Podeljeno iskustvo apsurda

Čarli Tod izaziva bizarne, urnebesne i neočekivane javne scene: sedamdeset sinhronizovanih plesača na izlozima, "isterivači đavola" koji jure kroz javnu biblioteku Njujorka i godišnja vožnja metroom bez pantalona. Na TEDxBloomington on pokazuje kako njegova grupa, Improvizacija Svuda (Improv Everywhere), koristi ove nastupe da poveže ljude.

Započeo sam sa Improvizacijom Svuda
pre jedno deset godina

kada sam se preselio u Njujork
zainteresovan za glumu i komediju.

Bio sam nov u gradu,
tako da nisam imao pristup sceni,

pa sam odlučio da stvorim
svoju sopstvenu na javnim mestima.

Najpre ćemo pogledati projekat

koji predstavlja prvu vožnju metroom
bez pantalona.

Održana je januara 2002.

A ova žena je glavna zvezda snimka.

Ona nije svesna da je snimana.

Snimljena je skrivenom kamerom.

Ovo je voz broj 6 u Njujorku.

I ovo je prva stanica na toj liniji.

Ovo su dva Danca

koja su ušla i sela pored skrivene kamere.

A ono sam ja tamo u braon kaputu.

Napolju je oko -1 C.

Ja nosim šešir. I šal.

I devojka me primećuje upravo sad.

(Smeh)

I kao što ćete videti sada,
ne nosim pantalone.

(Smeh)

U ovom trenutku -

u ovom trenutku ona me primećuje,

ali u Njujorku se ludaci nalaze
u svakom mogućem prevozu.

Jedna osoba nije toliko neobična.

Ona se vraća čitanju svoje knjige,
koja, na žalost, nosi naziv "Silovanje".

(Smeh)

Znači, primećuje neobičnu stvar,

ali se vraća svojoj normalnoj rutini.

U međuvremenu, mojih šest prijatelja

čekaju na sledećim stanicama
takođe samo u donjem vešu.

I oni će ulaziti u voz jedan po jedan.

Ponašaćemo se kao da se ne poznajemo.

I ponašaćemo se
kao da smo nesrećnim slučajem

zaboravili svoje pantalone
tog hladnog januarskog dana.

(Smeh)

I u ovom trenutku,

ona odlučuje da skloni
svoju knjigu o silovanju.

(Smeh)

I odlučuje da se malo više posveti
svom okruženju.

U međuvremenu, dva Danaca levo od kamere,

pucaju od smeha.

Misle da je to najsmešnija stvar
koju su u životu videli.

I pogledajte kako ona ostvaruje
kontakt očima sa njima upravo sada.

(Smeh)

Obožavam ovaj momenat na snimku,

jer pre nego što je ovo postalo
podeljeno iskustvo,

bilo je možda pomalo zastrašujuće,

ili bar zbunjujuće za nju.

Ali kada je postalo podeljeno iskustvo,

prešlo je u nešto komično
čemu se mogla nasmejati.

Metro sada ulazi

na treću stanicu šeste linije.

(Smeh)

Snimak neće prikazati sve.

Ovo se nastavlja naredne četiri stanice.

Svih sedam momaka je ušlo u donjem vešu.

Na osmoj stanici, ušla je devojka
sa ogromnim cegerom

i objavila da prodaje pantalone za dolar -

kao što možete prodavati
baterije ili slatkiše u vozu.

Svi smo kupili po par pantalona, obukli ih

i rekli: "Hvala.
Baš mi je to trebalo danas,"

i potom se razlišli u različitim pravcima

bez objašnjenja šta se zapravo desilo.

(Aplauz)

Hvala.

Ovo je fotka sa tog video snimka.

Obožavam reakciju te devojke.

I kako sam gledao snimak kasnije tog dana

dobio sam inspiraciju
da nastavim to što sam radio.

I jedan od ciljeva Improvizacije Svuda

jeste da izazove scenu na javnom mestu

koja predstavlja
pozitivno iskustvo za ljude.

To je šala, ali šala koja podstiče druge
da je prepričavaju dalje.

I njena reakcija me inspirisala

da organizujem i drugu godišnju
Vožnju Metroom Bez Pantalona.

I nastavili smo sa tim
svake naredne godine.

Ovog januara, održali smo
10. godišnju Vožnju

gde se raznolika grupa od 3 500 ljudi

vozila metroom u Njujorku bez pantalona --

gotovo na svakoj liniji u gradu.

A učestvovali su i ljudi
iz 50 različitih gradova

širom sveta.

(Smeh)

Kako sam počeo da uzimam časove
improvizacije u UCB Pozorištu

i počeo da upoznajem još kreativnih ljudi
i ostalih izvođača i komičara,

moja mejling lista je počela da se puni

ljudima koji su želeli
da rade ove vrste projekata.

Tako sam mogao da počnem
da radim projekte na višem nivou.

Jednog dana sam šetao kroz Junion Skver,

i video sam ovu zgradu,

koja samo što je bila izgrađena 2005.

Na jednom od prozora
bila je devojka koja je igrala.

Bilo je jako čudno,

jer je napolju bio mrak, a ona je bila
osvetljena fluorescentnim svetlom,

i ponašala se kao da je na sceni,

a ja nisam mogao da shvatim zašto to radi.

Posle jedno 15 sekundi,
pojavila se njena prijateljica -

koja se krila iza dekoracije u izlogu -

počele su da se smeju, zagrlile su se,
a potom su pobegle.

Izgledalo je kao da je bila izazvana
da to uradi.

Bio sam inspirisan time.

Gledajući celu fasadu -
bilo je 70 prozora -

znao sam šta treba da uradim.

(Smeh)

Ovaj projekat je nazvan Pogledaj Gore.
Imali smo 70 glumaca obučenih u crno.

Ovo je bilo u potpunosti bez odobrenja.

Nismo rekli zaposlenima da dolazimo.

Ja sam stajao u parku i davao signale.

Prvi signal je bio da svi usprave
metar visoke panoe

na kojima je pisalo "Pogledaj gore",

naziv projekta.

Drugi je bio da svi zajedno počnu da skaču
raširenih nogu sa rukama iznad glave.

Videćete da to počinje upravo ovde.

(Smeh)

Onda su počeli da igraju. Svi su igrali.

A onda je bio deo
gde je samo jedna osoba igrala,

a ostali bi pokazivali na nju.

(Smeh)

Potom sam dao novi signal rukom,

koji je bio znak za sledećeg igrača
kod Forever 21,

i onda je on počeo da igra.

Bilo je još nekoliko aktivnosti.

Ljudi su skakali gore dole,

padali su na zemlju.

A ja sam stajao potpuno anonimno
u dukserici,

stavljajući i sklanjajući ruku
sa jedne kante za smeće

što je bio znak za promenu.

I s obzirom na to da je u pitanju bio
Junion skver, pored stanice metroa,

do kraja se stvorilo na stotine ljudi

koji su zastali da bi pogledali

šta se gore dešava.

Evo bolje fotografije toga.

Tako je baš taj događaj

bio inspirisan trenutkom

na koji sam ja slučajno naleteo.

Sledeći projekat koji želim da vam pokažem

stigao je do mene putem e-maila
koji mi je poslao stranac.

Srednjoškolac iz Teksasa
mi je 2006. napisao

"Trebalo bi da okupiš što više ljudi

koji bi obukli plave polo majice
i braon pantalone

i otišli u "Best Buy" i stajali naokolo."

(Smeh)

(Aplauz)

Odgorvorio sam tom srednjoškolcu odmah,

i rekao: "U pravu si.

Pokušaću to da uradim za vikend.
Hvala ti."

Evo ga snimak.

Još jednom, ovo je 2005.

Ovo je "Best Buy" u Njujorku.

Oko 80 ljudi je učestvovalo,

i ulazili su jedan po jedan.

Tu je bila jedna devetogodišnja devojčica,
jedna desetogodišnja.

Bio je čak i šezdesetpetogodišnjak

koji je učestvovao.

Dakle veoma raznovrsna grupa ljudi.

Rekao sam ljudima: "Nemojte da radite.
Nemojte ništa da radite.

Ali nemojte ni da kupujete.

Samo stojte naokolo
i nemojte da gledate proizvode."

Možete videti prave zaposlene

po tome što imaju žute oznake na majicama.

Svi ostali su naši glumci.

(Smeh)

Zaposlenima na donjem nivou
je ovo bilo jako zabavno.

Zapravo, nekoliko njih
čak je otišlo po svoje kamere

da se slikaju sa nama.

Mnogo njih je pravilo šale
pokušavajući da nas odvedu u magacin

da iznosimo teške televizore kupcima.

Menadžeri i obezbeđenje, sa druge strane,

nisu mislili da je ovo preterano zabavno.

Možete ih videti na ovom snimku.

Nose ili žute ili crne majice.

Bili smo tamo oko deset minuta

kad su menadžeri odlučili
da pozovu miliciju.

(Smeh)

I počeli su da trče unaokolo

govoreći svima panduri dolaze,
pazite, panduri dolaze.

I možete videti pandure na ovom snimku.

Ovo je pandur obučen u crno ovde,
snimljen skrivenom kamerom.

Najzad, milicija je morala da obavesti
menadžment "Best Buy-a"

da zapravo nije ilegalno

nositi plave polo majice
i braon pantalone.

(Smeh)

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Bili smo tamo 20 minuta; bili smo srećni
kad smo napustili prodavnicu.

Jedna stvar koju su menadžeri
pokušavali da urade

je da uđu u trag našim kamerama.

I uhvatili su par mojih momaka
koji su imali kamere u cegerima.

Ali jedan momak sa kamerom
koga nisu uhvatili

bio je momak koji je ušao
sa praznom trakom

i otišao u deo "Best Buy-a" sa kamerama

i samo stavio traku
u jednu od njihovih kamera

i pravio se da kupuje.

Sviđa mi se taj koncept korišćenja
njihove tehnologije protiv njih samih.

(Smeh)

Mislim da su naši najbolji projekti
oni koji su na specifičnom mestu,

koji se dešavaju na posebnom mestu
i to sa razlogom.

Jednog jutra vozio sam se metroom,

i trebalo je da promenim metro
na stanici u 53. ulici

gde se nalaze ogromne
pokretne stepenice u dva niza.

To je veoma depresivno mesto izjutra,
prepuno je ljudi.

Tako da sam odlučio da izvedem nešto

što bi to mesto učinilo
što je moguće veselijim tog jutra.

Ovo se desilo u zimu 2009. -

8:30 ujutro.

Jutarnji špic.

Jako je hladno napolju.

Ljudi dolaze iz Kvinsa,

prelaze iz E metroa u broj 6.

I penju se ovim ogromnim
pokretnim stepenicama

na svom putu do posla.

(Smeh)

(Smeh)

(Aplauz)

Hvala.

Evo fotografije koja to prikazuje
malo bolje.

"Bacio je pet" 2000 puta tog dana,

i oprao je ruke i pre i posle

i nije se razboleo.

I ovo je takođe izvedeno bez dozvole,

iako izgleda da niko nije mario zbog toga.

Rekao bih da tokom godina

jedna od najčešćih kritika
koje sam video za Improvizaciju svuda

su anonimno ostavljeni komentari
na You Tube-u

"Ovo su ljudi koji imaju
vremena za gubljenje."

I znajte da se neće baš svima
dopadati to što radite,

i definitivno sam postao debelokožac
zbog internet komentara,

ali ta kritika me posebno muči,

jer nemamo vremena za gubljenje.

Učesnici Improvizacije Svuda

nemaju ništa više slobodnog vremena
od bilo kog drugog Njujorčanina,

oni samo povremeno izaberu

da provedu vreme na neobičan način.

Subotom i nedeljom svake jeseni,

stotine hiljada ljudi

okuplja se na stadionima
da gleda utakmice.

I nikada nisam čuo nijedan komentar,
gledajući fudbalsku utakmicu,

"Svi ovi ljudi ovde
imaju vremena za gubljenje."

I naravno da nemaju.

To je predivan način da se provede
popodne vikendom,

gledajući fudbal na stadionu.

Ali mislim da je jednako prihvatljiv način

da se provede popodne tako što stanete
ukočeni u mestu sa još 200 ljudi

na centralnom terminalu

ili obučeni kao isterivači duhova

trčite po Njujorškoj javnoj biblioteci.

(Smeh)

Ili da slušate istu muziku na MP3
sa još 3000 ljudi

i u tišini igrate u parku,

ili da počnete da pevate u samoposluzi

kao deo spontanog mjuzikla,

ili da uskočite u okean kod Koni ostrva
obučeni u formalno odelo.

Znate, dok smo bili deca,
učili su nas da se igramo.

Ali nikada nam nije dato objašnjenje
zašto bismo se igrali.

Prosto je prihvatljivo
da je igranje dobra stvar.

I mislim da je to neka vrsta
poente Improvizacije Svuda.

To je da nema poente
i da ne treba ni da bude poente.

Ne treba nam razlog.

Dok god je zabavno

i dok god deluje da će biti zabavna ideja

i dok izgleda da se ljudi koji su prisutni
isto tako dobro zabavljaju,

to je nama dovoljno.

I mislim da, kao odrasli,
moramo da naučimo

da ne postoji ispravan
i pogrešan način da se igra.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)