Umetnost mirovanja

Kuda bi putopisac Piko Ijer najviše voleo da ode? Nikuda. U neočekivanoj i liričnoj meditaciji, on posmatra izuzetne uvide do kojih se stiže kad se odvoji vreme za mirovanje. U našem svetu stalnog kretanja i ometanja, on pronalazi strategije uz pomoć kojih možemo povratiti nekoliko minuta svakog dana, ili nekoliko dana u svakih nekoliko meseci. Ovo je govor za svakoga ko se oseća preplavljenim zahtevima našeg sveta.

Ja sam doživotni putnik.

Čak i kao dete,

zapravo sam računao kako bi bilo jeftinije

ići u internat u Engleskoj

nego u najbolju školu u okolini
kuće mojih roditelja u Kaliforniji.

Tako sam od svoje devete godine

leteo sam, nekoliko puta godišnje

preko Severnog pola,
kako bih otišao do škole.

Naravno, što sam više leteo,
to mi se letenje više dopadalo,

tako da sam iste nedelje kada sam
maturirao nakon srednje škole

našao posao gde sam brisao stolove

kako bih mogao da provedem
svako godišnje doba svoje 18. godine

na drugačijem kontinentu.

Onda je bilo skoro neizbežno
da postanem putopisac

kako bih posao i uživanje
pretvorio u istu stvar.

Zaista sam počeo da mislim
da ako ste imali tu sreću

da hodate kroz hramove u Tibetu
osvetljene svećama

ili da lutate obalama Havane

dok se muzika čuje svuda oko vas,

mogli biste da prenesete te zvuke
i kobaltno plavo nebo,

kao i žubor plavog okeana

svojim prijateljima kod kuće

i da zaista u svoj život unesete

nešto magije i jasnoće.

Osim toga što, kao što svi znate,

jedna od prvih stvari koju naučite
dok putujete je to

da nijedno mesto nije magično
ukoliko ga ne gledate pravim očima.

Ako besnog čoveka odvedete na Himalaje,

samo će početi da se žali na hranu.

Na moje čuđenje,
otkrio sam da je najbolji način

da razvijem pažljivije i zahvalnije oči

bilo to da ne idem nikud,

samo da sedim mirno.

Naravno, mirnim sedenjem
dobar deo nas dobija ono

čemu najviše težimo
u našim ubrzanim životima, a to je odmor.

Ali otkrio sam da je to i jedini način

da filtriram kroz galeriju
svojih iskustava

i pridam smisao budućnosti i prošlosti.

Na moje veliko iznenađenje,

otkrio sam da je neodlazak nikud

u najmanju ruku uzbudljiv
kao odlazak na Tibet ili Kubu.

Pod neodlaskom nikud,
ne smatram nešto strašnije

od toga da odvojite nekoliko minuta
svakog dana

ili nekoliko dana svakog godišnjeg doba,

ili kao što neki ljudi rade,

nekoliko godina života

kako biste dovoljno dugo stajali u mestu

da otkrijete šta vas najviše pokreće,

da se setite gde je vaša istinska sreća

i da se prisetite da ponekad

preživljavanje i življenje

idu u suprotnim pravcima.

Naravno, ovo su nam pričali
mudri ljudi kroz vekove,

iz svih tradicija.

To je stara ideja.

Pre više od 2000 godina,
Stoici su nas podsećali

da nije naše iskustvo
ono koje čini naše živote,

već ono šta s njime radimo.

Zamislite da kroz vaš grad
iznenada prođe uragan

i pretvori sve u gradu u prah.

Jedan čovek je potresen do kraja života.

Drugi čovek, možda njegov brat,
oseća se skoro oslobođeno

i odlučuje da je ovo sjajna prilika
da ponovo započne život.

U pitanju je identičan događaj

ali sa drastično različitim odgovorima.

Ne postoji ništa ili dobro ili loše,
kao što je Šekspir napisao u "Hamletu",

već razmišljanje to čini takvim.

Ovo je bilo i moje iskustvo kao putnika.

Pre 24 godine otišao sam
na neverovatno putovanje

po Severnoj Koreji.

Ali putovanje je trajalo nekoliko dana.

Ono što sam s njim uradio sedeći,
vraćajući mu se u mislima,

pokušavajući da ga razumem,
nalazeći za njega mesto u mislima,

to traje već 24 godine

i verovatno će trajati celog života.

Drugim rečima, putovanje mi je pružilo
neke neverovatne uvide,

ali sam samo sedeći u mestu

mogao da ga pretvorim
u dugotrajne uvide.

Ponekad mislim da se dosta naših života

dešava unutar naših glava,

u sećanju, mašti, tumačenju, nagađanju,

tako da ako zaista želim
da promenim život,

najbolje bi bilo početi od uma.

Još jednom, ništa ovde nije novo -

zato su nam Šekspir i Stoici
govorili ovo vekovima unazad,

ali Šekspir nikada nije morao
da se suoči sa 200 mejlova dnevno.

(Smeh)

Koliko ja znam,
Stoici nisu bili na Fejsbuku.

Svi znamo da smo u našim instant životima

mi sami ti koji smo

među najopterećenijim stvarima.

Gde god da smo,
koje god doba dana ili noći,

naši šefovi, pošiljaoci mejlova,
naši roditelji, mogu da dopru do nas.

Sociolozi su zapravo
otkrili da Amerikanci

poslednjih godina rade manje sati
nego pre 50 godina,

ali imamo osećaj da radimo više.

Imamo sve više uređaja za uštedu vremena,

ali se ponekad čini da vremena
imamo sve manje.

Sve lakše možemo kontaktirati ljude

u najdaljim delovima planete,

ali ponekad u tom procesu

izgubimo dodir sa nama samima.

Jedno od mojih najvećih
iznenađenja kao putnika

je to što sam otkrio
da su često oni ljudi

koji su nam najviše omogućili
da idemo svuda

upravo oni koji nemaju nameru
da idu bilo kuda.

Drugim rečima, upravo ta bića

koja su stvorila tehnologije

koje prevazilaze toliko
ograničenja starinskog,

su ona koja su najmudrija
što se tiče potrebe za ograničenjima,

čak i kad je tehnologija u pitanju.

Jednom sam otišao u sedište Gugla

i video sam sve one stvari
za koje su čuli mnogi od vas -

kućice na drvetu unutar zgrade,
trampoline,

radnike koji imaju
20% plaćenog vremena slobodno

kako bi mogli da puste maštu da luta.

Ali još više me je impresioniralo to,

dok sam čekao
svoju digitalnu identifikaciju,

jedan radnik Gugla
mi je pričao o programu

koji je trebalo da započne
kako bi podučio mnogo drugih

koji vežbaju jogu da postanu treneri,

a drugi radnik Gugla mi je pričao
o knjizi koju treba da napiše

o unutrašnjem mehanizmu pretrage

i načinima na koje je nauka
empirijski dokazala

da sedenje ili meditacija može da dovede

ne samo do boljeg zdravlja
i jasnijeg razmišljanja,

već i bolje emotivne inteligencije.

Imam drugog prijatelja
u Silicijumskoj dolini

koji je zaista jedan
od najelokventnijih zagovornika

najnovijih tehnologija,

i koji je zapravo bio jedan od osnivača
magazina "Wired", Kevin Keli.

Kevin je napisao svoju poslednju
knjigu o novim tehnologijama

bez pametnog telefona,
laptopa ili TV-a u svom domu.

Poput mnogih u Silicijumskoj dolini,

veoma se trudi da se pridržava

onoga što nazivaju internet sabatom,

gde svake nedelje na 24 ili 48 sati

potpuno odu sa interneta

kako bi dobili smisao pravca

i proporcije koji će im trebati
kada ponovo odu na mrežu.

Jedna stvar koju nam tehnologija
nije uvek dala

je možda smisao za to
kako da je najbolje koristimo.

Kada pričamo o sabatu -

pogledajte Deset zapovesti -

tu je samo jedna reč
gde se koristi pridev "sveti",

i u pitanju je sabat.

Uzmem svetu jevrejsku knjigu, Toru -

njeno najduže poglavlje tiče se sabata.

I svi znamo da je to jedan
od naših najvećih luksuza,

prazan prostor.

U mnogo muzičkih dela,
pauza ili prekid je ono

što komadu daje njegovu lepotu i oblik.

Kao pisac, ja znam

da ću često pokušati da ubacim
dosta praznog prostora na stranici

kako bi čitalac mogao da završi
moje misli i rečenice

i kako bi čitaočeva mašta
imala mesta da diše.

Naravno, u fizičkom svetu, dosta ljudi,

ako imaju sredstva,

pokušaće da uzmu
zemlju na selu, drugi dom.

Nikad nisam počeo da imam ta sredstva,

ali ponekad se setim da kada god hoću,

mogu da imam drugi dom u vremenu,
ako ne u prostoru,

samo tako što ću uzeti slobodan dan.

To nikad nije lako jer, naravno,
kada god to uradim, dobar deo provedem

brinući se o dodatnim stvarima

koje će se sručiti na mene sledećeg dana.

Ponekad pomislim da bih se radije
odrekao mesa, seksa ili vina

nego mogućnosti da proveravam mejl.

(Smeh)

Svakog godišnjeg doba
pokušam da se povučem na tri dana

ali deo mene se još oseća krivim
što ostavljam svoju jadnu suprugu

i ignorišem sve te naizgled hitne mejlove

od svojih šefova

i možda propuštam
rođendansku žurku nekog prijatelja.

Ali čim dođem na mesto potpunog mira,

shvatam da samo odlaskom na takvo mesto

dobijam nešto sveže,
kreativno ili radosno što bih podelio

sa suprugom, šefovima ili prijateljima.

Inače, zaista,

samo im namećem
svoju iscrpljenost ili zaokupljenost,

što uopšte nije blagoslov.

Kada sam imao 29 godina,

odlučio sam da preuredim ceo život

tako što neću ići nigde.

Jedne večeri sam se
vraćao iz kancelarije,

ponoć je prošla, bio sam u taksiju
i išao sam Tajms skverom,

i odjednom sam shvatio
da sam toliko jurcao

da nikad nisam mogao
da sustignem svoj život.

Tako se desilo, da je moj život tada

bio skoro pa onaj
o kom sam sanjao kao dečak.

Imao sam veoma zanimljive
prijatelje i kolege,

lep stan na ćošku
Avenije Park i 20. ulice.

Po meni, imao sam fascinantan posao
gde sam pisao o dešavanjima u svetu,

ali nikad nisam mogao da sebe
dovoljno odvojim od toga

da se čujem kako mislim -

ili zaista, razumevam
da li sam istinski bio srećan.

Tako sam napustio svoj život iz snova

zbog jedne sobe
u uličicama Kjota u Japanu,

mesta koje me je dugo

vuklo sebi na jak i misteriozan način.

Čak i kao dete,

samo bih pogledao sliku Kjota
i prepoznao bih ga,

znao sam ga pre nego što sam
ga video svojim očima.

Kao što znate, to je

predivan grad okružen brdima,

sa više od 2000 hramova i svetilišta,

gde su ljudi bili u mestu
800 i više godina.

Ubrzo nakon što sam se tamo preselio,
završio sam ovde gde sam još uvek,

sa suprugom, tada našom decom,

u dvosobnom stanu, bogu iza nogu,

bez bicikla, bez automobila,

bez TV programa koji razumem,

i još uvek moram
da izdržavam moje najbliže

kao putopisac i novinar,

tako da ovo očigledno nije idealno
za napredak u poslu,

kulturno uzbuđenje

ili društvenu različitost.

Ali shvatio sam da mi to daje
ono što najviše cenim,

a to su dani

i sati.

Tamo nijednom nisam morao
da koristim mobilni telefon.

Skoro nikad nisam morao da gledam na sat,

i svakog dana kada bih ustao

dan bi se preda mnom ispružio

kao otvorena livada.

A kada život izbaci jedno
od svojih gadnih iznenađenja,

kao što zna, više puta,

kada doktor dođe u moju sobu

sa ozbiljnim izrazom lica

ili automobil iznenada skrene
ispred mog na putu,

znam, u svojoj srži,

da će me vreme koje sam proveo
ne idući nikud

održati mnogo više od vremena

koje sam proveo jurcajući
po Butanu ili Uskršnjem ostrvu.

Uvek ću biti putnik -

moja egzistencija zavisi od toga -

ali jedna od lepota putovanja je to

što vam dozvoljava da donesete mirovanje

u kretanje i halabuku sveta.

Jednom sam seo na avion
u Frankfurtu, u Nemačkoj,

i mlada Nemica je došla i sela pored mene

i započela veoma prijateljski razgovor

koji je trajao oko 30 minuta,

i onda se samo okrenula

i mirno sedela 12 sati.

Nijednom nije uključila svoj monitor,

nije izvukla knjigu, nije čak ni spavala,

samo je sedela mirno,

i nešto od njene čistoće i smirenosti
se zaista prenelo na mene.

Primetio sam da ovih dana sve više ljudi
svesno poduzima mere

kako bi stvorili prostora
u svojim životima.

Neki ljudi odlaze u izolovana odmarališta

gde će potrošiti stotine dolara za noć

samo da predaju svoj telefon i laptop

recepciji po dolasku u hotel.

Neki ljudi koje znam,
pre nego što odu na spavanje,

umesto pregledanja svojih poruka

ili posete Jutjubu,

samo isključe svetla i slušaju muziku

i primećuju da spavaju mnogo bolje

i bude se odmorniji.

Jednom sam imao sreće

da se vozim do visokih, tamnih planina
iza Los Anđelesa,

gde je veliki pisac i pevač

i međunarodni srcelomac, Lenard Koen

živeo i radio mnogo godina
kao pravi monah

u Zen centru Maunt Boldi.

Nije me iznenadilo

kada je album koji je snimio
u svojoj 77. godini,

kojem je dao namerno
neprivlačan naziv "Stare ideje"

došao na prvo mesto top lista
u 17 zemalja sveta,

a u drugih devet je bio u prvih pet.

Mislim da nešto u nama vapi

za osećajem intimnosti i dubine
koje dobijamo od takvih ljudi

koji odvoje vreme da bi sedeli mirno.

I mislim da mnogi imaju osećaj,
ja ga imam svakako,

da sedimo na oko 5 centimetara
od ogromnog platna

i bučno je i prenatrpano

i menja se svake sekunde,

a to platno je naš život.

Samo tako što ćemo koraknuti unazad,
i onda još nazad,

i tako što ćemo biti mirni,

možemo da počnemo da vidimo
šta platno znači

i da vidimo širu sliku.

Nekoliko ljudi to čini za nas
tako što ne idu nigde.

U dobu ubrzanja,

ništa ne može biti uzbudljivije
od toga da idete polako.

A u dobu ometanja pažnje,

ništa nije tako luksuzno
kao obraćanje pažnje.

A u dobu stalnog kretanja,

ništa nije tako hitno kao sedenje u mestu.

Tako da na sledeći odmor možete otići

u Pariz, na Havaje ili u Nju Orleans -

kladim se da ćete se divno provesti.

Ali ako želite da se kući vratite
živahni i puni sveže nade,

zaljubljeni u svet,

mislim da ćete možda želeti
da uzmete u obzir da ne idete nikud.

Hvala vam.

(Aplauz)