Глобални приоритети већи од климатских промена

Ако бисте добили 50 милијарди долара да потрошите, шта бисте прво решили - сиду или глобално загревање? Дански политички научник, Бјорн Ломборг, долази до изненађујућег решења.

Оно о чему бих желео да говорим
су заиста највећи проблеми на свету.

Нећу говорити о „Скептичном борцу
за заштиту животне средине“;

вероватно је и то добар избор.

(Смех)

Ипак, говорићу о томе
који су велики светски проблеми.

Пре него што наставим,
морам да затражим од сваког међу вама

да извади оловку и папир,

јер ћу затражити да ми помогнете
да прегледамо како ми то радимо.

Дакле, извадите своју оловку и папир.

Суштина је да постоји
много проблема на свету.

Набројаћу само неке од њих.

Осамсто милиона људи гладује.

Има милијарду људи без чисте, пијаће воде.

Две милијарде људи нема канализацију.

Неколико милиона људи умире
због ХИВ-а и сиде.

Листа се наставља унедоглед.

Две миллиарде људи ће озбиљно погодити
климатске промене и тако даље.

Постоји много, много проблема на свету.

У идеалном свету бисмо решили
све проблеме, али то не чинимо.

Ми заправо не решавамо све проблеме.

Ако то не чинимо,
питање које себи треба да поставимо,

а зато се то налази
у сесији о економији, је да кажемо,

ако не чинимо све ово,
треба заиста да се запитамо

које треба да решимо прво.

То је питање које желим да вам поставим.

Ако бисмо, рецимо, имали да потрошимо

50 милијарди долара
током наредне четири године

да чинимо добро у свету,
где би требало да их потрошимо?

Идентификовали смо
десет највећих проблема на свету,

а само ћу их ишчитати:

климатске промене, заразне болести,
сукоби, образовање,

финансијска нестабилност,
влада и корупција,

недовољна исхрана и глад,
миграције становништва,

каализација и вода, субвенције
и трговинске баријере.

Верујемо да ово у много чему

обухвата највеће светске проблеме.

Очигледно питање било би следеће:

шта мислите, који су проблеми највећи?

Одакле треба да кренемо
са решавањем ових проблема?

Међутим, то је погрешно
постављен проблем.

То је проблем који је изнет
у Давосу у јануару,

али, наравно, јавља се проблем
када затражите од људи

да се фокусирају на проблеме,

јер их не можемо решити.

Сигурно је највећи проблем
на свету то што сви умиремо,

али немамо технологију
да то решимо, зар не?

Дакле, поента није одређивање
приоритета међу проблемима,

већ одређивање приоритета
међу решењима проблема,

а то би било... наравно,
ту постаје мало компликованије.

За климатске промене
би то био протокол из Кјота.

За преносиве болести -

здравствене установе
и мреже против комараца.

За сукобе - Мировне снаге
Уједнињених нација и тако даље.

Поента у вези са којом вам се обраћам

је да у само 30 секунди,
а знам да је ово немогућ задатак,

запишете шта мислите
да су највећи приоритети.

Такође, а то је, наравно,
где економија постане зла,

да напишете које су то ствари
које не треба да урадимо, као прво.

Шта треба да је на дну листе?

Молим вас, одвојите 30 секунди,
разговарајте са својим суседом

и одредите шта би требало
да су главни и најмање важни приоритети

за решења која имамо
на највеће светске проблеме.

Невероватни део овог процеса -

наравно, волео бих, имам само 18 минута,

а већ сам вам дао
знатан део времена, зар не?

Волео бих да се ближе позабавимо тиме

и да вас наведем да размишљате
о овом процесу,

а то је оно што смо урадили.

Такође вас здушно охрабрујем,

а сигуран сам да ћемо о овоме
дискутовати касније,

да размислите како заправо
одређујемо приоритете.

Наравно, морате да се запитате

зашто, забога, никада пре
није направљена ова листа.

Један од разлога је да је одређивање
приоритета невероватно непријатно.

Нико не жели да ради ово.

Наравно, свака организација
би волела да је на врху такве листе.

Међутим, свака организација
не би ни волела да не буде на врху листе.

Пошто постоји много више ствари
које нису на врху листе

него оних које јесу, савршено је јасно

зашто се не прави таква листа.

УН постоји већ скоро 60 година,

а ипак никада нисмо
направили основну листу

великих ствари које можемо
да радимо на свету

и запитали се које треба да решимо прве.

То не значи да не одређујемо приоритете;

свака одлука је одређивање приоритета,
те, наравно, ми и даље то радимо,

макар и прећутно,

а то није добро као што би било
када бисмо заправо одредили приоритете

и разговарали о томе.

Предлажем да заправо кажемо

да смо већ дуго времена имали ситуацију
када смо имали избор могућности.

Постоји много ствари које можемо урадити,

али немамо висину трошкова, а ни величину.

Нисмо имали представу.

Замислите да одете у ресторан
и добијете велики јеловник,

али не знате цене.

Знате, имате пицу, али немате
представу колико кошта.

Могла би бити један долар
или хиљаду долара.

Могла би бити породична пица
или мала пица, зар не?

Желели бисмо да знамо ове ствари.

Копенхашки консензус то покушава да уради,

покушава да одреди трошкове
за ове проблеме.

У суштини, ово је процес
Копенхашког концензуса.

Имамо 30 најбољих светских економиста,
по тројицу у сваком подручју.

Имамо 3 најбољих светских економиста
који пишу о климатским променама.

Шта можемо да учинимо?

Колики ће бити трошкови
и какве ће бити користи од тога?

Исто је и за заразне болести -

три врхунска светска стручњака
се питају шта можемо да учинимо,

колико би то коштало,

шта бисмо могли да учинимо
у вези са тим и шта би био резултат.

И тако даље.

Затим су се врхунски светски економисти,

осам врхунских светских економиста,
укључујући три Нобелова лауреата,

срели у Копенхагену у мају 2004. године.

Звали смо их „тим из снова“.

Старешине Универзитета у Кембриџу
одлучиле су да их назову

економистима Реал Мадрида.

То заправо добро функционише
у Европи, али не и овде.

Они су у суштини направили
листу приоритета.

Онда се питате, зашто економисти?

Веома ми је драго
што сте поставили то питање (Смех)

јер је то веома добро питање.

Поента је у томе да,
ако желите да знате нешто о маларији,

питате стручњака за маларију.

Ако желите да знате
нешто о клими, питате климатолога.

Међутим, ако желите да знате
шта ћете од та два прво решавати,

не можете питати никога од њих
јер то није оно што раде.

То раде економисти.

Одређују приоритете.

Они извршавају у неку руку грозни задатак
да одређују који је први на реду,

а који треба решити касније.

Дакле, ово је листа
и желим да је поделим са вама.

Можете је видети на веб-сајту

и причаћемо о томе још,
сигуран сам, у току дана.

У суштини су направили листу
у којој су рекли

да су постојали лоши пројекти,
у суштини, пројекти

при којима уложите долар,
а добијете мање од долара натраг.

Затим, постоје фер пројекти,
добри пројекти и веома добри пројекти.

Наравно, требало би да започнемо
веома добар пројекат.

Кренућу од последњег

да бисмо завршили са најбољим пројектом.

Ово су били лоши пројекти.

Као што можете да видите,
на дну листе биле су климатске промене.

Ово вређа пуно људи,
а то је вероватно једна од ствари

за коју ће људи рећи
да не треба да се вратим на то.

Желео бих да причам о томе
јер је заиста чудно.

Зашто се ово јавило?

Заправо ћу покушати да се вратим на ово

јер је то вероватно једна од ствари

која се неће сложити
са листом коју сте записали.

Разлог зашто су се појавили
и рекли да је Кјото,

или рад на нечему сличном њему, лоша ствар

из простог разлога јер је неефикасна.

Тиме се не тврди
да се глобално загревање не дешава,

нити да није велики проблем,

али тврди се да је оно
што можемо урадити поводом тога

веома мало уз велике трошкове.

Оно што нам у суштини показују,
просек свих макроекономских модела,

је да би Кјото, ако би се сви сложили,
коштао око 150 милијарди долара годишње.

То је значајна количина новца.

То је 2 или 3 пута више
од глобалне развојне помоћи

коју дајемо Трећем свету сваке године,

а ипак, то би учинило мало доброг.

Сви модели су показали
да би одложило глобално загревање

за око шест година 2100. године.

Тако, момак у Бангладешу
ког ће задесити поплава у 2100.

може да сачека до 2106. године,

што јесте мало добро, али не и пуно.

Идеја је да смо потрошили пуно новца
радећи мало добрих ствари.

Тек да вам приближим смисао,

Уједињене нације су процениле
да бисмо за половину те суме,

за око 75 милијарди долара годишње,

могли да решимо
све главне проблеме на свету.

Могли бисмо да решимо питања
пијаће воде, канализације,

здравствене заштите и образовања
за свако људско биће на планети.

Морамо се запитати да ли желимо
да потрошимо двоструко више

чинећи веома мало добрих ствари,

или половину те суме и да урадимо
невероватно пуно добрих ствари.

Због тога, у ствари, настаје лош пројекат.

То не говори да,
ако бисмо имали сав новац на свету,

не бисмо желели да то урадимо,

већ да, ако немамо, то једноставно
није наш највећи приоритет.

Фер пројекти,
а нећу их све коментарисати,

већ само преносиве болести у оквиру
основне здравствене заштите,

који су успели само зато што је оквир
основне здравствене заштите сјајна ствар.

То би учинило пуно добра,
али је и веома скупо.

Поново, ово нам говори да изненада

почињемо размишљати
о обе стране једначине.

Ако погледамо добре пројекте,
ту спадају пројекти канализација и вода.

Поново, канализација и вода
су невероватно битни,

али је потребно уложити
у пуно инфраструктуре.

Зато желим да вам покажем
прва четири приоритета

који би требало да буду
бар међу првима којима ћемо се бавити

када причамо о бављењу
светским проблемима.

Четврти најбољи проблем је маларија,
бављење маларијом.

Маларија се јавља код око пар милиона људи
који се заразе сваке године.

То би могло достићи трошкове
и до једног процента

бруто домаћег производа
сваке године за нације које погађа.

Ако бисмо уложили око 13 милијарди долара
током следеће четири године,

могли бисмо смањити
њено јављање за половину.

Могли бисмо избећи смрт око 500 000 људи,

а што је можда и важније,
могли бисмо избећи

да се око милијарда људи
зарази сваке године.

Значајно бисмо увећали њихову способност

да се носе са многим другим проблемима
којима морају да се баве -

наравно, на дуже стазе,
да се баве и глобалним загревањем.

Трећи најбољи је слободна трговина.

У суштини, модел је показао да,
ако бисмо добили слободну трговину,

а поготово ако бисмо укинули
субвенције у Америци и Европи,

могли бисмо оживети глобалну економију

до запањујуће цифре
од око 2 400 милијарди долара по години,

од чега би половина припала Трећем свету.

Поново, поента је да заправо можемо извући

две до три стотине милиона људи
из сиромаштва,

драстично брзо, за око две до пет година.

То би била трећа најбоља ствар
коју можемо учинити.

Друга најбоља ствар била би
усредсређивање на неухрањеност.

Не само неухрањеност генерално,
већ постоји јефтин начин

суочавања са неухрањеношћу,
или недостатком микронутријената.

У основи, око половине светске популације
пати од недостатка

гвожђа, цинка, јода и витамина А.

Ако уложимо око 12 милијарди долара,

могли бисмо дубоко заћи у тај проблем.

То би могло бити друго по реду
најбоље улагање.

Најбољи пројекат би био
фокусирање на ХИВ или сиду.

У основи, ако уложимо 27 милијарди долара
током следећих осам година,

можемо избећи 28 милиона
нових случајева ХИВ-а и сиде.

Поново, ово чини и усредсређује се на то

да постоји два различита начина
да се суочимо са ХИВ-ом и сидом.

Један је лечење, а други је превенција.

Поново, у идеалном свету
бисмо радили обе ствари,

али у свету где не радимо ништа
или то не радимо добро,

морамо бар да се запитамо
где прво треба да уложимо,

а лечење је много скупље од превенције.

У суштини, овде је фокус на тврдњи

да можемо много више
улагањем у превенцију.

У основи, за суму новца коју потрошимо,

можемо урадити известан број
добрих ствари код лечења

и 10 пута више у превенцији.

Дакле, поново се фокусирамо
на превенцију уместо на лечење,

одмах на почетку.

Ово нас заиста тера да размислимо
о нашим приоритетима.

Желим да погледате
своју листу приоритета и да кажете

да ли сте је добро направили

или да ли је слична овоме
што је изнето овде.

Па, наравно, једна од ствари
су опет климатске промене.

Видим пуно људи који мисле

да је мала вероватноћа
да треба то да учинимо.

Треба да се бавимо и климатским променама,

ако ни због чега другог,
онда због тога што је то велики проблем,

али, наравно, не можемо
се бавити свим проблемима.

Има много проблема на свету,

а желим да осигурам, ако се већ
стварно фокусирамо на проблеме,

да се фокусирамо на праве,

оне код којих можемо учинити много,
уместо мало добрих ствари.

Мислим да је, заправо... Томас Шелинг,

један од учесника у тиму из снова
је то веома лепо срочио.

Једна од ствари коју људи заборављају
је да ће за 100 година,

када кажемо да ће се десити
највише климатских промена,

људи бити много, много богатији.

Чак и најпесимистичнији сценарио УН-а
са најгорим последицама

процењује да ће просечна особа
из света у развоју 2100. године

бити богата колико и ми данас.

Вероватније је да ће бити
од 2 до 4 пута богатија од нас.

Наравно, ми ћемо бити чак и богатији.

Поента је да, када причамо
о спашавању људи

или о помагању људима
у Бангладешу 2100. године,

не причамо о сиромашним
становницима Бангладеша,

већ о прилично богатом Холанђанину.

Стварна поента је, наравно, у томе

да ли желимо да потрошимо пуно новца
за пружање мало помоћи

за 100 година прилично богатом Холанђанину

или желимо да помогнемо
сиромашним људима, сада, у Бангладешу,

којима је стварно потребна помоћ,
а којима можемо помоћи уз мало новца.

Или, како је Шелинг то срочио,

замислите да сте богати,
као што ћете бити,

богати Кинез, Боливијац,
Конгоанац у 2100. години

и да се осврћете на 2005. годину
и кажете: „Чудно је што су толико бринули

да ми мало помогну
због климатских промена,

а толико мало бринули
да помогну мом деди и прадеди,

којима су могли много више помоћи

и којима је помоћ била много потребнија.“

Зато мислим да нам то стварно говори

зашто треба да доведемо у ред
наше приоритете,

чак и ако то не одговара типичном начину
на који сагледавамо проблем.

Наравно, то је углавном због тога
што су климатске промене добро приказане.

Имамо, знате, „Дан након сутра“;
то изгледа сјајно, зар не?

То је добар филм у смислу
да сигурно желим да га видим,

али не очекујте да ће Емерих

унајмити Бреда Пита да у следећем филму

гради пољски нужник
у Танзанији или слично. (Смех)

Од тога баш и не испадне нарочит филм.

По много чему, сагледавам
Копенхашки консензус

и целокупну дискусију о приоритетима

као одбрану од досадних проблема.

Тако ћемо осигурати да разумемо
да није битно да се осећамо добро.

Ово се не тиче тога да урадимо ствари
које уживају највише медијске пажње,

већ одређивања места на којима можемо
да урадимо највише добрих ствари.

Други приговор, који мислим
да је битно поменути,

је да ја некако, или ми некако,
правимо погрешан избор.

Наравно, треба све ове ствари да радимо.

У идеалном свету,
сигурно бих се сложио са тим.

Мислим да треба да радимо
на свим стварима, али то не чинимо.

Године 1970, развијени свет је одлучио
да ћемо потрошити

два пута више тог тренутка,
1970. године, на свет у развоју.

Отада се наша помоћ преполовила.

Не делује као да смо заправо на путу

изненадног решавања свих проблема.

Исто тако, људи се питају
и шта је са ратом у Ираку.

Потрошили смо 100 милијарди долара.

Зашто не потрошимо тај новац
на добре ствари у свету?

Слажем се.

Ако неко од вас може да наговори
Буша да то уради, одлично.

Поента је, наравно,

да ако добијете додатних
100 милијарди долара,

и даље желимо да их потрошимо
на најбољи могући начин, зар не?

Дакле, прави је проблем у томе
да се осврнемо

и размислимо о правим приоритетима.

Треба само да напоменем -
да ли је ово права листа коју имамо?

Знате, када питате
најбоље светске економисте,

на крају неминовно завршите
постављајући питање белим Американцима,

а то није нужно, знате,

сјајан начин да посматрате читав свет.

Тако смо позвали 80 младих људи
из целог света

да дођу и реше исти проблем.

Једини услови били су
да су студенти на неком универзитету

и да говоре енглески.

Већина њих је била, као прво,
из земаља у развоју.

Сви су имали исти материјал,
али су могли да се баве питањима

далеко изван опсега дискусије,
а то су и учинили,

да би створили сопствену листу.

Изненађујуће је да је листа
била веома слична,

са неухрањеношћу и болестима на врху,

а климатским променама на дну.

Урадили смо ово много пута.

Било је многих других семинара
и студената и различитих ствари.

Сви су они саставили
прилично сличну листу,

а то ме испуњава надом, заиста, да кажем
да верујем да постоји пут пред нама

који ће нас навести
да размишљамо о приоритетима

и да се запитамо шта је важно на свету.

У идеалном свету бисмо, опет,
волели да можемо све урадити,

али ако то не учинимо, можемо да почнемо
да размишљамо о томе одакле да кренемо?

Копенхашки консензус видим као процес.

Учинили смо то 2004. године,

а надамо се да ћемо окупити још много људи

и да ћемо добити боље информације
2008, 2012. године,

испланирати праве путеве за свет,

али и почети да размишљамо
о политичкој тријажи,

о томе да кажемо:

„Хајде да не радимо ствари
које чине мало, а коштају пуно,

ствари које не знамо како да урадимо,

већ хајде да урадимо сјајне ствари
тамо где можемо учинити много доброг,

уз мале трошкове, управо сада.“

Напослетку се не морате сложити

са дискусијом о томе
како правимо приоритете,

али морамо бити
искрени и поштени и рећи да,

ако има ствари које можемо учинити,
постоје и оне које не можемо.

Ако превише бринемо око неких ствари,

не бринемо о неким другим.

Надам се да ће нам ово помоћи
при бољем одређивању приоритета

и размишљању о побољшању света.

Хвала вам.