Majk deGri (Mike deGruy): Navučen na hobotnicu

Podvodni kinematograf Majk deGri je proveo decenije gledajući prisno u okean. Ovaj besprekorni pripovedač izlazi na binu u "Plavoj misiji" da podeli svoje strahopoštovanje i uzbuđenje - i svoje strahove - u vezi sa plavim srcem naše planete.

Moja opčinjenost hobotnicom
počela je u ranom uzrastu.

Odrastao sam u Mobilu, u Alabami -

neko mora da bude
i iz Mobila, zar ne? -

Mobil leži na ušću pet reka,

koje formiraju prelepu deltu.

I delta ima aligatore koji puze

kroz i oko reka ispunjenih ribom

i čempresima sa kojih vise zmije,

pticama svih vrsta.

Potpuno magična zemlja čuda,

ako ste dete zainteresovano za životinje,
da se u njoj odrasta.

Ova voda iz delte se uliva u zaliv Mobil
i na kraju u Meksički zaliv.

I sećam se da je moj prvi
stvarni kontakt sa hobotnicom

bio otprilike u uzrastu
od pet ili šest godina.

Bio sam u zalivu i plivao okolo
i ugledao sam malu hobotnicu na dnu.

Krenuo sam dole i pokupio je,
i odmah sam

bio opčinjen i impresioniran njenom
brzinom, snagom i pokretljivošću.

Zavlačila mi se između prstiju
i pomerala na spoljni deo šake.

Radio sam što sam mogao da zadržim
ovo neverovatno stvorenje.

Onda kao da se smirila
na mojim dlanovima

i počela da sija u raznim bojama,

da pulsira ovim bojama.

I kad sam je pogledao, kao da je
smotala svoje ruke ispod sebe,

uzdižući se u sferičan oblik

i postala je čokoladne
braon boje sa dve bele pruge.

Rekao sam: "Bože!" Nikada nisam
video ovako nešto u životu.

Tako sam se divio nakratko i onda
odlučio da je vreme da je pustim,

i pustio sam je dole.

Hobotnica je ispala iz mojih ruku i onda
uradila najprokletiju stvar:

pala je na dno u šljunak

i - fuu - nestala

tu pred mojim očima.

I znao sam baš tada,
kad sam imao šest godina,

da je to životinja o kojoj
želim više da naučim. I jesam.

Otišao sam na koledž i diplomirao
morsku zoologiju,

i onda sam se preselio na Havaje
i upisao specijalizaciju

na Univerzitetu Havaja.

I dok sam bio student na Havajima,
radio sam u Vaikiki akvarijumu.

Akvarijum ima puno
velikih rezervoara sa ribama

ali ne puno eksponata beskičmenjaka,

a s obzirom da sam i ja tip
bez kičme, pomislio sam,

jednostavno ću otići na teren
i prikupiti ove divne životinje

o kojima sam učio kao student

i doneću ih i napraviti
detaljne eksponate i izložiti ih.

Ribe u akvarijumima
su bile divne za gledanje,

ali nisu baš reagovale na ljude.

Ali hobotnica jeste.

Ako biste došetali
do akvarijuma sa hobotnicom,

naročito rano ujutru
pre nego što iko stigne,

hobotnica bi se podigla
i pogledala vas

i pomislili biste: "Je l' ova stvarno
gleda u mene? Gleda u mene!"

I došetate ispred akvarijuma.
Onda shvatite

da ove životinje sve imaju različite ličnosti.

Neke bi stajale čvrsto na mestu,

druge bi se odšunjale pozadi
i nestale u kamenju,

a jedna posebno,
ova neverovatna životinja...

Došao sam do akvarijuma
i ona je samo piljila u mene

i imala je male rogove
izbačene iznad očiju.

I prišao sam skroz do akvarijuma -

bio sam na 7 do 10 centimetara od stakla -

i hobotnica je sedela na pritki,
na malom kamenu,

i sišla je s kamena i došla
takođe do stakla.

Buljio sam u ovu životinju
udaljenu petnaestak centimetara,

tada sam mogao da vidim tako blizu;

sada, kad vidim mutno svoje prste,
shvatam da su ti dani davno prošli.

U svakom slučaju, bili smo tu,
piljeći jedno u drugo

i ona je posegnula ka dole i
zagrabila šaku šljunka

i pustila ga u mlaz vode
koji je ulazio u akvarijum

iz sistema za filtraciju

i - ćk ćk ćk ćk ćk! - ovaj šljunak
je udarao u staklo i padao dole.

Posegnula je, uzela još jednu
šaku šljunka, pustila ga

ćk ćk ćk ćk ćk! - ista stvar.

Onda je podigla još jednu ruku
i ja sam podigao ruku.

Onda je podigla još jednu ruku
i ja sam podigao još jednu ruku.

I onda sam shvatio da je hobotnica
pobedila u takmičenju sa rukama,

jer ja sam ostao bez,
a ona je ostala sa još šest. (Smeh)

Ali jedino kako bih mogao da opišem
ono što sam video tog dana

je da se ova hobotnica igrala,

što je prilično sofisticirano ponašanje
za običnog beskičmenjaka.

I otprilike na mojoj trećoj godini,

desila se neobična stvar
na putu do kancelarije,

koja je promenila tok mog života.

Jedan čovek je došao u akvarijum.
To je duga priča ali u osnovi

on je poslao mene i nekoliko
mojih prijatelja na Južni Pacifik

da prikupimo životinje za njega

i kad smo odlazili dao nam je dve
16-milimetarske filmske kamere.

Rekao je: "Snimite film o ovoj ekspediciji."

"OK, nekoliko biologa koji snimaju film -

to će biti interesantno."

i otišli smo. I uradili smo to,
snimili smo film

koji je bio verovatno
najgori film ikada snimljen

u istoriji snimanja filmova,

ali je bilo super. Tako dobro
sam se zabavljao.

I sećam se one poslovične
sijalice koja mi se upalila,

mislio sam: "Čekaj malo.

Možda mogu ovo da radim stalno.

Da, biću filmadžija."

I bukvalno kad sam se vratio
sa tog posla,

napustio sam školu,
zakačio filmadžijsku pločicu

i prosto nikad nikom nisam rekao
da nisam znao šta radim.

Dobro sam se proveo.

Ono što sam naučio u školi
bilo je stvarno korisno.

Ako pravite fimove o divljem svetu

i idete na teren da snimate životinje,

naročito njihovo ponašanje

pomaže kada imate osnovno predznanje

o tome ko su te životinje,

kako funkcionišu i znate nešto
o njihovom ponašanju.

Ali ono gde sam stvarno naučio
o hobotnicama

bilo je na terenu, kao filmadžija

praveći filmove s njima,

kad vam je omogućeno da provedete
duge vremenske periode

sa životinjama, gledajući
kako su hobotnice ono što jesu

u njihovim domovima u okeanu.

Sećam se kad sam otputovao u Australiju,

otišao na ostrvo zvano
Ostrvo jednog drveta.

I očigledno da se evolucija desila

prilično brzim tempom
na Ostrvu jednog drveta

između trenutka kada je dobilo ime
i trenutka kada sam ja stigao,

jer siguran sam da je bilo
najmanje tri drveta

na tom ostrvu kada smo mi bili tamo.

U svakom slučaju, jedno drvo
je stajalo baš pored

prelepog koralnog grebena.

U stvari tamo se nalazi
jedan uzburkani kanal

gde se smenjuju plima i oseka,
dvaput dnevno, prilično brzo.

I prelepi greben,

veoma kompleksan greben,
sa mnoštvom životinja,

uključujući i puno hobotnica.

i što nije jedinstvena pojava,

ali je sigurno, hobotnice u Australiji

su majstori kamuflaže.

U stvari,

evo jedne baš ovde.

Naš prvi zadatak je bio
da nađemo ova stvorenja

i to je bio pravi izazov.

Ali ideja je bila, bili smo tamo mesec dana

i želeo sam da naviknemo
životinje na nas

da bismo mogli da vidimo njihovo ponašanje
a da ih ne uznemiravamo.

Tako da smo prvu nedelju uglavnom potrošili

približavajući se onoliko
blizu koliko smo mogli,

svakog dana malo bliže,
malo bliže, malo bliže.

I znali ste gde je granica: one bi
počinjale da se grče

i vi biste se povlačili
i vraćali se za par sati.

I posle prve nedelje,
one su nas ignorisale.

Bilo je kao: "Nemam pojma šta je ovo
ali mi nije nikakva pretnja."

Pa su nastavljale svojim poslom

i sa 30 centimetara udaljenosti
gledali smo parenje

i udvaranje i borbu

i to je prosto neverovatno iskustvo.

I jedan od najfantastičnijih prikaza

kojeg se sećam, barem vizuelno,

bilo je ponašanje u toku traženja hrane.

One imaju puno različitih tehnika

koje koriste za traženje hrane,

ali ova konkretna je koristila čulo vida.

Videle bi koral,

udaljen oko tri metra

i počele da se kreću ka tom koralu.

Ne znam da li su videle krabu unutra
ili pomislile da bi mogla biti tamo,

ali šta god da je, odskočile bi od dna

proletele kroz vodu i spustile se
tačno na vrh ovog korala

i onda bi opna između pipaka

potpuno obuhvatila koral

i pecale bi krabe.

I čim bi krabe dodirnule pipak,
smrkavalo bi im se.

Uvek sam se pitao šta se desilo
ispod te opne.

Pa smo našli način da to utvrdimo
(Smeh)

i prvi put sam video
taj famozni kljun u akciji.

Bilo je fantastično.

Ako hoćete da pravite puno filmova
o određenoj grupi životinja,

možda biste takođe izabrali
neku koja je prilično uobičajena.

I hobotnice to jesu, one žive
u svim okeanima.

Takođe žive u dubinama.

I ne mogu da kažem da
su hobotnice odgovorne

za moje snažno interesovanje

za ulaženje u podmornice
i odlazak u dubine,

ali šta god da je slučaj,
to mi se sviđa.

Ne može da se uporedi
ni sa čim što ste ikada radili.

Ako ste ikada želeli
da pobegnete od svega

i vidite nešto što nikad niste videli,

i imate odličnu šansu
da vidite nešto što

nikad niko nije video,
uđite u podmornicu.

Popnete se unutra, zatvorite poklopac,
uključite malo kiseonika,

uključite pročišćivać

koji uklanja CO2 u vazduhu koji udišete,
i bace vas u more.

Krenuli ste. Nemate
nikakvu vezu sa površinom

osim prilično čudnog radija.

I kako idete nadole, veš mašina

na površini se smiruje.

I postaje mirno.

Postaje stvarno prijatno.

I kako idete dublje, ta divna, plava
voda u koju su vas poslali

postaje sve tamnije plava.

I na kraju je boje lavande

i posle oko jednog kilometra dubine
je tamno crna.

Sada ste ušli u kraljevstvo

srednjih dubina.

Mogli biste imati ceo govor

o stvorenjima koja žive
na srednjim dubinama.

Dovoljno je reći,
što se mene tiče,

da su nesumnjivo najbizarnijeg izgleda

i najneverovatnijih ponašanja,

životinje koje žive u
zajednici srednjih dubina.

Ali proletećemo pored ove oblasti,

koja čini 95 procenata

životnog prostora na našoj planeti,

i otići do srednjeokeanskog grebena,
koji je, ja mislim, još neverovatniji.

Srednjeokeanski greben je
veliki planinski lanac.

65.000 kilometara dugačak,
obavija celu zemljinu kuglu.

To su velike planine,
od oko hiljadu metara visine,

od kojih neke
i po više hiljada metara

i probijaju se kroz površinu

stvarajući ostrva
kao što su Havaji.

Vrh ovog planinskog lanca

se razdvaja napola praveći
dolinu na mestu rascepa.

I kada zaronite u tu dolinu,
to je mesto gde se dešava akcija

jer bukvalno stotine aktivnih vulkana

se aktivira u svakom momentu

svuda duž ovih
65.000 kilometara lanca.

I kako se ove tektonske ploče razdvajaju,

magma, lava kreće nagore
i ispunjava ove otvore,

i vidite zemlju - novu zemlju -

kako se stvara
pred vašim očima.

I iznad njihovih vrhova je
3.000 do 4.000 metara voda

u kojoj se stvara ogroman pritisak,

terajući vodu nadole kroz pukotine
ka središtu Zemlje

dok ne stigne
do komore sa lavom

gde postaje superzagrejana

i superzasićena mineralima,

okreće svoj tok i kreće
nazad ka površini

izbacuje se iz zemlje kao
gejzir iz Jeloustouna.

U stvari, cela ova oblast

je kao Nacionalni park Jeloustoun
sa svim svojim ukrasima.

Ova tečnost iz izvora ima oko
350 stepeni celzijusa.

Voda u okolini je samo
malo iznad tačke mržnjenja.

Tako da se odmah hladi

i ne može više da izdrži u suspenziji

sav materijal koji je rastvoren

i on pada na dno
formirajući crni dim.

I stvaraju se ovi tornjevi,
ovi dimnjaci

visoki tri, pet ili deset metara.

Svuda duž strana ovih dimnjaka

je vruće i prepuno života.

Imate "crne pušače" svuda naokolo

i dimnjake u kojima
se nalaze cevasti crvi

koji mogu biti dugački 2,5 do 3 metra.

I iz vrhova ovih cevastih crva

vire ova prelepa crvena pera.

I u spletovima cevastih crva žive

čitave zajednice životinja:

morskih račića, riba, jastoga, kraba,

školjki i jata zglavkara

koji igraju ovu opasnu igru

između ključanja na toploti unutra
i smrzavanja napolju.

I za ovaj ceo ekosistem

se čak nije znalo

do pre 33 godine.

I kompletno je izvrnuo nauku naglavce.

Naveo je naučnike
da ponovo razmisle

gde je život na Zemlji
u stvari počeo.

Pre otkrića ovih hidrotermalnih izvora,

za sav život na Zemlji,

verovalo se da je ključ
sunce i fotosinteza.

Ali tamo dole nema sunca,

nema fotosinteze;

hemosintetičko okruženje
je pokretač tamo dole,

i sve je tako kratkotrajno.

Mogli biste da snimite ovaj

neverovatni hidrotermalni izvor,

i pomislite da to mora
da je na nekoj drugoj planeti.

Neverovatno je pomisliti da je
ovo u stvari na zemlji;

Izgleda kao vanzemaljci
i vanzemaljsko okruženje.

Ali vratite se do istog izvora
osam godina kasnije

i on može da bude potpuno mrtav.

Bez tople vode.

Sve životinje su otišle,
uginule su,

a dimnjaci su još tu

stvarajući lep grad duhova,

sablasan, jeziv grad duhova,

ali u suštini lišen životinja naravno.

ali 15 kilometara niz greben...

pššš! Neki drugi vulkan eruptira.

I evo potpuno nove zajednice
hidrotermalnog izvora koja je formirana.

Ovakva vrsta života i smrti
zajednice hidrotermalnog izvora

se dešava svakih 30 ili 40 godina

duž celog grebena.

I ta prolazna priroda

zajednice hidrotermalnog izvora

u stvari se ne razlikuje od nekih

oblasti koje sam video

za 35 godina putovanja,
praveći filmove.

Gde odem i snimim lepu
sekvencu u zalivu.

I vratim se, kod kuće sam

i razmišljam: "Okej, šta bih
mogao da snimam...

A! Znam gde mogu to da snimim.

Tu je prelep zaliv, mnogo
korala i stomatopoda."

I dođete tamo i mrtvo je.

Nema korala, alge rastu u njoj
i voda je kao supa od graška.

Pomislite: "Šta se desilo?"

I okrenete se

i tamo iza vas je obronak
na kom nastaje naselje

i buldožeri koji premeštaju
gomile zemlje.

I ovamo

niče teren za golf.

A ovo su tropi.

Ovde pada kiša kao luda.

Tako da voda od kiše
teče niz obronak,

noseći sa sobom
talog sa gradilišta,

i guši koral i ubija ga.

Đubriva i pesticidi

teku u zaliv sa igrališta za golf -

pesticidi ubijaju sve larve
i male životinje,

đubrivo čini da prelepi plankton procveta -

i eto supe od graška.

Ali, što je ohrabrujuće,
video sam upravo suprotno.

Bio sam u zalivu koji je
bio prilično uništen.

Pogledao sam ga,
samo sam rekao: "Bljak",

i otišao da radim na
drugoj strani ostrva.

Pet godina kasnije, vratite se

i taj isti zaliv je sada divan.
Prelep je.

Ima korale, ribe svuda naokolo,

kristalno čistu vodu i kažete:
"Kako se to desilo?"

Pa, desilo se da ga

je lokalna zajednica oživela.

Prepoznali su šta se dešava
na obronku i zaustavili su to;

doneli su zakone i napravili
potrebne dozvole

za odgovornu gradnju

i održavanje terena za golf

i zaustavili uticanje
sedimenata u zaliv,

i zaustavili uticanje hemikalija

i zaliv se oporavio.

Okean ima neverovatnu sposobnost

da se oporavi, ako ga
samo ostavimo na miru.

Mislim da je Margaret Mid

rekla najbolje.

Rekla je da mala grupa
umnih ljudi

može da promeni svet.

Stvarno, to je jedina stvar
koja je ikad to uspela.

I mala grupa umnih ljudi

je promenila taj zaliv.

Ja sam veliki ljubitelj
samoniklih organizacija.

Bio sam na puno predavanja

gde, na kraju, neizbežno,

jedno od prvih pitanja koje iskrsava je:

"Ali šta mogu ja da uradim?

Ja sam individua.
Ja sam jedna osoba.

I ovi problemi su tako veliki i globalni
da je to prosto ogromno."

Dobro pitanje.

Moj odgovor na to je da ne gledate

velike, ogromne svetske probleme.

Pogledajte u svoje dvorište.

Pogledajte u svoje srce u stvari.

Zar nije ono što vas stvarno zanima -
ono gde živite?

I popravite to.

Napravite lekovitu zonu
u vašem komšiluku

i ohrabrite druge da urade isto.

I možda te lekovite zone
mogu da se pojave na mapi,

tačkice na mapi.

I u stvari, način na koji
komuniciramo danas

gde Aljaska odmah zna
šta se dešava u Kini,

na Novom Zelandu su uradili ovo,
u Engleskoj su pokušali da...

i svako razgovara sa svakim -

to nisu više izolovane tačke na mapi

to je mreža koju smo napravili.

I možda ove lekovite zone
mogu da počnu da rastu

i možda čak preklapaju,
i dobre stvari mogu da se dese.

I tako ja odgovaram na to pitanje.

Pogledajte u sopstveno dvorište,
u stvari, pogledajte u ogledalo.

Šta možete da uradite
što je odgovornije

od onog što činite sada?

I uradite to i proširite glas.

Životinjske zajednice
hidrotermalnih izvora

ne mogu mnogo da urade

u vezi sa životom i smrću

koji se dešavaju tamo gde oni žive,
ali mi ovde možemo.

U teoriji, mi razmišljamo,
kao razumna ljudska bića.

I možemo da pravimo promene
u našem ponašanju

koje će uticati i delovati na okolinu,

kao oni ljudi koji su
izlečili onaj zaliv.

Silvijina TEDPrize želja

je bila molba da uradimo sve,

sve što možemo,

da izdvojimo, ne tačkice,

nego značajna prostranstva

okeana za zaštitu,

"tačke nade", kako ih je nazvala.

I ja aplaudiram tome.
Glasno aplaudiram tome.

I nadam se da neka
od tih "tačaka nade"

može da bude u dubokom okeanu,

u oblasti koja je kroz istoriju

bila ozbiljno zapostavljena,
ako ne i zlostavljana.

Izraz "baciti s palube"
mi pada na pamet:

"Ako je suviše veliko ili
toksično za deponiju,

baci ga s palube!"

Nadam se da možemo
takođe da sačuvamo

neke od ovih "tačaka nade" u dubinama.

Ja ne dobijam želju

ali sigurno mogu da kažem

da ću učiniti sve što mogu

da podržim želju Silvije Erl.

I to činim.

Hvala vam puno.
(Aplauz)