Šta radimo sa ovim velikim podacima?

Da li jedna količina podataka čini da se osećate ugodnije? Uspešnije? Ukoliko je odgovor da, vaša interpretacija tih podataka je verovatno pogrešna. U iznenađujuće dirljivom govoru, Suzan Etlindžer objašnjava zašto, dok prikupljamo sve više i više podataka, moramo da ojačamo i umeće kritičkog mišljenja. Jer teško je preći sa pukog brojanja stvari na njihovo razumevanje.

Tehnologija nam je donela puno toga:

sletanje na Mesec, internet,

mogućnost da sekvenciramo
ljudski genom.

Ali je i dotakla mnogo naših
najdubljih strahova,

i pre oko 30 godina,

kritičar kulture Nil Postman
napisao je knjigu

po imenu "Zabavljamo se na mrtvo",

koja to pokazuje na briljantan način.

I evo šta je on rekao,

upoređujući distopijske vizije

Džordža Orvela i Oldosa Hakslija.

Rekao je: "Orvel se plašio
da ćemo postati

zatočena kultura.

Haksli se plašio da ćemo postati
beznačajna kultura.

Orvel se plašio da će istina

biti sakrivena od nas,

a Haksli se plašio da ćemo
se udaviti

u moru nebitnih stvari".

Ukratko, izbor se svodi na

Velikog Brata koji posmatra tebe

i tebe koji posmatraš "Velikog brata".

(Smeh)

Ali ne mora da bude tako.

Mi nismo pasivni potrošači
podataka i tehnologije.

Mi oblikujemo ulogu koju
oni igraju u našim životima

i način na koji ih shvatamo,

ali da bismo to uradili,

moramo da obratimo onoliko
pažnje na to kako mislimo

koliko i na to kako kodiramo.

Moramo da postavljamo pitanja,
teška pitanja,

da pređemo sa brojanja stvari

na njihovo razumevanje.

Konstantno smo bombardovani pričama

o tome koliko podataka ima u svetu,

ali kada se radi
o velikoj količini podataka

i izazovima njihovog tumačenja,

količina nije sve.

Bitna je i brzina kojom se menjaju,

mnoge varijacije tipova podataka,

i ovo su samo neki od primera:

fotografije,

tekst,

video,

audio.

I ono što ujedinjuje ove
različite tipove podataka

je to da su ih stvorili ljudi,

a to povlači i kontekst.

Postoji grupa naučnika
koja se bavi podacima

na Univerzitetu Ilinois u Čikagu,

zovu ih Health Media Collaboratory,

i oni sarađuju
sa Centrom za kontrolu bolesti

da bi bolje razumeli

kako ljudi pričaju
kako će da prestanu da puše,

kako pričaju o elektronskim cigaretama,

i šta oni mogu da urade kao kolektiv

da im pomognu da prestanu.

Interesantna stvar je da,
ako hoćete da razumete

kako ljudi pričaju o pušenju,

prvo morate da razumete

na šta misle kada kažu "pušenje".

Na Tviteru, postoje
četiri glavne kategorije:

broj jedan, pušenje cigareta;

broj dva, pušenje marihuane;

broj tri, dimljena rebarca,

i broj četiri, zgodne žene.

(Smeh)

Onda morate da razmislite,

kako ljudi pričaju
o elektronskim cigaretama?

Postoji toliko različitih načina

na koji ljudi to rade,
i kao što vidite sa slajda,

to je kompleksno pitanje.

I ono nas podseća na to

da jezik stvaraju ljudi,

a ljudi su zbrkani i kompleksni

i koristimo metafore i sleng i žargon

i radimo to non-stop
na mnogo, mnogo jezika,

i taman kada se stvari slegnu,
mi sve promenimo.

Dakle, da li su ove reklame
koje je CDC napravio,

ove televizijske reklame
koje su imale ženu

sa rupom u grlu i koje su
bile vrlo snažne

i vrlo uznemirujuće,

da li su one zapravo imale uticaja

da ljudi ostave pušenje?

Health Media Collaboratory je
bila svesna ograničenosti podataka,

ali bili su u mogućnosti da zaključe

da te reklame - i možda ste ih videli -

da su imale efekat da trgnu ljude

da uđu u proces razmišljanja

koji će možda imati uticaj
na buduće ponašanje.

Ono čemu se divim i što poštujem
kod ovog projekta,

pored činjenice,
uključujući činjenicu

da je baziran
na realnoj ljudskoj potrebi,

je da je sjajan primer hrabrosti

uprkos moru irelevantnih stvari.

I nije samo velika količina podataka
ta koja prouzrokuje

probleme u interpretaciji jer,
budimo realni,

mi ljudi imamo veoma bogatu istoriju

da od bilo koje količine podataka,
ma koliko male,

izvedemo loše zaključke.

Pre mnogo godina, možda se sećate,

bivšeg predsednika Ronalda Regana

snažno su kritikovali zbog izjave

da su činjenice glupost.

Bio je to lapsus, budimo pošteni.

On je zapravo želeo da citira Džona Adamsa

i njegovu odbranu britanskih vojnika
u suđenju za Bostonski masakr

koji kaže da su činjenice neumoljive.

Ono što ja zapravo mislim je da

u onome što je on rekao postoji
i delić slučajne mudrosti,

jer činjenice jesu neumoljive,

ali su nekada i glupe.

Hoću da vam ispričam ličnu priču

o tome zašto sve ovo meni
mnogo znači.

Moram da udahnem.

Mom sinu Isaku, kada je imao dve godine,

dijagnostikovan je autizam,

a on je bio srećan, razdragan,

pun ljubavi, srdačan mali momak,

ali pokazatelji njegove
razvojne evaluacije,

koji su gledali na stvari kao što su
broj reči -

u tom trenutku, nijedna -

gestikuliranje i minimalni kontakt očima,

rangirali su njegov razvojni nivo

na nivo devetomesečne bebe.

Dijagnoza je činjenično bila tačna,

ali nije pričala celu priču.

Oko godinu i po dana kasnije,

kada mu je bilo skoro četiri godine,

zatekla sam ga za kompjuterom jednog dana

kako pretražuje Gugl za slikama žena,

tražeći "žne".

I ja sam uradila isto što i svaki
opsednuti roditelj -

odmah sam počela
da pritiskam dugme "nazad"

kako bih videla šta je još pretraživao.

Pretrage su bile: muškarci,

škola, autobus i kompjuter.

Bila sam zatečena,

jer nismo znali da on ume da sriče,

kamoli da čita, i pitala sam ga:

"Isače, kako si ovo uradio?"

Pogledao me je veoma ozbiljno
i rekao:

"Kucao sam u polje za tekst."

On je učio sebe da komunicira,

ali mi smo gledali na pogrešnom mestu,

i to je ono što se desi kad procene

i analize daju previše značaja
jednom pokazatelju -

u ovom slučaju, verbalnoj komunikaciji -

a premalo značaja drugim, kao što je
kreativno rešavanje problema.

Komunikacija je bila teška za Isaka,

pa je on našao drugi put

kako bi došao do onoga što ga zanima.

I kada razmislite o tome,
to ima smisla,

jer formiranje pitanja

je veoma složen proces,

ali je on mogao dosta toga da postigne

upisujući reč u polje za pretraživanje.

I tako je taj momenat

imao veoma jak uticaj na mene

i našu porodicu

jer nam je pomogao da promenimo fokus

u vezi sa onim što se dešavalo sa njim

i da brinemo malo manje, a da više cenimo

njegovu snalažljivost.

Činjenice su glupost.

I lako ih je pogrešno protumačiti,

svesno ili ne.

Ja imam prijateljicu, Emili Vilingem,
koja je naučnik,

i ona je nedavno napisala članak za Forbs

pod imenom "10 najčudnijih stvari

ikada vezanih za autizam".

Jako zanimljiva lista.

Internet, krivac za sve, je l' da?

I naravno majke, jer eto.

I zapravo, čekajte, ima još,

postoji čitava gomila
u kategoriji "majka".

I možete da vidite da je prilično bogata
i zanimljiva lista.

Ja sam veliki fan stavke

"trudnoća blizu autoputa".

Poslednji je interesantan,

jer je termin "frižider majka"

zapravo bio originalna hipoteza

za uzrok autizma,

i opisuje nekoga
ko je hladan i bez ljubavi.

U ovom trenutku, možda mislite,

"U redu, Suzan, razumemo,

moguće je uzeti podatke
i napraviti od njih bilo šta."

I to je tačno, to je apsolutno tačno,

ali izazov je da

imamo ovu priliku

da sami pokušamo da shvatimo smisao,

jer iskreno, podaci ne stvaraju smisao.
Mi ga stvaramo.

Pa kao poslovni ljudi, kao potrošači,

kao pacijenti, kao građani,

mi imamo odgovornost, po mom mišljenju,

da provodimo više vremena

fokusirajući se na
veštinu kritičkog razmišljanja.

Zašto?

Zato što u ovom trenutku
naše istorije, kao što smo čuli

mnogo puta do sad,

mi možemo da obradimo
eksabajte podataka

brzinom svetlosti,

pa imamo potencijal da donosimo
loše odluke

mnogo brže, efikasnije

i sa većim posledicama nego ikada pre.

Sjajno, zar ne?

Ono što treba da uradimo
umesto toga

je da potrošimo malo više vremena

na stvari poput humanističkih nauka

i sociologije, i društvenih nauka,

retorike, filozofije, etike

jer one pružaju kontekst
koji je tako bitan

za velike količine podataka,

jer nam one pomažu da budemo
bolji u kritičkom mišljenju.

Jer na kraju svega,
ako ja mogu da primetim

problem u nekom argumentu,
nije mnogo bitno

da li je on izražen
u rečima ili brojevima.

A to zahteva

da naučimo sebe da prepoznajemo
pristrasnost u zaključcima

i lažne korelacije

i da možemo da primetimo
čistu emotivnu manipulaciju

sa 30 metara,

jer ako se nešto desilo posle nečega,

ne znači da se nužno desilo
baš zbog toga,

i ako mi dozvolite da budem štreber
na sekund,

Rimljani su ovo zvali
"Post hoc ergo propter hoc",

"Posle toga, dakle zbog toga".

To znači i preispitivanje
disciplina kao što je demografija.

Zašto? Zato što su takve discipline
zasnovane na pretpostavkama

o tome ko smo mi na osnovu
našeg pola

i naših godina i gde živimo

umesto na osnovu toga
šta mislimo i radimo.

Pošto imamo tu veliku
količinu podataka,

moramo da je tretiramo sa
prikladnom kontrolom privatnosti

i pristankom potrošača,

i pored toga, moramo biti jasni

kada su u pitanju naše hipoteze,

metodologije koje koristimo,

i naša uverenost u rezultat.

Kao što je moj učitelj algebre
iz srednje škole umeo da kaže:

"Pokaži proces,

jer ako ne znam koje si korake napravila,

ne znam ni koje korake nisi napravila,

i ako ne znam koja pitanja si postavila,

ne znam ni koja pitanja nisi postavila".

I to znači zapitati se, zapravo,

najteže pitanje od svih:

"Da li su nam podaci ovo pokazali,

ili da li rezultat čini da se osećamo

uspešnije i zadovoljnije?"

Health Media Collaboratory,

na kraju svog projekta, pokazala je

da je 87 procenata tvitova

baš o onim snažnim i uznemirujućim

antipušačkim reklamama izražavalo strah,

ali da li su zaključili

da su zapravo učinili
da ljudi prestanu da puše?

Ne. To je nauka, a ne magija.

Ako želimo da otključamo

moć podataka,

ne moramo slepo da pratimo

Orvelovu viziju totalitarne budućnosti,

ili Hakslijevu viziju trivijalne,

ili neki užasavajući koktel obe.

Ono što moramo da uradimo

je da tretiramo kritičko mišljenje
sa poštovanjem

i da budemo inspirisani primerima

kao što je Health Media Collaboratory,

i kao što kažu
u filmovima o superherojima,

hajde da koristimo naše moći
da činimo dobro.

Hvala vam.

(Aplauz)