Ispovesti depresivnog komičara

Kevin Bril nije izgledao kao depresivno dete: kapiten košarkaškog tima, posetilac svih žurki, zabavan i samouveren. Govori nam o noći kada je shvatio da, da bi spasio svoj život, potrebno je da izgovori četiri jednostavne reči.

Tokom dugog perioda mog života

osećao sam se kao da živim
dva različita života.

Jedan koji svi ostali vide,

i jedan koji vidim samo ja.

I u životu koji ostali vide,

ja sam prijatelj,

sin, brat,

stendap komičar i tinejdžer.

To je život koji svi vide.

Ako biste pitali moje prijatelje
i porodicu da me opišu,

to bi vam rekli.

I to je ogroman deo mene.
To je ko sam ja.

Ako biste me pitali da opišem sebe,

verovatno bih vam rekao isto to.

I ne bih slagao,

ali ne bih ni potpuno govorio istinu.

Zato što je istina

da je to samo život koji svi ostali vide.

U životu koji vidim samo ja, ko sam ja,

ko sam stvarno ja,

je neko ko se intenzivno
bori sa depresijom.

Tokom proteklih šest godina mog života

do današnjeg dana.

Za one koji nikada nisu iskusili depresiju

ili ni ne znaju šta to znači,

to bi moglo da bude iznenađujuće,

jer postoji veoma popularno
pogrešno shvatanje

da je depresija isto što i biti tužan

kada vam se desi nešto loše u životu,

kada raskinete sa devojkom,

kada izgubite voljenu osobu,

kada ne dobijete posao koji ste želeli.

Ali to je tuga.
To je prirodna stvar.

To je prirodno ljudsko osećanje.

Prava depresija nije tugovanje

kada nešto u vašem životu
krene naopako.

Prava depresija je tugovanje

kada se sve u vašem životu
odvija kako treba.

To je prava depresija, i ja patim od nje.

I da budem potpuno iskren,

teško mi je da stanem ovde i to kažem.

Teško mi je da pričam o tome,

i izgleda da je svima
teško da pričaju o tome,

toliko da niko to ne čini.

I niko ne priča o depresiji,
ali bismo morali

jer je trenutno ogroman problem.

To je ogroman problem.

Ali ne vidimo ga
na socijalnim mrežama, zar ne?

Ne vidimo ga na Fejsbuku.
Ne vidimo ga na Tviteru.

Ne vidimo ga u vestima, jer nije lep,

nije srećan, nije zabavan.

I zbog toga što ga ne vidimo,
ne uočavamo njegovu ozbiljnost.

Ali njegova ozbiljnost leži u ovome:

svakih 30 sekundi,

svakih 30 sekundi, negde,

neko na svetu oduzme sebi život

zbog depresije,

i neka je to dva bloka odavde,
dve zemlje odavde,

dva kontinenta odavde, ali se ipak dešava,

i dešava se svakog dana.

Mi kao društvo imamo običaj

da se osvrnemo na to i kažemo: "Pa šta?"

Pa šta? Posmatramo ga
i kažemo: "To je tvoj problem.

To je njihov problem."

Kažemo da smo tužni i da nam je žao,

ali takođe kažemo i: "Pa šta?"

Pre dve godine to je bio moj problem,

jer sam sedeo na ivici svog kreveta,

na istom mestu gde sam sedeo
milion puta pre toga,

i želeo sam da se ubijem.

Želeo sam da se ubijem,
i ako biste posmatrali moj život spolja,

ne biste videli dete
koje je to želelo.

Videli biste dete koje je
kapiten košarkaškog tima,

pozorišnog glumca godine,

najboljeg učenika iz engleskog,

nekoga ko je stalno bio nagrađivan

i bio prisutan na svim žurkama.

Rekli biste da nisam depresivan,

da nisam suicidan i ne biste bili u pravu.

Pogrešili biste.
Sedeo sam tako te noći

pored bočice pilula,
sa olovkom i papirom u ruci

razmišljajući da oduzmem sebi život

i bio sam tako blizu.

Bio sam toliko blizu da to učinim.

Ali nisam, što me čini jednim od srećnika,

jednim od onih koji
dođu do ivice provalije,

pogledaju dole i ne skoče,

jednim od srećnika koji prežive.

Preživeo sam i ostao sa svojom pričom,

pričom koja ide ovako:

U četiri proste reči -
ja bolujem od depresije.

Ja bolujem od depresije,

i tokom dugog perioda sam, verujem,

živeo dva potpuno različita života,

gde se jedna osoba uvek plašila druge.

Plašio sam se da će ljudi
otkriti kakav sam zaista,

da nisam savršeno, popularno dete
u srednjoj školi, kao što su svi mislili,

ispod mog osmeha krila se borba,

ispod svetla, krila se tama,

ispod mog velikog karaktera,
krio se još veći bol.

Vidite, neki ljudi se plaše
da se neće dopasti devojkama.

Neki ljudi se plaše ajkula.
Neki smrti.

A ja sam se veliku većinu
svog života plašio sebe.

Plašio sam se svoje istine,
svog poštenja, svoje ranjivosti,

i taj strah je činio da se osećam

kao da sam sateran u ćošak,

kao da sam sateran u ćošak
i imam samo jedan izlaz

o kome sam razmišljao svakog dana.

Mislio sam o tome svakog mogućeg dana

i da budem potpuno iskren, stojeći ovde

pomislio sam na to još jednom,
jer to je bolest,

to je borba, to je depresija,

a depresija nisu boginje.

Ne preležite je jednom i za sva vremena.

To je nešto sa čime se živi.
U čemu se živi.

To je cimer koga ne možete da isterate.
To je glas koji ne možete da ignorišete.

To su osećanja od kojih
ne možete da pobegnete,

gde je najstrašniji deo
da posle nekog vremena,

oguglate na to.

To vam postaje normalno,
i ono čega se zaista najviše plašite

nije patnja u vama.

To je beleg od strane drugih,

to je sramota, stid,

pogled neodobravanja na licu prijatelja,

šapati iza leđa dok prolazite,
da ste slabi,

komentari da ste ludi.

To je ono što vas sprečava
da zatražite pomoć.

To vas tera da je čuvate i krijete.

To je stigma.

I tako je čuvate i krijete,
i čuvate i krijete,

i iako vas drži prikovanim
za krevet svakog dana,

i čini da se osećate kao da vam je život
prazan, bez obzira koliko se trudite,

krijete je, jer je osuda u našem društvu

sveopšte prisutna.

Jako stvarna, i ukoliko mislite
da nije, zapitajte se sledeće:

Da li biste radije postavili
svoj sledeći Fejsbuk status

da imate problem da ustanete iz kreveta

zato što ste povredili leđa

ili vam je teško da svakog jutra
ustanete iz kreveta

jer ste u depresiji?

To je stigma, jer nažalost

živimo u svetu u kom ako slomite ruku,

svako će doći da vam se potpiše na gips,

ali ako kažete ljudima da ste depresivni,
svi beže od vas.

To je stigma.

Mi toliko prihvatamo
sve bolesti našeg tela

osim bolesti mozga.

A to je neznanje.

To je čisto neznanje,
i to neznanje je stvorilo

svet koji ne razume depresiju,

koji ne razume mentalno zdravlje.

To je ironično po mom mišljenju,
zato što je depresija

jedan od najbolje dokumentovanih
problema na svetu,

a ipak jedan od najmanje diskutovanih.

Mi je samo guramo pod tepih

i pretvaramo se da ne postoji nadajući se
da će se srediti sama od sebe.

E pa, neće.

Nije, niti će, jer je to pusta želja,

a pusta želja nije plan, to je odlaganje,

i ne možemo više odlagati
tako bitne stvari.

Prvi korak u rešavanju bilo kog problema

je priznavanje da problem postoji.

Mi to nismo uradili
i ne možemo da očekujemo

da ćemo naći rešenje, ako se još uvek
plašimo da postavimo pitanje.

Ja ne znam koje je rešenje.

Želeo bih da znam, ali ne znam.

Ali smatram da mora da počne odavde.

Mora da počne od mene, od vas,

od ljudi koji pate,

onih koji su skriveni u senci.

Moramo da progovorimo i razbijemo tišinu.

Moramo da budemo hrabri
zbog onoga u šta verujemo,

jer ako sam nešto shvatio,

ako postoji jedna stvar
koju vidim kao najveći problem,

to nije građenje sveta

gde eliminišemo neznanje drugih.

Trebalo bi graditi svet
gde se učimo prihvatanju sebe,

gde smo zadovoljni sa onim što smo

jer kada se otvorimo

vidimo da se svi borimo i svi patimo.

Da li zbog ovoga ili zbog onoga,

svi znamo kako je kad tugujemo.

Svi znamo kako je imati
bol u našim srcima,

i koliko je neophodno da zaceli.

Ali trenutno, depresija je
duboka rana društva

preko koje ćemo staviti flaster
i pretvarati se da ne postoji.

E pa, tu je. Tu je i znate šta?
To je okej.

Depresija je okej. Ako prolazite
kroz nju, znajte da ste okej.

Znajte da ste bolesni, a ne slabi,

da je problem, a ne identitet,

zato što kada prevaziđete
strah od ismevanja

i osuđivanja i obeležavanja
od strane drugih,

videćete šta ona zapravo jeste,

deo života, samo deo života.

I ma koliko mrzeo,

zaista mrzeo neka mesta,

neke delove života u koje
me je depresija povukla,

na mnogo načina sam zahvalan zbog nje.

Jer da, bacala me je u doline,

ali samo da bi mi pokazala vrhove,

vukla me je kroz mrak,

da bi me podsetila da postoji svetlost.

Moj bol, više nego bilo šta drugo
za 19 godina na ovoj planeti,

mi je dao perspektivu, i moj bol,

moj bol me je naterao da imam nadu,

da imam nadu, veru, veru u sebe,

veru u druge, veru da će biti bolje,

da možemo da promenimo ovo, da progovorimo

jasno i glasno i borimo se
protiv neznanja,

protiv netolerancije,

i pre svega

naučimo da volimo sebe,

prihvatimo sebe kakvim smo,

kakvi smo, ne kakvima bi svet
želeo da budemo.

Zato što je svet u koji verujem onaj

gde prihvatanje svetlosti
ne znači ignorisanje mraka.

Svet u koji verujem je onaj
u kome se merimo

po našoj sposobnosti da prevaziđemo
nevolje, ne da ih izbegavamo.

Svet u koji verujem je onaj gde mogu
da pogledam bilo koga u oči

i kažem: "Prolazim kroz pakao",

i oni me pogledaju i kažu: "I ja",
i to je okej, jer je depresija okej.

Mi smo ljudi.

Mi smo ljudi i borimo se i patimo

i krvarimo i plačemo,
i ako mislite da je prava snaga

nikad ne pokazivati svoje slabosti,

tu sam da vam kažem da grešite.

Grešite, jer je sasvim suprotno.

Mi smo ljudska bića i imamo probleme.

Nismo savršeni i to je okej.

Moramo da zaustavimo neznanje,

netoleranciju, obeležavanje,

tišinu, prekinemo tabue,

pogledamo istini u oči
i počnemo da pričamo

jer jedini način da pobedimo problem

sa kojim se ljudi bore sami

je da se ujedinimo

i stanemo jedni uz druge.

Ja verujem da mi to možemo.

Verujem da možemo.
Hvala vam mnogo.

Ovo je ostvarenje sna.
Hvala. (Aplauz)

Hvala.
(Aplauz)