Moć ženskog besa

Bes je snažna emocija - upozorava nas na pretnje, uvrede, poniženje i zlo. Ali, širom sveta, devojčice i žene se uče da je njihov bes bolje ne izražavati, kaže autorka Soraja Čemali. Zašto je to tako i šta možemo da izgubimo u ovoj tišini? U provokativnom i promišljenom govoru, Čemali istražuje opasnu laž da bes nije ženstven, i pokazuje kako je ženski bes opravdan, zdrav i potencijalni pokretač promena.

Ponekad se naljutim,

i trebalo mi je mnogo godina
samo da bih mogla da to izgovorim.

U mom poslu,

ponekad mi se telo trese koliko sam besna.

Ali bez obzira na to
koliko je moj bes opravdan,

čitavog života

su me uvek navodili da mislim
da je moj bes preterivanje,

pogrešno predstavljanje,

zbog kojeg ću delovati
nepristojno i nedopadljivo.

Uglavnom kao devojčica, kako sam naučila,
za devojčicu je bes emocija

koju je bolje uopšte ne izražavati.

Razmislite o mojoj majci na trenutak.

Kada sam imala 15 godina,
jednog dana sam došla kući iz škole,

a ona je stajala na dugoj verandi
ispred naše kuhinje.

i držala gomilu tanjira.

Zamislite kako sam bila zapanjena
kada je počela da ih baca kao frizbi...

(Smeh)

u vruć, vlažan vazduh.

Kada se svaki tanjir
razbio na hiljade komada

na uzvišici ispod,

ušla je unutra i pitala me, veselo:
„Kako si provela dan?“

(Smeh)

Možete videti kako bi dete
gledalo na ovaj incident

i pomislilo da je bes tih, da izoluje,
da je destruktivan, čak i strašan.

Posebno kad je osoba
koja je besna devojka ili žena.

Pitanje je zašto.

Bes je ljudska emocija, ni dobra ni loša.

Zapravo je signalna emocija.

Upozorava nas na poniženje,
pretnje, uvrede i zlo.

Pa ipak, u mnogim kulturama,
bes je rezervisan kao moralna svojina

dečaka i muškaraca.

Doduše, ima razlika.

U Sjedinjenim Državama, na primer,

ljutitog crnca vide kao kriminalca,

ali ljutiti belac
poseduje građanske vrline.

Međutim, bez obzira na to gde se nalazimo,
ova emocija je rodno određena.

Tako učimo decu da preziru bes
kod devojčica i žena,

i postajemo odrasli
koji zbog njega kažnjavaju.

Šta ako to ne bismo radili?

Šta da ne odvajamo bes od ženstvenosti?

Jer razdvajanje besa i ženstvenosti
znači da odvajamo devojčice i žene

od emocije koja nas najbolje
štiti od nepravde.

Šta ako bismo umesto toga razmišljali
o razvijanju emocionalnih kompetencija

kod dečaka i devojčica?

Činjenica je da još uvek
upadljivo socijalizujemo decu

na razdvojene i suprotstavljene načine.

Dečacima su zadate apsurdne,
rigidne norme muškosti -

govore im da se odreknu
ženske emocionalnosti tuge i straha

i da prihvate agresiju i bes
kao znake prave muškosti.

S druge strane,
devojke uče da budu poslušne,

a bes je nespojiv sa poslušnošću.

Isto kao što smo naučile
da prekrstimo noge i ukrotimo kosu,

naučile smo da pregrizemo jezik
i progutamo ponos.

Previše često se desi da za sve nas

poniženje postaje neizbežno
u našem poimanju ženstvenosti.

Duga je lična i politička priča
o tom račvanju.

U besu se krećemo od razmaženih princeza
i tinejdžerki pod hormonima,

do žena koje su teške za održavanje
i kreštavih, ružnih zakerala.

Imamo i ukuse; odaberite svoj ukus.

Da li ste vrela pikantna
Latinoamerikanka kada se naljutite?

Ili ste tužna Azijatkinja?
Ili ljutita crkinja? Ili luda belkinja?

Možete da birate.

Ali u stvari, efekat koji se javlja je da,
kada kažemo ono što nam je bitno,

a što se saopštava besom,

veće su šanse da će se ljudi
naljutiti na nas zato što smo ljute.

Bilo da smo kod kuće, u školi,
na poslu ili u političkoj areni,

bes potvrđuje muškost
i osujećuje ženstvenost.

Muškarce nagrađuju kada ga pokazuju,

a žene se kažnjavaju za to isto.

To nas stavlja u veoma nepovoljan položaj,

naročito kada moramo
da branimo sebe i svoje interese.

Ako se suočimo sa pretnjom
nekog ko nas uznemirava na ulici,

poslodavcem koji nas ugrožava,

sa seksističkim, rasističkim
drugom iz odeljenja,

naš mozak vrišti: „Šta ti pada na pamet!“

A naša usta kažu: „Izvinite, šta?“

(Smeh)

Zar ne?

Nastaje konflikt
jer se ljutnja skroz pomeša

sa anksioznošću, strahom,
rizikom i osvetom.

Ako pitate žene čega se najviše boje
kao reakcije na svoj bes,

one ne navode nasilje.

Kažu da je to ismevanje.

Razmislite šta to znači.

Ako imate višestruko marginalizovane
identitete, to nije samo ismevanje.

Ako se branite, ako krenete u akciju,

posledice mogu biti kobne.

Mi reprodukujemo ove obrasce
ne na velike, smele i neposredne načine,

već u svakodnevnoj banalnosti života.

Kada je moja ćerka išla u predškolsko,

svakog jutra bi napravila
složeni zamak od traka i kockica,

i svakog jutra bi ga isti dečak
srušio s radošću.

Njegovi roditelji su bili tu,

ali nikada nisu intervenisali
pre nego što bi se to desilo.

Sa zadovoljstvom su nakon toga
iznosili otrcane fraze:

„Takvi su dečaci.“

„Toliko je primamljvo
da prosto nije mogao da izdrži.“

Radila sam ono što mnoge devojčice
i žene nauče da rade.

Preventivno sam održavala mir

i učila sam svoju ćerku da radi to isto.

Birala je reči.

Pokušala je da ga nežno blokira.

Promenila je mesto u učionici
gde je pravila zamak, ali nije delovalo.

Tako smo ja i druge odrasle osobe
zajedno izgradili naročito muško pravo.

On je mogao da se neobuzdano ponaša
i kontroliše sredinu,

a ona je držala osećanja u sebi

i funkcionisala na osnovu
njegovih potreba.

Izneverili smo oboje
jer nismo dali polet njenom besu

i zasluženo razrešenje.

To je mikrokosmos mnogo većeg problema.

Jer kulturološki, širom sveta,

dajemo prednost ispoljavanju muževnosti,

kao i moći i privilegijama
koje idu uz to ispoljavanje,

nad pravima, potrebama
i rečima dece i žena.

Tako da verovatno ljude
u ovoj prostoriji neće iznenaditi

to što žene navode da osećaju više besa
tokom dužeg perioda i u većem intenzitetu

nego muškarci.

Deo toga proizlazi iz činjenice
da smo socijalizovane da prežvakavamo,

da držimo stvari u sebi
i preispitujemo ih.

Ali takođe moramo pronaći
društveno prihvatljive načine

da izrazimo intenzitet emocija koje imamo

i svest o tome da nas ovo dovodi
u nepovoljan položaj.

I onda radimo nekoliko stvari.

Kad bi muškarci znali koliko često su žene
pune žestokog besa kada plaču,

bili bi zapanjeni.

(Smeh)

Koristimo jezik kojim umanjujemo značaj.

„Nervozne smo. Ne, stvarno, u redu je.“

(Smeh)

Objektivizujemo sebe i gubimo sposobnost

čak i da prepoznamo fiziološke promene
koje ukazuju na bes.

Većinom se razbolimo.

Bes se danas dovodi u vezu
sa čitavim nizom bolesti

koje se nonšalantno odbacuju
kao „ženske bolesti“.

Veća učestalost hroničnih bolova,
autoimunih oboljenja, poremećaja ishrane,

mentalnih problema, anksioznosti,
samopovređivanja, depresije.

Bes utiče na naš imuni
i kardiovaskularni sistem.

Neke studije čak ukazuju
da utiče na stopu smrtnosti,

naročito kod žena crne rase sa rakom.

Dosta mi je više toga da je ženama
koje poznajem dosta svega.

Naš bes stvara znatnu neprijatnost,

a konflikt nastaje jer je naša uloga
da obezbedimo prijatnost.

Postoji bes koji je prihvatljiv.

Možemo biti ljute kad se držimo iste staze
i održavamo status kvo.

Kao majke ili predavači,

možemo se ljutiti,

ali ne možemo biti ljute
zbog ogromne cene odgajanja.

Možemo se ljutiti na svoje majke.

Recimo, kao tinejdžerke -
patrijarhalna pravila i propisi -

ne krivimo sistem, već krivimo njih.

Možemo se ljutiti na druge žene,
jer, ko ne voli kad se žene počupaju?

Možemo se ljutiti na muškarce
nižeg statusa u ekspresivnoj hijerarhiji

koja podržava rasizam ili ksenofobiju.

Ali imamo ogromnu moć.

Zato što su osećanja
u našem opsegu delovanja,

a ljudima je neprijatno sa našim besom.

Trebalo bi da učinimo da ljudi budu
u redu sa neprijatnošću koju osećaju

kada žene bezrezervno kažu ne.

Možemo da razmišljamo o emocijama
u pogledu kompetencija, a ne pola.

Ljudi koji su u stanju da prerade svoj bes
i u njemu nađu smisao

su kreativniji, optimističniji,

zasnuju više prisnih odnosa,

bolje rešavaju probleme,

politički su efikasniji.

Ja sam žena koja piše
o ženama i osećanjima,

i stoga će retko koji muškarac
na poziciji moći

ozbiljno shvatiti ono što govorim,
kao političko pitanje.

Mi razmišljamo o politici i besu
u kontekstu prezira, omalovažavanja i besa

koji podstiču uspon mačo-fašizma u svetu.

Ali ako je to otrov,
takođe je i protivotrov.

Imamo bes nade i to svakodnevno vidimo

u besu opiranja kod žena
i marginalizovanih ljudi.

Povezan je sa saosećanjem,
empatijom i ljubavlju,

i trebalo bi da uvažimo i taj bes.

Problem je u tome što društva
koja ne poštuju ženski bes,

ne poštuju ni žene.

Prava opasnost našeg besa nije u tome
što će narušti veze ili polomiti tanjire.

Radi se o tome da on tačno pokazuje
koliko ozbiljno shvatamo same sebe

i očekujemo da nas drugi ljudi
takođe uzmu za ozbiljno.

Kada se to dogodi, dobre su šanse

da će žene moći da se nasmeju
kada to budu htele.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz) (Ovacije)