Oda ljubomori

Šta je ljubomora? Šta je pokreće i zašto je potajno volimo? Nijedno istraživanje nije nikada uspelo da obuhvati njenu "usamljenost, dugovečnost i sumorno uzbuđenje" - to jest, kaže Parul Segal, izuzev beletristike. U elokventnoj meditaciji ona pretražuje stranice književnosti da pokaže kako ljubomora nije tako drugačija od potrage za znanjem.

Kada sam imala osam godina,

došla je nova devojčica
u naš razred.

Bila je toliko impresivna,

kao što uvek deluje
svaka nova devojčica.

Imala je bujnu, vrlo sjajnu kosu

i zgodnu malu peratonicu.

Bila je odlična
u glavnim gradovima

i odlična u pravopisu.

I naprosto sam se kiselila
od ljubomore te godine,

dok nisam smislila svoj opaki plan.

Tako sam jednog dana
ostala posle predavanja,

prilično kasno,
vrebajući iz kupatila.

Kada je sve bilo čisto,
izvukla sam se,

uvukla u učionicu

i uzela dnevnik
sa učiteljskog stola.

I onda sam uradila to.

Igrala sam se s ocenama
mojih rivala,

samo sam malo smanjila
neke najbolje ocene.

Sve najbolje ocene.
(Smeh)

I taman kad sam htela
da vratim knjigu u fioku,

kad gle, primetih da i
neki drugi iz razreda

imaju užasno dobre ocene.

Tako sam u ludilu,

popravila ocene svima,

ne baš maštovito.

Svima sam dala niz dvojki,

a sebi dodala red petica,

samo zato što sam
bila tamo i mogla.

I još uvek sam zbunjena
svojim ponašanjem.

Ne razumem odakle mi ideja,

ni zašto sam se osećala
tako dobro dok sam to radila.

Osećala sam se super.

Ne razumem zašto nisam bila
nikada uhvaćena.

Mislim, to je trebalo biti očigledno.

Nikada nisam bila uhvaćena.

No, najviše od svega me zbunjuje

zašto me je to toliko morilo

što je ova malena devojčica,

bila toliko dobra u pravopisu?

Ljubomora me je zbunjivala.

Toliko je tajanstvena
i tako je prodorna.

Znamo da bebe pate od ljubomore.

Znamo i za majmune. Plave ptice
su joj zapravo vrlo sklone.

Znamo da je ljubomora
glavni uzrok

ubistava u braku u SAD,

a ipak, nikada nisam
pročitala studiju

koja bi mi raščlanila
njenu usamljenost

ili dugovečnost ili njeno
sumorno uzbuđenje.

Za to se moramo obratiti beletristici,

jer roman je laboratorija

u kojoj se proučavala ljubomora

u svim mogućim oblicima.

Pitam se da li bi bilo
preterano reći -

kada ne bi bilo ljubomore,

da li bismo uopšte imali književnost?

Bar ne nevernu Jelenu, ni "Odiseju",

ni ljubomornog kralja,
ni "1001 noć",

ni Šekspira.

Tu spada i spisak gimnazijske lektire,

jer bismo inače izgubili "Buku i bes,"

"Getsbija", "Sunce se ponovo rađa"

"Madam Bovari", "Anu K."

Da nema ljubomore,
ne bi bilo ni Prusta.

Znam da je pomodno reći da Prust

ima odgovore na sve,

ali u slučaju ljubomore,

nekako ima.

Ove godine je stogodišnjica remek-dela
"U potrazi za izgubljenim vremenom"

i to je najiscrpnija studija
seksualne ljubomore,

kao i obične konkurentnosti,
moje sorte,

za koju se možemo
nadati da je imamo. (Smeh)

A kad pomislimo na Prusta, mislimo

na sentimentalnosti, zar ne?

Mislimo o malom dečaku
koji pokušava da zaspi.

Mislimo o kolaču umočenom
u čaj lavande.

Zaboravili smo kako je bila surova
njegova vizija.

Zaboravili smo koliko je nemilosrdan.

Mislim, to su knjige
za koje je Virdžinija Vulf rekla

da su teške kao mačija utroba.

Ne znam šta je mačija utroba,

ali pretpostavimo da je teška.

Pogledajmo zašto toliko pašu zajedno,

roman i ljubomora,
ljubomora i Prust.

Da li je išta tako očito
kao to da je ljubomora,

koja se svodi na osobu,
žudnju i prepreku,

takav čvrst temelj za pripovedanje?

Ne znam. Mislim da taj rez
zadire do blizu kosti,

jer razmislimo o tome šta se događa

kada osećamo ljubomoru.

Kad osećamo ljubomoru,
mi sebi pričamo priču

o tuđim životima

i užasno se osećamo,

jer su te priče baš zato i stvorene.

Kao pripovedač u priči i kao publika,

znamo tačno
koje detalje da uključimo,

da bismo zarili taj nož.
Zar ne?

Ljubomora nas sve čini
amaterskim romanopiscima

i to je Prust razumeo.

U prvom delu iz serije knjiga

U Svanovom kraju,

Svan, jedan od glavnih likova,

razmišlja vrlo nežno o svojoj ljubavnici,

kako je dobra u krevetu

i odjednom, u toku nekoliko rečenica,

a to su prustovske rečenice

pa su duge kao reke,

ali u toku nekoliko rečenica,

odjednom se priseća i shvata:

"Čekaj malo, sve što volim u toj ženi

mogao bi i neko drugi da voli.

Sve što ona radi i što mi prija,

moglo bi prijati i nekom drugom,

i to možda baš sada."

To je priča koju počinje sebi da priča,

i od tada, Prust piše da

svaku svežinu šarma koju Svan otkriva
u svojoj ljubavnici,

dodaje ličnoj "zbirci instrumenata

u svojoj privatnoj sobi za mučenje."

Pa sad, moramo priznati
da su Svan i Prust

izuzetno ljubomorni.

Prustovi momci
bi morali da napuste

zemlju, ako bi hteli
da prekinu s njim.

Ali ne morate biti
toliko ljubomorni

da priznate da je to teško.
Zar ne?

Ljubomora je iscrpljujuća.

To je gladna emocija.
Mora se hraniti.

Šta voli ljubomora?

Ona voli informacije,

detalje,

ogromne količine sjajne kose,

zgodnu malu peratonicu,

fotografije.

Zato je Instagram takav hit.
(Smeh)

Prust povezuje
jezik učenosti i ljubomore.

Kad je Svan u svom
ljubomornom grču

i odjednom osluškuje na vratima,

podmićuje poslugu
svoje ljubavnice,

on brani ta ponašanja.

Kaže: "Znam da mislite
da je to odvratno,

ali to se ne razlikuje

od tumačenja drevnog teksta

ili razgledanja spomenika."

Kaže: "To su naučna istraživanja

s pravom intelektualnom vrednošću."

Prust pokušava da nam pokaže
da se ljubomora

oseća nepodnošljivom
i da nas čini apsurdnim,

ali da je, na svom vrhuncu,
potraga za znanjem,

za istinom, bolnom istinom

i zapravo, što se tiče Prusta,

što je istina bolnija, to je bolje.

Žalost, poniženje, gubitak:

To su avenije do mudrosti za Prusta.

On kaže: "Žena koja
nam je potrebna,

ona koja nam stvara patnju,
izvlači iz nas

paletu osećanja
daleko dubljih i vitalnijih

od genija koji nas zanima."

Da li nam on to sugeriše da
krenemo u potragu za okrutnim ženama?

Ne. Mislim da pokušava da kaže

da nas ljubomora
otkriva samima sebi.

I da li nas bilo koja
druga emocija otvara

na ovakav poseban način?

Da li nam bilo koja
druga emocija otkriva

našu agresivnost, odvratne ambicije

i naša ovlašćenja?

Da li nas bilo koja druga emocija
uči da gledamo

s tako neobičnim intenzitetom?

Frojd će pisati o ovom kasnije.

Frojda je jednog dana posetio

vrlo uznemiren mladić obuzet

mišlju da ga njegova supruga vara.

Frojd je rekao da ima
nešto čudno u tom čoveku,

jer on ne gleda na to
šta njegova supruga radi.

Jer ona je bez mane, to svi znaju.

Jadno stvorenje je samo

pod sumnjom bez uzroka.

Ali on je u potrazi za onim
što njegova supruga radi

neprimećujući,
nenamerna ponašanja.

Da li se ona previše smeška ovde

ili se slučajno očeše
o onog čoveka tamo?

Frojd kaže da je čovek postao

čuvar podsvesnog u svojoj supruzi.

Roman je vrlo dobar u tome.

Roman vrlo dobro opisuje
kako nas ljubomora

trenira da gledamo s intenzitetom,
ali ne i s preciznošću.

U stvari,
što smo više ljubomorni,

sve više postajemo
stanovnici fantazije.

I mislim da nas zato ljubomora

ne samo provocira
da učinimo nasilne stvari

ili ilegalne stvari.

Ljubomora nas podstiče
da se ponašamo na načine

koji su mahnito inventivni.

Priznajem da razmišljam o sebi
sa osam godina,

ali takođe razmišljam o ovoj priči
koju sam čula na vestima.

52-godišnja žena iz Mičigena
je uhvaćena

kada je napravila lažni
nalog na Fejsbuku

sa koga je slala zlobne,
ružne poruke

sebi godinu dana.

Godinu dana. Godinu.

Pokušala je da namesti

novoj devojci svog bivšeg dečka

i moram priznati kad sam to čula,

da sam odreagovala divljenjem.

(Smeh)

Jer, mislim, budimo realni.

Kakva ogromna, mada zagubljena,
kreativnost. Zar ne?

To je nešto iz romana.

Iz romana Patricije Hajsmit.

Hajsmitova mi je posebno draga.

Sjajna i bizarna žena
američkog pera.

Autor je knjige
"Nepoznati iz Nord Ekspresa"

i "Talentovani gospodin Ripli",

knjige koje su sve o tome
kako ljubomora,

pomuti naše umove

i jednom kada smo u sferi,
u tom području ljubomore,

membrana između onoga što jeste
i onoga što bi moglo biti

može biti probijena u trenu.

Uzmite Toma Riplija,
njen najpoznatiji lik.

Tom Ripli ide od toga da vas želi

ili želi ono što imate

do toga da je on vi i da ima
ono što ste nekada imali,

a vi ste ispod podnih dasaka,

on se odaziva na vaše ime,

nosi vaše prstenje,

prazni vaš bankovni račun.

To je jedan način.

Ali, šta mi radimo?
Ne možemo ići putem Toma Riplija.

Ne mogu svetu da podelim dvojke,

koliko god to nekad zaista želela.

I to je šteta,
jer živimo u vremenima zavisti.

Živimo u ljubomornim vremenima.

Mislim, zar nismo
svi mi dobri građani

društvenih medija,
gde je valuta zavist?

Da li nam roman pokazuje izlaz?
Nisam sigurna.

Učinimo ono što likovi uvek rade
kada nisu sigurni,

kada su u posedu misterije.

Idemo u 221B Bejker ulicu

i potražimo Šerloka Holmsa.

Kad ljudi misle o Holmsu,

oni pomisle da je njegov neprijatelj
profesor Moriarti,

taj kriminalni genije.

Ali uvek mi se više dopadao
inspektor Lestrejd,

pacovskog lica,
koji je šef Skotland Jarda,

kome je Holms očajnički potreban,

treba mu Holmsov genije,
ali ga prezire

O, to mi je tako poznato.

Dakle, Lestrejd treba njegovu pomoć,
prezire ga

i istovremeno kipi od gorčine
u toku trajanja misterija.

No, u toku zajedničkog rada,
nešto počinje da se menja

i konačno u "Šest Napoleona,"

kada se Holms pojavi,
zaslepljuje svakog svojim rešenjem,

Lestrejd se okreće Holmsu i kaže:

"Nismo ljubomorni na vas,
gospodine Holms.

Ponosni smo na vas".

I on kaže da ne postoji čovek
u Skotland Jardu

koji ne bi želeo da se rukuje
sa Šerlokom Holmsom.

To je jedan od retkih trenutaka
kada vidimo Holmsa ganutog

u misterijama
i meni je jako dirljiva

ta kratka scena,
ali je takođe tajanstvena, zar ne?

Izgleda da posmatra ljubomoru

kao problem geometrije, ne emocija.

Za minutu je Holmes
na drugoj strani od Lestrejda.

Sledećeg minuta su na istoj strani.

Odjednom je Lestrejd dozvolio sebi

divljenje ovom umu kome je zamerao.

Može li to biti tako jednostavno?

Šta ako je ljubomora zaista
stvar geometrije,

samo stvar toga gde sebi dopustimo
da se postavimo

u odnosu na drugog?

Onda možda ne bismo
morali da preziremo

nečiju izvrsnost.

Mogli bismo se uskladiti s njom.

Ali sviđaju mi se planovi
s neočekivanim krajem.

Pa dok čekamo da se to dogodi,

setimo se
da imamo beletristiku za utehu.

Samo beletristika
demistifikuje ljubomoru,

pripitomljava je,

poziva je za sto.

A pogledajte koga ona okuplja:

slatkog Lestrejda,
zastrašujućeg Toma Riplija,

ludog Svana i samog Marsela Prusta.

U izvrsnom smo društvu.

Hvala vam.

(Aplauz)