Džae Rim Li: Moje pogrebno odelo od pečuraka

Evo moćne provokacije od umetnice Džae Rim Li. Možemo li posvetiti naša tela čistijoj, zelenijoj Zemlji, čak i nakon naše smrti? Prirodno -- koristeći specijalno pogrebno odelo u koje je ušiveno seme pečuraka koje se hrane štetnim materijama. Naravno, ovo može biti jedan od najčudnijih TED govora koje ćete ikada videti...

Ovde sam da objasnim

zašto nosim ovu nindža pidžamu.

Da bih to uradila, prvo bih volela da govorim

o toksinima životne sredine koji se nalaze u našim telima.

Neki od vas možda znaju

za hemikaliju Bisfenol A, BPA.

Koristi se za stvrdnjavanje materijala i kao sintetički estrogen

koji možemo naći kao oblogu konzervirane hrane

i u nekim plastičnim materijalima.

Dakle, BPA imitira telesne hormone

i uzrokuje neurološke i reproduktivne probleme.

A nalazi se svuda.

Skorašnja studija je pokazala prisustvo BPA

u 93 odsto ljudi starih šest ili više godina.

Međutim, to je samo jedna hemikalija.

Centar za Kontrolu bolesti Sjedinjenih Država

kaže da u našim telima imamo 219 toksičnih zagađivača,

a ovde su uključeni konzervansi, pesticidi

i teški metali kao olovo i živa.

Po mom mišljenju, ovo nam govori tri stvari.

Prvo, nemojte postati kanibal.

Drugo, mi smo odgovorni, ali smo i žrtve

našeg sopstvenog zagađenja.

I treće,

naša tela su filteri ali i magacini

toksina iz okruženja.

Pa, šta se dešava sa svim ovim toksinima kada umremo?

Kratak odgovor glasi:

Vraćaju se u životnu sredinu na jedan ili drugi način,

nastavljajući kruženje toksina.

Međutim, naša sadašnja praksa sahranjivanja

čini situaciju još gorom.

Ako ste kremirani,

svi toksini koje sam pomenula se oslobođaju u atmosferu.

Ovo uključuje i 2.267 kilograma žive godišnje

samo iz naših plombi.

Na tradicionalnoj američkoj sahrani

mrtvo telo se prekriva umecima i šminkom

koje ga čine naizgled živim.

Onda je napunjeno toksičnim formaldehidom

da bi se raspadanje usporilo --

ova praksa uzrokuje respiratorne probleme i rak

kod pogrebnika.

Dakle, pokušavajući da očuvamo naša mrtva tela

mi poričemo smrt, trujemo žive

i dalje oštećujemo okruženje.

Zelene ili prirodne sahrane, koje ne uključuju balsamovanje,

su korak u dobrom pravcu, ali one ne rešavaju

problem toksina koji su već u našim telima.

Ja smatram da postoji bolje rešenje.

Ja sam umetnica,

pa bih želela da iznesem jednu skromnu ponudu

na granici

između umetnosti, nauke i kulture.

Projekat Pogreba Beskrajnosti

je alternativni način sahranjivanja

koji koristi pečurke

da razloži i očisti toksine u našim telima.

Projekat Pogreba Beskrajnosti

započet je pre nekoliko godina sa snom

o stvaranju Pečurke Beskrajnosti --

novog hibrida pečurke

koji bi razložio tela, očistio toksine

i dostavio hranljive materije korenju biljaka,

ostavljajući za sobom čist kompost.

Međutim, naučila sam da je gotovo nemoguće

stvoriti novi hibrid pečurke.

Takođe sam naučila

da neke od naših najukusnijih pečuraka

mogu da očiste toksine u zemljištu.

Pomislila sam da mogu da naučim armiju

jestivih pečuraka koje uklanjaju toksine

da pojedu moje telo.

Danas, onime što odsečem ili uklonim --

mojom kosom, kožom i noktima --

hranim ove jestive pečurke.

Kako pečurke rastu,

biram one koje su najbolje

da postanu Pečurke Beskrajnosti.

To je vrsta utiskivanja i selektivne reprodukcije

za život posle smrti.

Kada preminem

Pečurke Beskrajnosti će prepoznati moje telo

i moći će da ga pojedu.

Dobro, nekima od vas se može činiti

da ovo ide u krajnost.

(Smeh)

Samo malo.

Shvatam da ovo nije uobičajena vrsta veze

koju žudimo da imamo sa našom hranom.

Želimo da jedemo našu hranu, ne da ona jede nas.

Međutim, dok gledam kako pečurke rastu

i vare moje telo,

zamišljam Pečurku Beskrajnosti

kao simbol novog načina razmišljanja o smrti

i kao vezu između mog tela i životne sredine.

Vidite, za mene

uzgajanje Pečurke Beskonačnosti predstavlja

više od običnog naučnog eksperimentisanja

ili baštovanstva ili uzgajanja kućnog ljubimca,

to je korak ka prihvatanju činjenice

da ću jednog dana preminuti i istruliti.

To je takođe korak

ka prihvatanju odgovornosti

za moje breme na planeti.

Uzgoj pečurke je takođe deo šire prakse

uzgajanja razlažućih organizama,

nazvana dekompokultura.

Taj koncept razvio je jedan entomolog,

Timoti Majls.

Pečurka Beskrajnosti je pod-disciplina dekompokulture

koju ja nazivam dekompikulturom tela i remedijacijom toksina--

uzgoj organizama koji razlažu

i čiste toksine iz naših tela.

A sada o ovim nindža pidžamama.

Jednom kada bude završena,

planiram da integrišem Pečurku Baskrajnosti u brojne objekte.

Prvo, pogrebno odelo

u koje su ubrizgane spore pečuraka,

Pogrebno Odelo Pečuraka.

(Smeh)

Trenutno nosim drugi prototip

ovog pogrebnog odela.

Pokriven je isheklanom mrežom

u koju su utkane spore pečuraka.

Dendritski šablon koji vidite

imitira rast micelijuma pečurke

koji su ekvivalenti korenja biljaka.

Takođe radim na razvoju kompleta za dekompokulturu,

koktelu kapsula

koje sadrže Pečurku Beskrajnosti

i druge elemente

koji ubrzavaju raspadanje i remedijaciju toksina.

Ove kapsule su uronjene u gel koji je bogat hranljivim materijama,

u neku vrstu zamenske kože,

koja se brzo rastvara

i postaje kašica za rastuće pečurke.

Planiram da završim pečurku i komplet za dekompokulturu

u toku naredne dve godine,

a onda bih volela da počnem da ih testiram,

prvo sa mesom iz prodavnice čiji je rok trajanja istekao,

a kasnije i sa ljudskim subjektima.

Verovali ili ne,

nekoliko ljudi je već ponudilo da donira svoja tela za ovaj projekat

da bi ih pojele pečurke.

(Smeh)

Ono što sam naučila pričajući sa ovim ljudima

jeste da svi delimo želju

da razumemo i prihvatimo smrt

i umanjimo uticaj naše smrti na životno okružanje.

Želela sam da uzgojim ovu perspektivu

baš kao i pečurke,

tako da sam osnovala Društvo Dekompokulture,

grupu ljudi nazvanu dekomponauti

koji aktivno istražuju svoje posmrtne opcije,

tragaju za prihvatanjem smrti

i uzgajaju razlažuće organizme

kao što je Pečurka Beskrajnosti.

Društvo Dekompokulture deli viziju

kulturološkog preokreta,

iz naše sadašnje kulture poricanje smrti i očuvanja tela

u kulturu koja podržava dekompokulturu,

korenito prihvatanje smrti i raspadanja.

Prihvatanje smrti znači da prihvatamo činjenicu

da smo fizička bića,

koja su na intiman način povezana sa okruženjem,

kao što i istraživanje o toksinima u životnoj sredini pokazuje.

Kao što izreka kaže,

iz zemlje smo potekli i u zemlju se vraćamo.

Jednom kada razumemo da smo povezani sa okruženjem,

vidimo da opstanak naših vrsta

zavisi od opstanka planete.

Verujem da je ovo početak

iskonske odgovornosti za okruženje.

Hvala.

(Aplauz)