Kako podstaći radoznalost, na naučni način

Radoznali ste po pitanju kako stvari rade? Odradite praktičan eksperiment kod kuće, kaže fizičarka Nadja Mejson. Ona pokazuje kako demistifikovati svet oko vas time što ćete ući u svoju naučnu radoznalost - i vrši nekoliko svojih eksperimenata na bini koristeći magnete, novčanice, suvi led i više.

Prijateljica me je pozvala
pre nekoliko nedelja

sa lošim vestima.

Ispustila je svoj mobilni
telefon u WC šolju.

Da li se to još nekome desilo ranije?

(Smeh)

Dakle, bila je to loša situacija.

Znate, bez da ulazim u detalje
kako se to tačno dogodilo

ili kako ga je izvadila,

recimo da je to bila loša situacija.

A ona se uspaničila zato što,
za većinu nas,

njen telefon je jedna od najkorišćenijih
i najpotrebnijih alatki u njenom životu.

Ali, sa druge strane, nije imala pojma
kako bi ga popravila,

zato što je to u potpunosti
misteriozna crna kutija.

Razmislite o tome: šta biste vi uradili?

Šta zapravo znate o tome
kako telefon funkcioniše?

Šta ste voljni da proverite ili popravite?

Za većinu ljudi, odgovor je, ništa.

Zapravo, jedna anketa je otkrila

da skoro 80 procenata korisnika
pametnih telefona u ovoj državi

nikada nije ni zamenilo bateriju
na svom telefonu,

a 25 procenata čak nije ni znalo
da je to moguće.

Ja sam eksperimentalni fizičar,

iz tog razloga ove igračke.

Specijalizujem se u pravljenju nove vrste
elektronskih uređaja nano veličine

radi proučavanja njihovih osnovnih
kvantno mehaničkih osobina.

Ali čak ni ja ne bih znala odakle
da krenem po pitanju provere elemenata

mog telefona ako bi se pokvario.

A telefoni su samo jedan primer
od mnogih uređaja od kojih zavisimo

ali koje ne možemo testirati,
rastaviti ili čak potpuno razumeti.

Automobili, elektronika, čak i igračke
su sada toliko složeni i napredni

da se bojimo da ih otvorimo i popravimo.

Dakle, evo problema:

postoji nedostatak veze između nas
i tehnologije koje koristimo.

Potpuno smo otuđeni od uređaja
od kojih najviše zavisimo,

što može učiniti da se osećamo
bespomoćno i prazno.

Zapravo, onda i nije iznenađujuće
da je jedno istraživanje otkrilo

da se sada više bojimo tehnologije

nego smrti.

(Smeh)

Ali mislim da se možemo ponovo
povezati sa našim uređajima,

rehumanizovati ih na neki način,

time što ćemo raditi više eksperimenata.

Zašto? Pa, zato što je eksperiment
procedura za proveru hipoteze,

za demonstraciju činjenice.

To je način na koji koristimo naša čula,

naše ruke,

da se povežemo sa svetom

i otkrijemo kako funkcioniše.

I to je veza koja nam nedostaje.

Dopustite da vam dam primer.

Evo eksperimenta koji sam skoro radila

da bih shvatila kako ekran na dodir radi.

To su samo dve metalne ploče,

i mogu jednu naelektrisati baterijom.

U redu.

Mogu izmeriti razliku naelektrisanja
ovim voltmetrom ovde.

Sada - da se uverimo da radi.

Kada mahnem rukom blizu ploča,

možete videti da se napon menja

kao što ekran na dodir
odgovara na moju ruku.

Ali kakva je veza sa mojom rukom?
Sada mi treba još eksperimenata.

Mogu, recimo, uzeti komad drveta

i dodirnuti jednu od ploča i videti
da se ništa posebno ne dešava,

ali ako uzmem parče metala
i dodirnem ploču,

onda se napon dramatično menja.

Sada mogu uraditi još eksperimenata
da bih videla koja je razlika

između drveta i metala,

i trebalo bi da otkrijem
da drvo ne provodi

ali metal provodi, kao i moja ruka.

I, vidite, gradim svoje razumevanje.

Sada mogu da vidim zašto ne mogu
da koristim ekran sa rukavicama,

zato što rukavice ne provode.

Ali takođe sam skinula i nešto misterije
koja se krije iza tehnologije

i izgradila svoju delatnost,

moj lični unos i interakciju
sa osnovom mojih uređaja.

Ali, eksperimentisanje je korak izvan
rastavljanja stvari.

To je testiranje i primenjivanje
kritičkog razmišljanja u praksi.

I nije zapravo bitno da li testiram
kako funkcioniše ekran na dodir

ili da li merim koliko su provodni
različiti materijali,

ili čak ako koristim ruke
da vidim koliko je teško slomiti

različite debljine materijala.

U svim slučajevima,
dobijam kontrolu i razumevanje

o osnovama stvari koje koristim.

A iza ovoga stoji istraživanje.

Prvo, koristim svoje ruke,

što izgleda promoviše dobro zdravlje.

Takođe se uključujem u praktično učenje,

za koje je pokazano da poboljšava
razumevanje i zadržavanje znanja,

i čak aktivira više delova mozga.

Dakle, praktično razmišljanje
kroz eksperimente

povezuje naše razumevanje,

čak i naš osećaj vitalnosti,

sa fizičkim svetom
i stvarima koje koristimo.

Traganje za stvarima na internetu

nema isti efekat.

Za mene je ovaj fokus na eksperimente

takođe ličan.

Nisam rasla radeći eksperimente.

Nisam znala čime se fizičar bavi.

Sećam se da je moja sestra imala
hemijski set koji sam uvek želela

i koji mi nikada nije dala da dodirnem.

Osećala sam se umno isključeno od sveta

i nisam znala zašto.

Zapravo, kada sam imala devet godina,

moja baka me je nazvala solipsistom,

što sam morala da saznam šta je.

To znači da mislite
da ste vi jedino što postoji.

U to vreme sam bila jako uvređena,

jer koga njegova baka tako zove?

(Smeh)

Ali mislim da je to tačno.

I tek godinama kasnije,

kada sam bila na koledžu
i učila osnovnu fiziku,

imala sam otkrovenje

da svet,

barem fizički svet,

može biti testiran i shvaćen,

da sam počela da dobijam
potpuno drugačije shvatanje

kako je svet funkcionisao

i koje je moje mesto u njemu.

I tek kasnije, kada sam mogla
da vršim svoje testiranje

i razumevanje kroz istraživanje,

veliki deo moje veze sa svetom
je bio završen.

Znam da nije svačija profesija
eksperimentalni fizičar,

ali mislim da svako može da radi
više praktičnih eksperimenata.

I mislim da mi nekako -

Daću vam još jedan primer.

Nedavno sam radila sa
nekim srednjoškolcima,

pomagala sam im da uče o magnetizmu,

i dala sam im magnetnu tablu
da je rastave.

Sećate se ovih stvari?

Isprva, niko nije želeo da je dodirne.

Toliko dugo im je rečeno da ne lome stvari

da su se privikli na pasivno korišćenje.

Tada sam počela da im postavljam pitanja.

Znate, kako to radi?
Koji delovi su magnetski?

Možete li izneti hipotezu i proveriti je?

Ali i dalje nisu želeli da je otvore.

Želeli su da je odnesu kući, zaista.

Sve dok je jedno dete nije preseklo
i unutra pronašlo stvarno kul stvari.

I to je nešto što možemo ovde
zajedno da uradimo.

Veoma ih je lako rastaviti.

Vidite, magnet je unutra
i jednostavno mogu ovo iseći.

Iseći ću još jednom, prepoloviti.

U redu, kada uradim to -
Ne znam da li možete da vidite ovo,

ali ima - tu je, ova
tečna bela stvar ovde.

Sada je vidite na mom prstu.

I kada povlačim olovkom po njoj,

možete videti da se ovi filamenti
povezuju na nju.

Deca su videla ovo,

i u ovom trenutku su mislili,
ovo je stvarno kul.

Uzbudili su se.

Svi su počeli da ih otvaraju
i da vade stvari iz njih

i da viču šta su pronašli,

kako su se ovi magnetski filamenti
povezali na magnetsku olovku

i da je tako pisala.

Ili,kako je ova tečna bela stvar držala
stvari rasutim da bi se pisalo.

Dok su napuštali sobu,

dvoje njih se okrenulo i reklo mi,

"Svidelo nam se to."

"Ona i ja ćemo ići kući ovog vikenda
da radimo još eksperimenata."

(Smeh)

Da, znam, roditelji se brinu oko toga,

ali to je dobra stvar!

Eksperimentisanje je dobro
i zapravo mislim da je izuzetno zahvalno,

i nadam se da je njima bilo
veoma ispunjujuće.

Zato što, čak i običan magnet

je nešto sa čim možemo
da eksperimentišemo kod kuće.

U isto vreme je i jednostavan i složen.

Na primer, možete se zapitati,

kako isti materijal može u isto vreme
privlačiti i odbijati?

Ako uzmem magnet, da li je korisno
ako uspem da jednog od njih nateram

da rotira drugog, na primer?

Ili, možete uzeti novčanicu ovde,

i mogu uzeti set magneta,

i možete videti da magnet
podiže novčanicu.

Ovde je skriveno magnetno mastilo
koje sprečava falsifikovanje.

Ili, ovde imam izmrvljene
ovsene mekinje. U redu?

To takođe ima magnetska svojstva. Zar ne?

One u sebi sadrže gvožđe.

(Smeh)

I to može biti dobro za vas, zar ne?

U redu, evo nečeg drugog.

Ovo ovde nema magnetska svojstva.

Ne mogu ga podići magnetom.

Ali sada ću ga da ohladim.

Isto i ovo, ohladim,

i kada ga ohladim,

i stavim na vrh magneta,

dakle -

(Aplauz)

Neverovatno je.

Nije magnet,

ali nekako reaguje sa magnetom.

Jasno je da će za razumevanje ovoga
biti potrebno mnogo više eksperimenata.

Zapravo, ovo je nešto za šta sam
većinu svoje karijere provela učeći.

To se zove superprovodnik.

Superprovodnici mogu biti složeni,

ali čak i jednostavni eksperimenti
nas mogu bolje povezati sa svetom.

Kada bih vam sada rekla da fleš memorija
funkcioniše rotirajući male magnete,

možete to da zamislite. Videli ste to.

Ili ako kažem da MRT mašine

koriste magnetizam da rotiraju
magnetske čestice u vašem telu,

to ste već videli ranije.

Imali ste interakciju sa tehnologijom
i shvatili osnove ovih uređaja.

Znam da je teško dodati
više stvari u naše živote,

pogotovo eksperimenata.

Ali mislim da je taj izazov vredan toga.

Razmislite o tome kako nešto radi,
zatim ga rastavite i proverite.

Manipulišite nečim i sebi dokažite
neke fizičke principe.

Vratite ljude nazad u tehnologiju.

Bićete iznenađeni vezama koje napravite.

Hvala.

(Aplauz)