Amanda Palmer: Umetnost traženja

Ne terajte ljude da kupuju muziku, kaže Amanda Palmer - dopustite im. U strastvenom govoru koji počinje još iz dana kada je bila ulični muzičar (dajte koji dinar za Nevestu od 2,5 metra!), ona preispituje novi odnos između umetnika i obožavaoca.

(Udahne, izdahne)

Nisam oduvek živela od muzike.

Ovim sam se bavila nekih pet godina,

nakon što sam diplomirala

na uzornom fakultetu
humanističkih umetnosti.

Radila sam za sebe kao živi kip,

Nevesta od 2,5 metra
i volim da pričam o tome

jer svako želi da zna

ko su ti čudaci u stvarnom životu?

Zdravo.

Ofarbala sam se jednog dana u belo,
popela na kutiju,

stavila šešir ili konzervu kraj nogu

i kada bi mi neko prišao
i ostavio novac,

uzvratila bih cvetom i ozbiljno ga pogledala
pravo u oči.

A ako bi neko odbio cvet,

ispratila bih ga izrazom punim

tuge i čežnje.

(Smeh)

Doživela sam veoma
dirljive susrete sa ljudima,

naročito sa usamljenim ljudima,
koji su izgledali

kao da ni sa kim nisu progovorili nedeljama

i u tom prelepom trenutku dozvoljenog

produženog gledanja oči u oči,
na ulici u gradu,

pomalo bismo se zaljubili jedno u drugo.

Moje oči bi rekle: "Hvala. Vidim vas."

A njihove bi na to kazale:

"Niko me nikad ne vidi. Hvala vam."

Ponekad su me i maltretirali.

Doviknuli bi mi u prolazu iz automobila:

"Zaposli se!"

Odgovorila bih: "Ovo je moj posao!"

Ali pogodilo bi me jer sam se bojala

da je to što radim nešto nedolično,

nepravedno ili sramotno.

Nisam bila svesna
da sam upravo na toj kutiji

stekla najsavršenije obrazovanje
za šoubiznis.

Ekonomiste će možda zanimati

da sam zapravo imala prilično
stabilna primanja,

što je zapanjujuće čak i za mene,

s obzirom da nisam imala stalne mušterije -

uglavnom 60 dolara utorkom, 90 petkom.

Bilo je redovno.

U međuvremenu sam išla
na lokalne turneje

i nastupala po noćnim klubovima
sa svojim bendom, The Dresden Dolls.

Ovo sam ja za klavirom
i naš genijalni bubnjar.

Pisala sam pesme i ubrzo smo počeli

da zarađujemo dovoljno
tako da nisam više morala da budem kip.

Kad smo počeli da radimo turneje,

zaista nisam želela
da izgubim to osećanje

neposredne povezanosti sa ljudima
jer sam to volela.

Zato smo posle svakog nastupa
ostajali da dajemo autograme,

grlimo se sa obožavaocima,
družimo i razgovaramo sa ljudima.

Stvorili smo umetnost
od traženja pomoći od ljudi.

Pronalazila sam lokalne
muzičare i umetnike.

Oni su dolazili, nastupali na ulici
pre naše svirke,

izneli bi šešir za prikupljanje priloga,

a onda bi ušli i pridružili nam se
na pozornici.

Tako da smo imali jedan rotirajući švedski sto
sa raznim otkačenim cirkusantima.

A onda se pojavio Tviter,

što je još više olakšalo stvari
jer sam mogla

u bilo kom trenutku da zatražim
pomoć od bilo koga.

Recimo, bio mi je potreban klavir da vežbam;
sat vremena kasnije

bila bih u kući nekog obožavaoca.
Ovo je u Londonu.

Ljudi su nam donosili domaću kuvanu hranu
svuda po svetu,

hranili nas i jeli sa nama u bekstejdžu.
Ovo je u Sijetlu.

Obožavaoci koji rade u muzejima
i marketima

ili bilo kom drugom javnom mestu,
dočekivali su me raširenih ruku

kada bih u poslednji čas odlučila
da održim besplatnu spontanu svirku.

Ovo je biblioteka u Oklandu.

U subotu sam putem Tvitera
zatražila ovu gajbu i šešir

jer nisam htela da ih vučem
čak sa Istočne obale

i pojavili su se ovde zahvaljujući
momku sa slike,

Krisu iz Njuport Biča,
koji vas pozdravlja.

Jednom sam tvitovala, gde mogu da nađem
posudu za ispiranje nosa u Melburnu?

Jedna medicinska sestra mi je
istog trenutka donela

u kafić u kome sam sedela.

Zauzvrat sam je častila voćnim pireom,

sedele samo i pričale
o nezi bolesnika i smrti.

Volim takav oblik spontane bliskosti,

što je sreća, jer se često bavim
kauč-surfingom.

Po vilama gde svako iz tima
dobije svoju sobu,

ali nema vajerlesa ili u pank skvotovima

gde svi spavamo na podu
u jednoj sobi bez toaleta,

ali imamo vajerles,
što je očito bolja varijanta.

(Smeh)

Jednom smo se dovezli kombijem

u vreoma siromašni kraj u Majamiju,

gde smo otkrili
da će naš domaćin te večeri

biti osamnaestogodišnjakinja,
koja još uvek živi sa roditeljima,

a cela porodica je ilegalno imigrirala
iz Hondurasa.

Te noći, njeni ukućani su svi
spavali na kaučima,

ona zajedno sa svojom mamom,

da bismo mi zauzeli njihove krevete.

Ležala sam tamo i razmišljala,

ovi ljudi su tako siromašni.

Da li je to fer?

Ujutru nas je njena mama naučila kako

da pokušamo da napravimo tortilje
i htela da mi da Bibliju,

odvela me je na stranu
i rekla mi na lošem engleskom:

„Vaša muzika je mnogo
pomogla mojoj ćerki.

Hvala vam što ste odseli ovde.
Jako smo vam zahvalni.“

I pomislila sam, ovo jeste fer.

To je ovo.

Par meseci kasnije,
bila sam na Menhetnu,

i putem Tvitera zatražila sam prenoćište
i već u ponoć

našla sam se pred vratima
na donjem Ist Sajdu.

I palo mi je na pamet da nikad
pre toga nisam surfovala sama.

Uvek sam bila sa svojim bendom ili timom.

Da li ovo rade glupi ljudi?
(Smeh)

Da li ovako umiru glupi ljudi?

I pre nego što sam stigla da se predomislim,
vrata su se širom otvorila.

Ona je umetnica, a on finansijski
bloger za Rojters,

nalili su mi čašu crnog vina

i ponudili mi kupatilo.

Proživela sam na hiljade
takvih i onakvih noći.

Veoma često kauč-surfujem.
Dosta i kraud-surfujem, takođe.

Smatram da su kauč-surfing
i kraud-surfing

u suštini jedno te isto.

Zaranjaš u publiku

i oslanjate se jedno na drugo.

Pitala sam jednom bend
koji mi je bio predgrupa

da li hoće da puste šešir kroz publiku

da zarade još koji dinar,
kao što sam ja često radila.

Kao po običaju,
svi iz benda su odmah pristali

osim jednog lika,

koji mi je rekao da ne može sebe
da privoli na to.

Osećao bi se kao da prosjači
kada bi stajao tako sa šeširom.

Prepoznala sam njegov strah od onog:
"Da li je to fer?" i "Zaposli se!"

U međuvremenu, moj bend je postajao
sve veći i veći.

Potpisali smo ugovor sa čuvenom
izdavačkom kućom.

Naša muzika je mešavina
panka i kabarea.

Nije baš za svakog.

Dobro, možda je za vas.

Potpisali smo i to uzbuđenje
je dovelo do našeg drugog albuma.

Album je izašao i prodao se u oko
25.000 kopija u prvih par nedelja,

a to se smatra neuspehom.

Pitala sam ih:
"Zar 25.000 nije mnogo?"

Rekli su mi:
"Ne, prodaja opada. To je neuspeh."

I napustili su nas.

U to isto vreme, dok sam delila autograme
i zagrljaje posle svirke,

prišao mi je neki lik,

dao mi novčanicu od 10 dolara

i rekao:

"Izvini, narezao sam vaš CD od drugara."

(Smeh)

"Ali čitam vaš blog,
znam da mrzite svog producenta.

Samo sam želeo da vam dam novac."

To je onda počelo stalno da se dešava.

Nakon svojih svirki, postala sam šešir,

morala sam da stojim
i prihvatam pomoć od ljudi,

ali za razliku od člana naše predgrupe,

zapravo sam imala
ogromno iskustvo u stajanju.

Hvala.

U tom trenutku sam odlučila

da dajem svoju muziku besplatno

preko interneta kad god mogu.

Dakle, ovde je Metalika, Napster, loše;

Amanda Palmer je ovamo,
podsticaću ljude

da skidaju muziku sa torenta,
da je podele sa drugima,

ali zatražiću od njih pomoć
jer to mi je polazilo za rukom na ulici.

Otarasila sam se izdavačke kuće,
a za novi projekat

sa svojim novim bendom,
The Grand Theft Orchestra,

okrenula sam se kraud-finansiranju.

Zaronila sam u hiljade veza
koje sam do tada ostvarila

i zatražila sam od publike da me prihvati.

Cilj mi je bio 100.000 dolara.

Fanovi su me podržali
sa gotovo 1,2 miliona,

što je najveći muzički projekat ostvaren
kraud-finansiranjem do sada.

(Aplauz)

Vidite koliko je to ljudi.

To je oko 25.000 ljudi.

Mediji su me upitali: „Amanda,

muzička industrija tone,
a ti podstičeš pirateriju.

Kako si naterala sve ove ljude
da plate muziku?“

Moj odgovor je bio:
"Nisam ih naterala. Zamolila sam ih."

Kroz taj čin traženja pomoći od ljudi

zbližila sam se s njima.

A kada se zbližite s njima,
ljudi žele da vam pomognu.

Mnogim izvođačima je to nelogično.

Ne žele da traže bilo šta.

Mada nije lako. Nije lako tražiti.

I mnogi umetnici imaju problema s tim.

Traženje vas čini ranjivim.

Dobila sam puno kritika preko interneta

nakon što se moj projekat
na Kikstarteru pročuo

jer se i dalje bavim
šašavim kraudsorsingom,

konkretno zbog toga
što pozivam muzičare

koji su naši fanovi
da nam se pridruže na bini

uz par pesama u zamenu
za ljubav, ulaznice i pivo.

Ovo je obrađena slika

koja se pojavila na jednom vebsajtu.

To me je zabolelo na vrlo poznat način.

Ljudi koji su mi govorili:
"Više nemaš prava

da tražiš takvu vrstu pomoći",

podsetili su me na ljude
koji su mi iz auta dobacivali: "Zaposli se!"

Jer oni nisu bili s nama na ulici,

nisu iskusili tu razmenu

koja se odigravala između mene
i moje publike,

razmena koju sam smatrala da je fer,
njima je bila potpuno strana.

Ovo nije baš bezbedan posao.

Ovo je moja Kikstarter
promotivna žurka u Berlinu.

Na kraju večeri, skinula sam se
i dozvolila svima da crtaju po meni.

Da vam kažem, ako želite
da u potpunosti osetite

kako izgleda imati poverenja u strance,

preporučujem vam ovo,

naročito ako su ti stranci pijani Nemci.

Ovo je prisnost na nivou nindža majstora

jer ono što ovde zapravo govorim je:

"Ovoliko vam verujem.

Da li sam u pravu? Pokažite mi."

Većim delom ljudske istorije,

muzičari i umetnici su bili ljudi iz naroda,

pristupačni i otvoreni,
a ne nedostižne zvezde.

Slavne ličnosti se vole sa daljine,

ali internet i ono što preko njega

možemo besplatno
da podelimo sa drugima

nas vraćaju u prošlost.

Bolje je imati par ljudi
koji vas vole izbliza,

više vam ne treba.

Mnoge ljude buni to što

ne postoji određena cena.

Na to gledaju kao na nepredvidivi rizik,
ali u odnosu na sve što sam proživela,

Kikstarter, ulicu,
vrata u donjem Ist Sajdu,

ništa od toga ne predstavlja rizik.

Sve to smatram za poverenje.

Internet alati čine

da je ta razmena laka i prirodna
kao ulica,

gde i stižu.

Ali ni najsavršenija pomagala
nam neće pomoći,

ako ne možemo da se suočimo

i dajemo i primamo bez straha

i što je najvažnije,

da zatražimo pomoć
bez osećanja sramote.

Svoju muzičku karijeru sam provela

pokušavajući da ostvarim kontakt
sa ljudima na internetu

onako kao nekad na kutiji.

Zato blogujem i tvitujem
ne samo o datumima turneje

ili novom spotu,
već o našem radu, umetnosti,

našim strahovima, mamurlucima,
greškama

i tako upoznajemo jedni druge.

A kada zaista upoznamo jedni druge,

želimo i da pomognemo jedni drugima.

Mislim da su ljudi dosad bili opsednuti
pogrešnim pitanjem,

a to je: "Kako da nateramo
ljude da kupuju muziku?"

Zašto ne bismo pošli od pitanja:

"Kako da dopustimo ljudima
da kupe muziku?"

Hvala vam.

(Aplauz)