Ideastezija: Kako osećamo ideje? - Danko Nikolić

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/ideasthesia-how-do-ideas-feel-danko-nikolic

Tradicionalni model naše mentalne funkcije je takav da prvo naša čula snabdevaju mozak informacijama, koji posle prevodi te osećaje u odgovarajuće mentalne pojave: svetlost u vizualne slike, vazdušne vibracije u auditivne doživljaje, itd. Ali šta ako se ti procesi, zapravo, događaju simultano? Danko Nikolić opisuje teoriju ideastezije.

Lekcija Danka Nikolića, animacija nenatv

Dugo pre nego što je Dekart slavno izjavio
"Mislim, dakle postojim,"

i još dugo posle toga,

slični naučnici i filozofi

uporno pokušavaju da odgonetnu
zagonetku um-telo.

Da li je um neki zaseban, nematerijalni
entitet koji upravlja mašinom od mesa?

Ili je samo naročito nedostižan deo
našeg fizičkog tela,

kako može da prevede ulazne jedinice
naših životinjskih čula

u neka naizgled nefizička iskustva
koja nazivamo mislima?

Ali iako su odgovori predmet
beskrajne debate,

novija istraživanja navode
da deo problema leži u tome

kako formulišemo pitanja na prvom mestu,

pretpostavljajući razliku između
čulne percepcije i ideja

koja možda i ne postoji.

Tradicionalni model naše mentalne funkcije

kaže da čula obezbeđuju zasebne podatke
našem mozgu

koji se onda prevode u prikladne
mentalne fenomene:

vizualne slike u drveće, audio doživljaje
u pesmu ptica, i tako dalje.

Ali povremeno, srećemo ljude

čija se čula međusobno mešaju,
omogućavajući im da čuju boje,

ili da osete ukus zvuka.

Do skoro, opšte poimanje ovog fenomena

zvanog sinestezija,

bilo je da postoji direktna veza
između delova mozga

odgovornih za čulne podsticaje kao što je

sposobnost da se vidi žuta boja
nakon što se čuje ravan b ton.

Ali novije studije su pokazale
da se sinestezija

u stvari događa posredstvom
našeg razumevanja

oblika, boja i zvukova
koje naša čula shvataju.

Kako bi se ovi doživljaji
ukrštenih čula dogodili,

ideje i koncepti viših nivoa
koje naš um povezuje

sa čulnim ulaznim jedinicama
moraju biti aktivirani.

Na primer, ovaj oblik može se protumačiti
ili kao slovo "s" ili broj "5",

i sinestete povezuju svaki od njih
sa različitim bojama ili zvukovima

na osnovu toga kako ih interpretiraju

bez obzira na to što vizuelni nadražaj
ostaje identičan.

U drugoj studiji, sinesteti su stvorili
nove asocijacije sa bojama

za nepoznata slova, nakon što su saznali
šta slova predstavljaju.

Tako da, iz razloga što se zasniva na vezi
između ideja i čula,

ova mentalna pojava
koja je osnova sinestezije

poznata je kao ideastezija.

Sinestezija se dešava
samo kod nekih ljudi,

iako bi mogla biti češća
nego što se ranije verovalo.

Ali sama ideastezija je
ključni deo naših života.

Skoro svi mi povezujemo crvenu boju
sa toplotom, a plavu sa hladnoćom.

Mnogi bi se složili da su svetle boje,
slova u kurzivu, i tanke linije

visokog tona,

dok su zemljane nijanse niskog tona.

I dok su mnoge od ovih asocijacija
usvojene kroz izloženost kulturi,

neke su pronađene kod
novorođenčadi i majmuna,

odakle sledi da se bar sa nekim
od ovih asocijacija rađamo.

Kada su upitani da izaberu između
dva moguća imena za ova dva oblika,

ljudi iz potpuno drugačijih kulturoloških
i jezičkih pozadina,

u većini slučajeva složili su se
da je "kiki" šiljata zvezda,

dok je "buba" okrugla grudvica,

oba zbog samih zvukova,
i oblika naših usana

dok ih izgovaramo.

I ovo dovodi do još više asocijacija

unutar bogate semantičke mreže.

Kiki je opisan kao nervozan i pametan,

dok je buba doživljavan kao lenj i spor.

Sve ovo ukazuje na to da
naša svakodnevna iskustva

boja, zvukova i drugih nadražaja
ne stanuju na odvojenim čulnim ostrvima

već da su organizovana u mreže asocijacija

slične mreži jezika.

To nam omogućava da razumemo metafore

iako one nemaju logičkog smisla,

kao što je poređenje snega
sa belim pokrivačem,

na osnovu zajedničkog
osećaja mekoće i lakoće.

Ideastezija je možda presudna za umetnost,

koja se zasniva na sintezi
konceptulanog i emocionalnog.

Kod velike umetnosti, ideja i osećaj
međusobno se upotpunjuju,

bilo da li se tekst pesme
savršeno uklapa sa melodijom,

tematski sadržaj slike

pojačan korišćenjem boja
i pokreta četkice,

ili dobro osmišljen zaplet romana

prenesen perfektno izrađenim rečenicama.

Najvažnije, mreža asocijacija
formirana ideastezijom

možda nije samo slična
našoj jezičkoj mreži

već, u stvari, može biti
njen sastavni deo.

Pre nego tradicionalni pogled,

gde naša čula prvo opažaju
niz boja i oblika,

ili neke vibracije u vazduhu,

i naš um ih onda klasifikuje
kao drvo ili sirenu,

ideastezija sugeriše da se ova dva procesa
dešavaju simultano.

Naša čulna percepcija oblikovana je našim
konceptualnim razumevanjem sveta.

I tako su povezani da jedan
ne može da postoji bez drugog.

Ako je ovaj model koji ideastezija
predlaže tačan,

može imati značajne implikacije
na neke od najvećih

naučnih i filozofskih pitanja
u vezi sa naukom o umu.

Bez već postojećeg koncepta sebe,

Dekart ne bi imao "ja"
kojem bi pripisao mišljenje.

I bez već postojeće mreže međusobno
povezanih i različitih koncepata,

naša čulna iskustva sveta bila bi
nediferencirana masa

pre nego izolovani objekti
koje zapravo razumemo.

Za nauku, zadatak je pronaći
gde se ova mreža nalazi,

kako se formira i kako međusobno deluje
sa eksternim nadražajima.

Za filozofiju, izazov je promisliti

šta ovaj novi model svesti znači
za naše razumevanje sebe

i naše veze sa svetom koji nas okružuje.