudi biraju
da ne postanu uzbunjivači

zbog straha od osvete.

Od nazadovanja do pretnji smrću,

do gubitka posla -

gubitka posla zauvek.

Izbor da postanete uzbunjivač
je veoma teška borba.

Njihova lojalnost se dovodi u pitanje.

Njihovi motivi, njihova pouzdanost.

Dakle, mogu li ja, kao profesor
koji stvarno brine o svojim studentima,

da ih ohrabrim da postanu uzbunjivači,

kad znam šta svet zaista misli o njima?

Jednog dana sam se pripremala
za godišnje predavanje o uzbunjivačima

sa svojim studentima.

Radila sam na članku za „Forbs“,

sa nazivom „Vels Fargo
i milenijalci uzbunjivači.

Šta da im kažemo?“

Dok sam radila na ovom članku
i čitala o slučaju,

pobesnela sam.

Iznerviralo me je
kad sam došla do činjenice

da su zaposleni
koji su pokušali uzbunjivanje

zapravo bili otpušteni.

To me je nateralo da razmislim

o poruci koju sam delila studentima.

Nateralo me je da se zapitam

šta bi bilo da su moji studenti
zaposleni u Vels Fargu?

Sa jedne strane, kad bi uzbunjivali,
bili bi otpušteni.

Ali sa druge strane,

ako ne bi prijavili prevare
za koje su znali,

prema onome kako su napisani
trenutni propisi,

zaposleni su odgovorni

ako su znali nešto, a nisu prijavili.

Krivično gonjenje je stvarna opcija.

Šta bi osoba trebalo da uradi
sa tim mogućnostima?

Ja od svih ljudi znam za vredan doprinos

koji uzbunjivači imaju.

U stvari, većinu prevara
otkriju uzbunjivači.

Četrdeset dva odsto prevara
su otkrili uzbunjivači,

u poređenju sa drugim metodama

kao što su pregled merenja
i spoljašnja revizija.

Kad pomislite o nekim više klasičnim

ili istorijskim slučajevima prevara,

uvek tu postoji uzbunjivač.

Setite se afere Votergejt
koju je uzbunjivač otkrio.

Setite se afere Enron
koju je takođe otkrio uzbunjivač.

I ko može da zaboravi na Bernarda Medofa,
kog je otkrio uzbunjivač?

Potrebna je ogromna količina hrabrosti
da istupite u ime istine.

Ali kad razmišljamo o terminu uzbunjivač,

često pomišljamo
na neke veoma opisne reči:

prevrtljivac,

mutljivac,

izdajnik,

tužibaba, licemer.

A to su lepe reči,
one koje mogu da kažem sa pozornice.

Kada nisam na predavanjima,

idem po zemlji i intervjuišem
prestupnike kancelarijskih profesija,

uzbunjivače i žrtve prevara.

Jer u stvari pokušavam
da razumem šta ih motiviše,

i da donesem ta iskustva nazad u učionicu.

Međutim, intervjui sa uzbunjivačima
su ti koje zaista pamtim.

Ostaju mi u glavi,

jer me teraju da ispitujem
sopstvenu hrabrost.

Kad bi mi se ukazala prilika,
da li bih ja zapravo progovorila?

Ovo je par priča
koje želim da podelim sa vama.

Ovo je Meri.

Meri Vilingem je uzbunjivačica
sa Univerziteta Severne Karoline

u Čapel Hilu, akademski slučaj prevare.

Meri je bila specijalista
za učenje na univerzitetu

i radila je sa studentima,
naročito sa studentima sportistima.

A ono što je primetila
dok je radila sa studentima,

je da su oni predavali seminarske radove

koji su se činili znatno iznad
njihovog nivoa čitanja.

Počela je da postavlja par pitanja

i otkrila je da postoji baza podataka,

gde su studenti sportisti mogli
da preuzmu radove i da ih predaju.

Onda je otkrila da su neke njene kolege

upućivale studente na lažne časove,
samo da bi ostali kvalifikovani da igraju.

Kada je Meri ovo otkrila, bila je besna.

Pokušala je da ode kod svog supervizora.

Ali nisu ništa učinili.

Onda je Meri pokušala da ode do nekih
internih univerzitetskih administratora.

Ni oni nisu uradili ništa.

Dakle, šta se desi kad niko ne sluša?

Pišete blog.

Meri je odlučila da napravi blog.

Njen blog se proširio
na internetu u roku od 24 časa,

i jedan novinar je stupio
u kontakt sa njom.

Kada je novinar kontaktirao sa njom,

njen identitet je bio poznat.

Bila je otkrivena.

Kada je bila otkrivena,
nazadovala je na poslu,

primila je pretnje smrću,
zbog fakultetskog sporta.

Meri nije uradila ništa loše.
Nije učestvovala u prevari.

Stvarno je mislila da iznosi istinu

u ime studenata koji to nisu mogli.

Ali njena lojalnost je dovedena u pitanje.

Njena pouzdanost i motivi.

Uzbunjivanje ne mora uvek da se završi
nazadovanjem na poslu ili pretnjama smrću.

Zapravo, ovo je bila naslovna strana
magazina „Tajm“ 2002. godine,

gde smo odavali počast
trima hrabrima uzbunjivačima

zbog njihove odluke
da istupe u ime istine.

Kada pogledate istraživanje,

22% uzbunjivača prijavi odmazdu.

Dakle, postoji velika populacija
ljudi koji prijavljuju,

a koji nisu napadnuti zauzvrat,

i to mi daje nade.

Ovo je Keti.

Keti Svonson je penzionisana
gradska službenica iz Diksona.

Jednog dana Keti je radila
svoj posao, baš kao i uvek,

i naletela je na vrlo interesantan slučaj.

Vidite, Keti je bila pri kraju meseca,

radila je na izveštaj o gradskom budžetu,

i po običaju, njena šefica Rita Krandvel,
dala joj je listu računa i rekla:

„Keti, zovi banku
i pogledaj ove konkretne račune.“

Keti je obavila svoj posao.

Ali baš ovog dana,

Rita je bila van grada,
a Keti je bila zauzeta.

Podiže slušalicu, zove banku i kaže:
„Pošaljite mi faksom sve račune.“

Kad je dobila faks,
zapazila je da postoji račun

odakle je novac bio podizan
i na koji je uplaćivan,

a za koji ona nije znala.

Bio je to račun koji je kontrolisala Rita.

Tako da je Keti pogledala informaciju,
prijavila je to njenom supervizoru,

koji je bio tadašnji gradonačelnik Burk,

a ovo je dovelo do ogromne,
šestomesečne istrage.

Došlo se do saznanja da je Ketina šefica,
Rita Krandvel, proneverila novac.

Rita je zatajila 53 miliona dolara
u periodu od 20 godina,

a zadesilo se da je Keti naletela na to.

Keti je heroina.

Zapravo, imala sam priliku

da intervjuišem Keti za svoj dokumentarac,
„Svi kraljičini konji“.

Keti nije tražila slavu.

U stvari, ona baš dugo vremena
stvarno nije želela da priča sa mnom,

ali putem strateškog uhođenja,
na kraju je pristala na intervju.

(Smeh)

Ali tražila je pravdu, ne slavu.

A da nije bilo Keti,

ko zna da li bi ova prevara
ikad bila otkrivena.

Sećate se Forbsovog članka
o kom sam pričala,

na kom sam radila pre svog predavanja?

Objavila sam ga i nešto
stvarno fantastično se desilo.

Počela sam da primam imejlove
od uzbunjivača iz celog sveta.

Kako sam primala te imejlove
i odgovarala na njih,

postojala je zajednička tema
u poruci koju sam primila,

a to je bilo ovo -

svi su rekli: „Istupio sam sa dokazima,
a sada me ljudi stvarno mrze.

Otpušten sam, ali pogodite šta?

Uradio bih sve to ponovo da mogu.“

Kako sam nastavila da čitam sve te poruke,

htela sam da smislim
šta bih mogla podeliti sa studentima.

Sakupila sam sve
i ovo je ono što sam naučila.

Važno je za nas da gajimo nadu.

Uzbunjivači su puni nade.

Uprkos popularnom verovanju,

oni nisu svi nezadovoljni zaposleni
koji imaju problem sa kompanijom.

Njihova nada je razlog
koji ih vodi ka tome da istupe.

Takođe moramo da gajimo posvećenost.

Uzbunjivači su posvećeni.

A strast prema njihovoj organizaciji

ih tera da žele da istupe.

Uzbunjivači su skromni.

Još jednom, oni ne traže slavu,
ali traže pravdu.

Moramo da nastavimo da gajimo hrabrost.

Uzbunjivači su hrabri.

Oni često potcenjuju

uticaj koji je uzbunjivanje imalo
na njihovu porodicu,

ali nastavljaju da komentarišu
koliko je teško sakriti istinu.

Sa tim u vezi, želim da vam ostavim
još jedno dodatno ime -

Piter Bakston.

Piter Bakston je imao 27 godina i radio je
u Američkoj službi za javno zdravlje.

Angažovali su ga da intervjuiše ljude

koji su imali seksualno prenosive bolesti.

Kroz svoj posao,

zapazio je kliničku studiju
koja se dešavala unutar organizacije.

A to je bila studija koja je posmatrala
tok razvoja nelečenog sifilisa.

Bilo je 600 afroameričkih muškaraca

koji su bili uključeni.

Bili su navedeni da učestvuju

tako što su im dali besplatne preglede,
pogrebna osiguranja.

Ono što se desilo tokom ove studije

jeste da je otkriven penicilin
da pomogne u lečenju sifilisa.

A Piter je zapazio

da učesnicima u ovoj studiji
nije dat penicilin

da bi ih izlečili od sifilisa.

A učesnici to nisu znali.

Kao i Meri, Piter je pokušao da to prijavi
i da priča sa internim supervizorom,

ali niko nije slušao.

Piter je mislio
da je ovo potpuno nepravedno

i pokušao je da ponovo prijavi,

pa je na kraju pričao sa novinarom -
veoma slično kao Meri.

Godine 1972, ovo je bila
naslovna strana „Njujork Tajmsa“ -

„Žrtve sifilisa u američkoj studiji
bile su nelečene 40 godina“.

Ovo nam je danas poznato
kao studija sifilisa u Taskigiju.

A Piter je bio uzbunjivač.

Šta se desilo sa tih 600 muškaraca,
pitate se, prvobitnih 600 muškaraca?

Dvadeset osmoro njih je umrlo od sifilisa.

Sto je umrlo od komplikacija
usled sifilisa,

40 supruga je bilo inficirano,

i desetoro dece je bilo rođeno
sa urođenim sifilisom.

Ko zna koje bi to cifre bile

da nije bilo Piterovog hrabrog,
odvažnog postupka?

Svi smo zapravo povezani sa Piterom.

Ako znate bilo koga
ko je u kliničkoj studiji,

razlog što danas imamo
formular saglasnosti

je zbog Piterovog odvažnog dela.

Dopustite da vam postavim pitanje.

To originalno pitanje,
varijaciju originalnog pitanja.

Koliko nas je ikada koristilo termine

cinkaroš, prevrtljivac,

tužibaba,

mutljivac,

licemer,

dojavljivač?

Bilo ko?

Pre nego što budete imali potrebu
da uradite to ponovo,

želim da razmislite malo.

To može biti neka Meri,
Piter, Keti u svetu.

Možete biti osoba
koja bi mogla oblikovati istoriju,

ili oni mogu biti osoba
koja oblikuje vašu.

Hvala vam.

(Aplauz)