Šta je to snoligoster? Kratka lekcija o političkom govoru

Većina političara vrlo pažljivo bira reči, kako bi oblikovali stvarnost koju žele da stvore. Ali, da li uspevaju u tome? Etimolog Mark Forsajt sa nama deli nekoliko zanimljivih priča o poreklu reči iz britanske i američke istorije (na primer, da li ste se ikada zapitali kako je Džordž Vašington postao "predsednik"?) i daje iznenađujuć zaključak. (sa TEDxHousesofParliament u Londonu)

Jedna od mojih omiljenih reči
u okfordskom rečniku

engleskog jezika je "snollygoster".

Zato što zvuči tako dobro.

Značenje reči snoligoster je

neiskren političar.

Međutim, postojao je u 19. veku

urednik novina koji ju je
definisao još bolje, rekavši:

"Snoligoster je osoba koja traži fotelju

bez obzira na stranku,
ideologiju ili principe,

i koja, kada pobedi,

zadržava mesto pukom snagom

ogromnog ludog filozofiranja."

(Smeh)

Nemam pojma šta znači "talknophical".

Ima veze s rečima, pretpostavljam.

Ali je veoma važno
da su reči u centru politike,

i svi političari znaju da moraju
da kontrolišu jezik.

Na primer sve do 1771.

britanski parlament nije dozvoljavao
novinama da prenesu

tačne reči koje su izgovorene
u debatnoj sali.

I sve se svodilo na hrabrost

čoveka neobičnog imena, Bras Krozbi,

koji se suprotstavio Parlamentu.

I bio je bačen u tamnicu Londonske kule

i zatočen,

ali je bio dovoljno hrabar,

dovoljno hrabar da im se suprotstavi,

i na kraju, imao je toliku podršku
građana Londona da je pobedio.

Nekoliko godina kasnije,

imamo prvu zabeleženu upotrebu fraze

"hrabar kao mesing (bras)".

Većina ljudi misli da se radi o metalu.

Ali to nije tačno.

Radi se o borcu za slobodu štampe.

Kako bih vam zaista pokazao

kako međusobno deluju reči i politika,

želim da vas odvedem natrag u SAD

nakon dobijanja nezavisnosti.

Morali su da se suoče sa pitanjem

kako zvati Džordža Vašingtona,
njihovog vođu.

Nisu znali.

Kako zvati vođu republikanske države?

O ovome se dugo vodila debata u Kongresu.

I bilo je raznoraznih predloga u igri,

koji su mogli biti prihvaćeni.

Neki su želeli da ga zovu

Glavni magistrat Vašington,

a drugi, Njegovo visočanstvo
Džordž Vašington,

a neki, Zaštitnik
sloboda naroda SAD Vašington.

Nije tako zvučno.

Neki ljudi su prosto želeli
da ga zovu kraljem.

Mislili su da se to pokazalo dobrim.

To čak nije bilo monarhijski,

mislili su da možete biti

izabrani za kralja na određeno vreme.

Da znate, moglo je da upali.

Svi su poludeli od dosade, zapravo,

jer je ova rasprava trajala tri nedelje.

Čitao sam dnevnik jednog jadnog senatora,

koji je sve vreme ponavljao:
"Još uvek ista tema."

A razlog odlaganja i dosade je taj

da je Predstavnički dom bio protiv Senata.

Predstavnički dom nije želeo da Vašingtona

obuzme moć.

Nisu želeli da ga zovu kraljem

za slučaj da njemu ili njegovim
naslednicima nešto padne napamet.

Te su hteli da mu daju
najponizniju, najoskudniju,

najpatetičniju titulu
koju su mogli da smisle.

I ta titula je bila "predsednik".

Predsednik. Nisu izmislili titulu,
ona je već postojala,

ali je označavala nekog
ko predsedava sastankom.

Nešto kao glavni sudija.

A nije ni imala veću grandioznost

od termina "glavni" ili "nadležni".

Postojali su retki predsednici
malih kolonijalnih saveta

i delova vlasti, ali zapravo
nije bila nikakva titula.

Zato se Senat pobunio protiv toga.

Rekli su: "To je smešno,
ne možete ga zvati predsednikom!"

"Ovaj čovek treba da potpisuje sporazume
i sastaje se stranim velikodostojnicima."

I ko će ga shvatiti ozbiljno

ako ima malu smešnu titulu

kao što je predsednik SAD?

Posle tronedeljne rasprave, na kraju

Senat nije popustio.

Umesto toga, pristali su da koriste
titulu presednika, za sada,

ali su želeli da se zabeleži

da se ne slažu sa tim

iz dužnog poštovanja prema mišljenjima
i običajima civilizovanih nacija,

bilo da su republike
ili monarhije po uređenju,

čiji je običaj prihvatanje,

kroz kancelariju Glavnog magistrata,
titule za poštovanje,

a ne prokleti predsednik,

i da u saradnji sa stranim državama,

visočanstvo naroda SAD

neće biti izloženo riziku
zbog izgleda jednostavnosti,

tj. ne želimo da izgledamo
kao prokleti čudaci.

Iz ovoga možete saznati
tri zanimljive stvari.

Pre svega, i ovo mi je omiljeno,

je da, koliko sam bio
u mogućnosti da saznam,

Senat nikada nije formalno
prihvatio titulu predsednika.

Barak Obama, predsednik Obama,
je tu na određeno vreme

čekajući da se Senat baci na posao.

Druga stvar koju možete naučite je da,

kada vlada kaže da je nešto
privremena mera -

(Smeh)

još uvek možete čekati i posle 223 godine.

A treća stvar koju možete saznati,

i ovo mi je vrlo važno,

ovo je poenta s kojom želim da završim,

je da titula presednika
Sjedinjenih Američkih Država

ne zvuči tako skromno ovih dana, zar ne?

Ima neke veze s nešto preko 5.000

nuklearnih bojnih glava
koje ima na raspolaganju

i najvećom ekonomijom na svetu,

flotom dronova i sličnim stvarima.

Stvarnost i istorija su obogatili
tu titulu grandioznošću.

Tako da je na kraju pobedio Senat.

Dobili su svoju titulu za poštovanje.

Takođe, druga briga Senata,
pojava jednostavnosti,

pa, tada je bila jedinstvena.

A sada, znate li koliko nacija
ima predsednika?

Sto četrdeset i sedam.

I sve to zato što žele da zvuče

kao čovek koji ima 5.000
nuklearnih bojnih glava, itd.

Dakle, na kraju je Senat pobedio,

a Predstavnički dom izgubio,

jer niko se neće osećati tako skromno

kada mu budu rekli da je sada

predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

I to je važna lekcija
koju danas možete naučiti,

i ona s kojom želim da vas ostavim.

Političari biraju reči i koriste ih
da oblikuju stvarnost,

da kontrolišu stvarnost, ali u stvari,

stvarnost menja reči mnogo više

nego što reči mogu da promene stvarnost.

Hvala vam mnogo.