Imam 99 problema... paraliza je samo jedan o njih

"Imam cerebralnu paralizu. Tresem se sve vreme," ovako se Mejsun Zajid najavljuje na početku svog uzbudljivog, urnebesnog govora. (Zaista je urnebesan.) "Ja sam mešavina Šakire i Muhameda Alija." Graciozno i duhovito, ova američka komičarka arapskog porekla nas vodi kroz svoje avanture kao glumice, kao stendap komičarke, filantropa i zaštitnika osoba sa invaliditetom.

Zdravo, TEDWomen, šta ima.

(Bodrenje)

Jače to malo.

Zdravo, TEDWomen, šta ima!

(Bodrenje)

Zovem se Mejsun Zajid

i nisam pijana,

ali doktor koji je porađao mamu, bio je.

Sekao je moju majku šest puta

u šest različitih pravaca,

a sirota mala ja sam se pritom gušila.

Zbog toga imam cerebralnu paralizu,

što znači da se stalno tresem.

Pogledajte.

Naporno je. Ja sam kao Šakira,

kao mešavina Šakire i Muhameda Alija.

(Smeh)

CP nije genetska.

Nije urođena bolest.
Ne možete se zaraziti.

Niko nije prokleo matericu moje majke,

a ja CP nisam dobila zato što su mi
roditelji u krvnom srodstvu,

a jesu.

(Smeh)

To se dešava samo kao nesrećan slučaj,

kao što se to desilo na dan mog rođenja.

Moram da vas upozorim, nisam inspirativna,

i ne želim da me iko ovde

sažaljeva,

jer ste i vi nekad u životu

sanjali da budete invalid.

Zamislite sada ovo.

Badnje veče je, vi ste u tržnom centru,

vozikate se unaokolo tražeći parking,

i šta vidite?

Šesnaest slobodnih mesta
za hendikepirane.

A vi uzviknete: "Bože, mogu li

bar malo biti invalid?"

(Smeh)

Moram i ovo da vam kažem,

imam 99 problema,
a paraliza je samo jedan od njih.

Kada bi postojala Olimpijada ugnjetavanih,

osvojila bih zlatnu medalju.

Palestinka sam, muslimanka,
žensko sam, invalid sam

i živim u Nju Džerziju.

(Smeh) (Aplauz)

Ako se do sad niste osećali dobro,
sada bi trebalo.

Klifsajd Park u Nju Džersiju
je moj rodni grad.

Oduvek sam volela to,

što moj kraj i moja nedaća

nose iste inicijale.

A volim i to što sam, ako sam htela
da odšetam

od kuće do Njujorka, mogla sam i to.

Mnogo osoba sa CP-om ne može da hoda,

ali moji roditelji nisu verovali
u "ne može".

Mantra moga oca bila je

"Možeš ti to, možeš, možeš."

(Smeh)

Ako bi moje tri sestre ribale pod,

i ja sam ribala.

Ako su moje tri sestre
išle u državnu školu,

moji roditelji bi tužili školski sistem

i pobrinuli se
da i ja idem u državnu školu,

i ako ne bismo svi dobili sve petice,

sve bi nas mama gađala papučom.

(Smeh)

Otac me je naučio da hodam
kada sam imala pet godina

tako što je postavio moje pete
na svoja stopala

i tako hodao.

Druga taktika mu je bila da maše

novčanicom od jednog dolara ispred mene
i tera me da je vijam.

(Smeh)

Striptizeta u meni je baš bila jaka -

(Smeh)

i do prvog dana vrtića

hodala sam kao šampionka

koju su malo više pesničili.

Dok sam odrastala, u gradu je bilo
samo šest Arapa

i svi su oni bili moja porodica.

Danas u gradu ima 20 Arapa,

i opet su svi moja porodica.

Mislim da niko nije primetio
da nismo Italijani.

(Smeh) (Aplauz)

Ovo je bilo pre 11. septembra
i pre nego što su političari

pomislili da je prikladno upotrebiti
"Mrzim muslimane"

kao predizborni slogan.

Ljudima sa kojima sam odrasla
nije smetala moja vera.

Bili su, međutim, veoma zabrinuti

kada sam nasmrt gladovala tokom Ramazana.

Objasnila bih im da imam dovoljno sala

da preživim cela tri meseca,

i zato je post od svitanja do sumraka
mačji kašalj.

Stepovala sam na Brodveju.

Da, da, na Brodveju. Ludilo!
(Aplauz)

Moji roditelji nisu mogli
da mi priušte fizioterapiju

pa su me poslali u plesnu školu.

Naučila sam da plešem u štiklama,

što znači da mogu i da hodam u štiklama.

Uz to sam iz Džerzija,

i stvarno brinemo da budemo šik,

pa ako su moje prijateljice nosile štikle,
i ja sam ih nosila.

A kad su moje prijateljice
odlazile na letnji odmor

na Džerzi Šor, ja nisam.

Leta sam provodila u ratnoj zoni,

pošto su se moji roditelji plašili
da ćemo,

ako se ne budemo vraćali u Palestinu

svakog leta,

kad odrastemo, postati Madona.

(Smeh)

Letnji odmori često su se sastojali

od pokušaja mog oca da me izleči,

tako da sam pila srneće mleko,

vakuumirali su mi leđa vrućim čašama,

potapali su me u Mrtvo more,

i sećam da su me oči toliko pekle od vode

da sam pomislila "Deluje, deluje!".

(Smeh)

Ali čudotvorni lek koji smo otkrili
bila je joga.

Da vam kažem samo, joga je veoma dosadna.

Ali pre nego što sam počela
da se bavim jogom,

bila sam stendap komičar
koji ne može da ustane.

A sad mogu da napravim stoj na glavi.

Roditelji su me osnažili u ideji

da mogu sve da uradim,

da nema nemogućeg sna,

a moj san je bio

da budem u sapunici "Opšta bolnica".

Fakultet sam pohađala za vreme
pozitivne diskriminacije

i dobila sam stipendiju za ASU,

državni Univerzitet Arizone,

jer sam upala u svaku moguću kategoriju.

Na odseku za pozorište bila sam kao
lemur-ljubimac.

Svi su me voleli.

Uradila sam sav domaći zadatak
za ne baš bistru decu,

Imala desetke iz svih predmeta,

i desetke iz svih njihovih predmeta.

Kad god bih odglumila nešto

iz "Staklene menažerije",

moji profesori bi plakali.

Ali nikad nisam dobila ulogu.

Konačno, na završnoj godini,

ASU je spremio predstavu koja se zvala

"U Džeksonu baš sporo igraju".

To je predstava o devojci
sa cerebralnom paralizom.

Ja sam bila ta devojka.

Vikala sam od sreće:

"Konačno ću dobiti ulogu!

Imam cerebralnu paralizu!

Konačno slobodna! Konačno slobodna!

Hvala svemogućem bogu,
konačno sam slobodna!"

Nisam dobila ulogu. (Smeh)

Šeri Braun je dobila ulogu.

Pojurila sam do šefa dramskog odseka

histerično plačući, kao da je kraj sveta,

da je pitam zašto

i ona mi je rekla da je to zato,

što misle da ne mogu izvedem akrobacije.

Rekla sam: "Izvinite,
ako ne mogu ja da ih izvedem

ne može ni lik."

(Smeh) (Aplauz)

Ovo je bila uloga
za koju sam bukvalno bila rođena,

a oni su je dali glumici bez CP.

Fakultet je oponašao život.

Holivud je poznat

po angažovanju glumica
bez fizičkih nedostataka

za uloge osoba sa nedostacima.

Nakon diplomiranja vratila sam se kući

i moja prva uloga je bila

statiranje u jednoj sapunici.

Moj san se ostvario.

Znala sam da će me odmah unaprediti

od "gosta u restoranu"
do "otkačene najbolje prijateljice".

Međutim, ostala sam proslavljeni
komad nameštaja

koji ste mogli prepoznati samo s leđa

i postalo mi je jasno

da direktori za kasting ne biraju glumce

manjinske pripadnosti sa invaliditetom.

Angažuju samo savršene ljude.

Ali bilo je izuzetaka od pravila.

Odrasla sam gledajući Vupi Goldberg,

Rozen Bar, Elen,

i ove tri žene imale su nešto zajedničko:

bile su komičarke.

Tako sam i ja postala komičarka.

(Smeh) (Aplauz)

Prvi zadatak mi je bio da prevozim
poznate komičare

od Njujorka do Nju Džerzija,

i nikad neću zaboraviti
lice prvog komičara

koga sam vozila, kada je shvatio

da juri autoputem u Nju Džerziju,

a vozi ga devojka
sa cerebralnom paralizom.

Nastupala sam u klubovima širom Amerike.

Nastupila sam i na arapskom,
na Srednjem istoku,

necenzurisana i otkrivena.

Neki kažu da sam prva

stendap komičarka u arapskom svetu.

Ne volim da tvrdim da sam prva,

ali znam da nikad pre nisu čuli

za ona ružna govorkanja,
da žene nisu zabavne

i misle da smo urnebesne.

2003. moj brat od druge majke i oca,

Din Obejdala i ja, osnovali smo

Njujorkško-arapski festival komedije,

koji traje već 10 godina.

Naš cilj je bio da promenimo
sliku u medijima

o amerikancima arapskog porekla

i istovremeno i da podsetimo
direktore za kasting

da južnoazijski i arapski nisu sinonimi.

(Smeh)

Pomeriti Arape sa margine
bilo je zaista lakše

nego izboriti se sa problemom

stigme prema fizičkim nedostacima.

Mojih prvih pet minuta desilo se 2010.

Pozvana sam da budem gost u emisiji

na kablovskoj televiziji,

"Odbrojavanje sa Kitom Olbermanom".

Ušetala sam kao da idem
na matursku svečanost,

a oni su me smestili u studio

na stolicu koja se okreće i ima točkiće.

Pogledala sam direktorku scene i rekla:

"Izvinite, mogu li dobiti drugu stolicu?"

Pogledala me je i počela da odbrojava

"Pet, četiri, tri, dva...".

I to sve uživo, znate.

Morala sam čvrsto da se držim
za sto voditelja

da se ne bih otkotrljala sa scene
u toku programa,

a kada se intervju završio.
bila sam besna.

Konačno sam dobila priliku, a uprskala je.

Znala sam da me više neće zvati.

Ali ne samo da me je gospodin Olberman
ponovo pozvao

nego me je i unajmio za stalnog saradnika

i pričvrstio mi je stolicu.

(Smeh) (Aplauz)

Zanimljivost koju sam saznala radeći

sa Kitom Olbermanom jeste,

da su ljudi na internetu ološ.

Ljudi kažu da su deca okrutna,

ali meni se nisu rugali ni kao detetu
ni kao odrasloj osobi.

Odjednom je moj hendikep na netu
postao laka meta.

Pogledala bih onlajn klipove

i videla bih komentare kao:

"Što se ova trza?"

"Je l' ona retard?"

I moj omiljeni:
"Sirota krivousta teroristkinja.

Od čega boluje?

Zaista treba da se pomolimo za nju."

Jedan komentator čak predlaže

da invaliditet ubacim u CV:

scenarista, komičarka, paralizovana.

Invaliditet je vidljiv
koliko i rasna pripadnost.

Ako osoba u kolicima
ne može da glumi Bijonse,

onda ni Bijonse
ne može da glumi osobu u kolicima.

Osobe sa invaliditetom su najveća -

Da, aplaudirajte ljudi.

(Aplauz)

Ljudi sa invaliditetom
su najveća manjina na svetu,

a najmanje su predstavljeni

u svetu zabave.

Doktori su rekli da neću prohodati,

ali ja sam ovde pred vama.

Međutim, da sam odrasla
uz društvene mreže,

mislim da ne bih bila ovde.

Nadam se da zajedno

možemo napraviti pozitivniju sliku

invaliditeta u medijima
i u svakodnevnom životu.

Da ima više pozitivnih slika,

bilo bi manje mržnje na internetu.

A možda i ne bi.

Možda je još uvek cela zajednica

odgovorna za dobro vaspitanje dece.

Moje krivudavo putovanje odvelo me je

na neka spektakularna mesta.

Hodala sam crvenim tepihom

okružena divom sapunica, Suzan Luči,

i legendarnom Loren Arbus.

Glumila sam sa Adamom Sandlerom

i radila sam sa mojim idolom,

neverovatnim Dejvom Metjuzom.

Putovala sam svetom kao zvezda

u "Arapi su poludeli".

Bila sam delegat

koji predstavlja veliku državu Nju Džerzi

na nacionalnoj konvenciji
Demokratske stranke 2008.

Osnovala sam dobrotvornu organizaciju

"Mejsunina deca", koja će, nadam se,

dati izbegloj deci Palestine

bar delić one šanse,
koju su meni pružili moji roditelji.

Najistaknutiji momenat mi je bio

kada sam - pre ovog momenta -

(Smeh) (Aplauz)

najistaknutiji momenat mi je bio

kada sam nastupila

za čoveka koji leprša kao leptir,

a bode kao pčela,

ima Parkinsonovu bolest i trese se kao ja,

Muhamed Ali.

(Aplauz)

To je bio jedini put da me je tata

video na živom nastupu

i ovaj govor posvećujem njemu.

(Arapski)

Ja sam Mejsun Zajid,

i ako ja mogu ovo, možete i vi.

(Aplauz)